Svet bez ljudi

Otkako su otpočele pandemija korone i globalne (samo)izolacijske mere, mnogi se pitaju kako će to uticati na sudbinu pozorišta. Kao umetnost koja nastaje i postoji samo u energetskoj, telesnoj, duhovnoj i misaonoj razmeni između izvođača i gledalaca, teatar ne može da opstane u uslovima telesnog distanciranja. Ako i možemo da zamislimo blokiranje svakog drugog mesta u pozorišnim salama, ili gradnju montažnih gledališta u alternativnim prostorima s odgovarajućim razmakom između sedišta, ni najbizarnija mašta ne može sebi da predoči mizanscen s odstojanjima, ili glumčevu fizičku radnju bez – fizičke radnje... Ova bojazan, ipak, nije osnovana, jer će pozorište, ako ne ranije ono za godinu dana, izvesno da se vrati u normalne, nedistancirane tokove i proizvodnje i distribucije. Ali, ova godina je, moguće, zaista izgubljena. Imajući to u vidu, herojsku dimenziju dobija podatak da jedna od retkih (velikih) predstava koja se pojavila u ovoj godini, bar od onih za koje ja znam i koje su iz našeg okruženja, nosi naslov – 2020! Ovaj autorski projekat hrvatskog reditelja Ivice Buljana, nastao po knjigama intelektualne zvezde današnjice, izraelskog istoričara Juval Noe Hararija, a u koprodukciji nekoliko vodećih ljubljanskih kuća, Slovenskog narodnog gledališča, Mestnog gledališča ljubljanskog i Cankarjevog doma, staje u red bitnih umetničkih dela, onih čiji ne samo naslov već i tema upućuje na, za istoriju čovečanstva stvarno ili izmaštano, važnu godinu: roman DŽordža Orvela 1984, film Stenlija Kjubrika 2001: Odiseja u svemiru, predstava Arijane Mnuškin 1789. Iako se, kao improvizovani glumački štos, u jednom trenutku pominje i korona, virus nije okosnica predstave (premijera je bila u januaru), a što bi, imajući u vidu korišćene metode devised theatre-a, izvesno postao samo da je malo ranije pokazao svoje lice. Bez obzira na to, projekat je (vizionarski) zamišljen i ostvaren, a kao aktuelni, višeslojni dijalog sa sadašnjošću, s 2020. godinom, onako kako je oblikuju savremeni misaoni koncepti (Hararijeve knjige) i (uzaludno) planirani svetski događaji (Olimpijske igre u Tokiju i izbori u SAD). Nisam stigao da je vidim uživo. Ako danas svi govore o snimcima predstava kao pozorištu, onda mogu i ja da se, bar jedanput, poigram pisanjem teksta o predstavi čiji sam samo snimak video (nešto što bi u klasičnoj kritici, mada ne i u teatrologiji, bilo nedopustivo). Stvar je time lakša što je snimak odličan, u njemu se adekvatno smenjuju totali (značajni s obzirom na brojne masovke i druge spektakularne prizore) i krupni planovi jednog ili više glumačkih lica, te registruje i učešće publike koje je takođe od značaja za razumevanje poetike predstave. Na ogromnu, praznu scenu Cankarjevog doma izlazi glumac, s papirima u ruci, i svojim govorom nas uvodi u problematiku predstave. Dotični glumac, Jurij Zrnec, dobar je imitator, te nam je iste sekunde jasno (čak i da nije u majici sa znakovitim natpisom) da narator kojeg oponaša nije, kako bi scenska logika i tekst koji govori sugerisali, sam Harari, već Slavoj Žižek. Zbunjujuća odluka reditelja Buljana i dramaturškinje Petre Pogorevc, koja je dala završni tekstualni oblik materijalima do kojih se došlo u radu na predstavi, a to je da lik Žižeka izgovori jednu od Hararijevih lajtmotiv misli – homo sapijens je najgenocidnija životinjska vrsta – vrlo je, zapravo, pametna