Beli dim u crvenoj dinastiji

Kim DŽong Un je zdrav. Kim DŽong Un je bolestan. Kim DŽong Un je mrtav. Kim DŽong Un je živ. Kim DŽong Un trenutno nalikuje Šredingerovoj mački, glavnom liku čuvenog misaonog eksperimenta, zavisno od toga kad koje glasilo objavi nove informacije. Uz važnu napomenu – reč je ipak o lideru Severne Koreje, države koju mnogi zovu najizolovanijom na svetu, a koja ima respektabilan nuklearni arsenal, nesrazmeran u odnosu na uključenost u međunarodne tokove novca, ljudi i robe. S obzirom na činjenicu da gotovo sva saznanja od zdravstvenom stanju Kim DŽong Una potiču iz severnokorejske propagandne mašinerije, koja ideju slobode medija svakodnevno sažvaće pa ispljune kao loš duvan, pouzdanih zaključaka jednostavno nema. Iz Pjongjanga su u petak objavljene slike Kim DŽong Una kako pred okupljenim drugovima i drugaricama svečano otvara fabriku za preradu đubriva, severno od prestonice. Time je zvanično okončana njegova dvadeset dana duga pauza od javnog života za vreme koje je ostatak sveta polemisao da li je tridesetšestogodišnji Kim DŽong Un, s obzirom na gojaznost i sklonost ka čašici, operisao neki deo kardiovaskularnog sistema, te da li je uopšte i dalje među nama ili je stradao od korone ili nečeg drugog. Glavni razlog crnim slutnjama bila je činjenica da nije prisustvovao grandioznom obeležavanju 15. aprila, rođendana pokojnog Kim Il Sunga, njegovog dede i utemeljivača Severne Koreje. Iako je reč o najvažnijem državnom prazniku, aktuelni vođa je jednom već izostao s velike parade, i to 2014, kada je zbog operacije gležnjeva odsustvovao daleko dužih šest nedelja. Bilo kako bilo, na pomenutim slikama se jasno vidi trag na državnikovoj desnoj ruci na osnovu kojeg su pojedini američki profesori medicine sugerisali da je Kim DŽon Unu zaista ugrađen stent u nedavnoj prošlosti. Te tvrdnje podupiru i snimci američkih satelita na kojima se vidi predsednički voz koji je od 21. do 23. aprila bio ustaničen u letovalištu Vonsan. Možda se Kim DŽong Un tamo podvrgao rehabilitaciji, kako su pretpostavljali južnokorejski obaveštajci. Za to vreme, tačnije 22. aprila, severnokorejski lider je navodno poslao i najvažniju u nizu međunarodnih depeša, pismo sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu. Međutim, zašto onda na snimcima nijednom nije viđeno i njegovo dežmekasto telo? Sugestije ipak nisu bile dovoljne za većinu zainteresovanih. Slike su ili stare ili nisu autentične. Na njima mora da je jedan od Kim DŽong Unovih dvojnika. Sve bi sumnje razvejao jednostavnim pojavljivanjem pred kamerama, po mogućstvu uživo. Zašto onda to ne čini? Do zaključenja ovog broja, nisu se pojavili dovoljno snažni dokazi da je Kim DŽong Un živ, odnosno mrtav. Poslednji put je nesumnjivo viđen 11. aprila, na sastanku Politbiroa vladajuće Radničke partije Koreje. Dan nakon objavljivanja slika, na graničnom prelazu Čeorvon je došlo do blažeg puškaranja između Severne i Južne Koreje, na sreću bez ljudskih i materijalnih gubitaka. Iako povod nije poznat, veoma su male šanse da spada među ozbiljnije i verovatno je reč bila o jednokratnom nesporazumu. Ocene da se sprema novi korejski rat su preuranjene, mada rast tenzija postoji. Južnokorejski državni i medijski aparati nastojali su da ih ublaže, delom i objavljivanjem saznanja da je Kim DŽong Un u Vonsanu, a razlozi mogu biti dvostruki: optimisti vele da je Seulu stalo da se situacija stabilizuje i da se isti narod veštački podeljen u dve zajednice nekako poveže, a cinici tvrde da želi da predupredi humanitarnu katastrofu. Naime, ne bi bio prvi put da žitelji Severne Koreje iskoriste neizvesnost i u kolonama pokušaju da prebegnu na jug. Za mandata Kim DŽong Unovog oca Kim DŽonga Ila, prebega je godišnje bilo između hiljadu i tri hiljade. Po DŽong Unovom dolasku na vlast, broj je počeo da opada i trenutno iznosi nekoliko stotina godišnje. U Južnoj Koreji trenutno živi 33.500 Severnokorejaca, a početkom godine su osnovali i političku partiju, jer su nezadovoljni ustupcima koje Seul čini prema Pjongjangu. I oni su dugoročno za ujedinjenje, tvrdi Tae Jong Ho, zvaničnik partije i bivši severnokorejski diplomata, ali ne po cenu zanemarivanja zločina zvaničnog Pjongjanga. Potencijalno, sudbina Severne Koreje bez Kim DŽong Una na vlasti neće uticati samo na budućnost Korejskog poluostrva, već će diktirati i globalnu geopolitiku. Kina kao jedini pouzdani politički partner Severne Koreje se može ispostaviti i kao brižna majka koja će voditi računa u periodu međuvlašća i kao zla maćeha koja će interegnum iskoristiti da postavi svoju administraciju. Procenjuje se da će njeni postupci zavisiti od dogovora s Amerikom – Trampu je stalo da pred izbore razreši severnokorejsko pitanje, nakon što dva sastanka tokom 2018. i 2019. u Singapuru i Hanoju nisu urodila plodom. Američki predsednik je tada zahtevao potpunu denuklearizaciju, ali je od pregovora odustao kada ga je, kako se tvrdilo, Kim DŽong Un uslovio ukidanjem međunarodnih sankcija. NJegov savetnik i šef diplomatije, Ri Jong Ho, izjavio je da je Severna Koreja tražila tek ublažavanje sankcija Ujedinjenih nacija. Među prisutnima su bili i južnokorejski i kineski predsednici Mun DŽae In i Si Đinping. Nemi, ali nesumnjivo zainteresovani posmatrači. Kao naročit problem se izdvaja opasnost da, u slučaju Kim DŽong Unove smrti ili ozbiljnije bolesti, između dvadeset i trideset jedinica nuklearnog naoružanja dopadne u pogrešne, nervozne ruke. Zato je nedugo po Kim DŽong Unovom sklanjanju iz javnog i političkog života počelo da se licitira s njegovim potencijalnim naslednicima. I, prva osoba na listi bila je žena – diktatorova mlađa sestra, tridesetdvogodišnja Kim Jo DŽong, koja je, tvrde u Pjongjangu, bila prisutna na ceremoniji otvaranja fabrike. Obrazovanje je stekla u Bernu, kao i njen moćniji brat, a samostalnu političku karijeru je počela da oblikuje 2014, kada je imenovana za zamenicu direktorke vrlo uticajnog Odeljenja za propagandu i agitovanje RPK. Kao defakto glavni državni propagandista, članica Centralnog komiteta RPK i naizmenična članica Politbiroa, smirena i asertivna Jo DŽong uživa veliko poverenje unutar partije i među stanovništvom. Još važnije, neguje veoma blizak odnos sa DŽong Unom. Uostalom, ko bi mogao da ga bolje zameni od osobe zadužene za njegove javne nastupe? S druge strane, veliko je pitanje da li bi mogla da se izbori za vlast u duboko patrijarhalnoj korejskoj političkoj kulturi, čija matrijarhalna forma, paradoksalno, takođe zavisi od izgleda moćnih muškaraca. Kim Il Sung, Kim DŽong Il, Kim DŽong Un – svi dosadašnji lideri Severne Koreje bili su debeljuškasti i sveže obrijani, bez kastrovskih brada i staljinističkih brkova, bez hošiminovskog bezmalo asketskog držanja, jer su morali da se identifikuju s kulturološki važnom figurom majke. Ni tu mesta za ženu nema. N ajstariji u aktuelnoj dinastičkoj trijadi, tridesetosmogodišnji Kim DŽong Čul, deluje potpuno nezainteresovano za politiku. Davne 2007. se u njoj okušao kao kadrovik u RPK, da bi nedugo potom odustao od javnih funkcija. Zna se, doduše, da obožava Erika Kleptona, pošto je 2015. prisustvovao njegovom koncertu u Londonu. Prema svedočenjima nekadašnjeg „dvorskog kuvara“ u Pjongjangu Kendžija Fudžimotoa, pokojni Kim DŽong Il nije imao lepo mišljenje o DŽong Čulu, jednom rekavši da „ništa ne valja, jer se ponaša kao devojčica“. Ovo nije jedina anegdota koja se ovih dana prepričava o odnosima unutar dinastije – ruski diplomata Konstantin Pulikovski je pre dvadesetak godina neformalno ćaskao s Kim DŽong Ilom tokom njegove posete Rusiji o mogućim naslednicima. „Sve ih volim, ali sinovi su mi praznoglavci“, rekao je navodno Kim DŽong Il i otvoreno favorizovao dve kćerke – Kim Jo DŽong i četrdesetpetogodišnju Kim Sol Song, čije su se političke aspiracije ipak završile s mestom šefice obezbeđenja Kim Il DŽonga. NJegovo preostalo zvanično dete, pokojni Kim DŽong Nam, otrovano je 2017. na aerodromu u Kuala Lumpuru u specijalnoj operaciji. Da ste pitali njega zašto je u deceniji pre očeve smrti malo pomalo gubio pozicije, pa i mogućnost da dođe na čelo Severne Koreje, samouvereno bi odgovorio da su razlog unutrašnje demokratske reforme koje je zagovarao. Da ste pitali Kim DŽong Ila, na njega je prestalo da se računa jer je 2001. osramotio porodicu, hoteći da s lažnim pasošem uđe u tokijski Diznilend. Zašto je na njega kao na politički bezopasnog pojedinca izvršen atentat, to niko ne zna, osim Kim DŽong Una. Međutim, udaljimo li se od pojavne dimenzije visoke politike, one čije se interesovanje završava na oblicima lica i tela u fotelji, uvidećemo da postoji još dinastija u Severnoj Koreji. Ne onih porodičnih, koliko god bile važne, već i onih strukturnih, službenih, žbirovskih. Vrlo je moguće usvajanje vijetnamskog modela, prema kojem će zemlju iz senke voditi pojedinci poput bivšeg glavnog obaveštajca Kim Jong Čola, aktuelnog glavnog kontraobaveštajca DŽong Kjong Teaka, premijera i glavnog planera privrede Kim DŽae Rjonga, te defakto drugog najmoćnijeg čoveka u državi, prekaljenog Čoe Rjong Haea koji je u različitim periodima poslednjih decenija obavljao najviše i najvažnije poslove u vojsci i državi. Pre godinu dana je izabran za funkciju analognu predsedniku države, što ga pored Kim DŽong Una čini međunarodno najprisutnijom ličnošću u Severnoj Koreji. No, dinastije se danas ne razlikuju mnogo od onih iz srednjeg veka – sabotaže i izdaje sastavni su deo borbe za moć, i otuda nije čudno što se razrešenje nedoumica oko sudbine Kim DŽong Una iščekuje kao dim iznad Sikstinske kapele.