i duhovita. Pored toga što ovaj stav rezonira i u Žižekovim razmišljanjima i što se namiguje i na lokalne prilike, čini se, bar tako ja vidim, da se ovim stapanjem pruža i ironičan metakomentar o svetskim selebriti misliocima, među kojima je filozofu iz LJubljane ubedljivo najveća konkurencija istoričar iz Jerusalima. Posle katastrofičarskog uzvika Harari-Žižeka, kojim se oglašava nastupajući kraj čovečanstva za koje je čovek sam odgovoran, na scenu, iz njene dubine, nahrupnjuju svi ostali glumci, ogrnuti kožama, pojavom i još više ponašanjem nalik na Kjubrikove majmune (ova sličnost nije plod kritičareve mašte, ona je očigledna iz poslednjeg krika selebriti mislioca – „šta je sad ovo, Odiseja 2020?“). Te figure su svesno stripovski stilizovani prikaz homo sapijensa iz predistorije i ovakvom njihovom pojavom počinje glavni dramaturško-scenski tok prvog dela predstave, koji naglašenim, narodskim humorom (na momente i isforsiranim), oslikava glavne (po)stavke iz Hararijeve „kratke istorije čovečanstva“, knjige poznatije po njenom naslovu – Sapijens. Pored dotičnog humora i pripadajuće mu stilizacije, opšta stilsko-žanrovska odlika ovog, ali i drugog dela predstave, jeste scenska spektakularnost. Ona je bazirana kako na (odličnom) pevanju songova i izvođenju plesnih numera dinamičnog, savremenog izraza, tako i na korišćenju scenske tehnike, a što je omogućilo i nekoliko prizora letenja. Vrlo je zanimljivo da je stilska odlika predstave, nasuprot spektakularnosti, i izraziti minimalizam. Scenografije gotovo da i nema, prostor kreiraju sami glumci i to najčešće razmeštanjem praznih kartonskih kutija, a odlični, stilski promišljeni kostimi Ane Savić Gecan su stilizovani i materijalom od kojeg su skrojeni (često onim kojim čovek i uništava planetu, plastikom) i oblikom, a ponekad iziskuju i glumačku intervenciju kako bi bili dovršeni. Sveprisutnost glumaca u svim stvaralačkim procesima predstave je, zapravo, njena glavna poetička odlika. U duhu pomenutog divised theater-a, glumci ne oblikuju samo scenu (pa delimično i kostime) te pevaju i igraju, već prevashodno osmišljavaju svoju scensku radnju. Scene proistekle iz Hararijevih knjiga dramaturški su ubedljivo – naravno, slobodno-asocijativno – povezane s razmišljanjima samih glumaca na teme koje nas se svih tiču. Najuzbudljivija je ispovest mladog glumca Timona Šturbeja: na Hararijevu istoriju diskriminacije među sapijensima, glumac se nadovezuje pričom o tome kako su na školskim igrankama svi izbegavali malu Romkinju Gultenu, kojoj se on sada, do suza (njegovih i naših) iskrenim uzvikom, javno izvinjava. Drugi deo, koji se referiše na Hararijevu knjigu Homo Deus i sudbinu čoveka danas, u eri raspomamljenog kapitalizma, protiče u sličnom stilu, a njega konstituiše, kao i prvi, i aktivna interakcija s publikom u duhu imerzivnog pozorišta. Potpuno je, međutim, stilski različit poslednji deo, za koji se, u duhu genijalne, aktuelne serije Years and Years na koju i asocira, teško može reći da li mu se radnja dešava danas ili u bliskoj budućnosti. Na sceni se bez prestanka okreću tri televizijska studija, teku tri paralelna intervjua, gradi se nadrealistički kaleidoskop različitih perspektiva, od intimnih i ohrabrujućih do političkih i zastrašujućih, na našu sudbinu. Sam Harari (sjajan Marko Madić, prvi među jednakima) daje u japanskom vrtu, u parodizovanom stilu new age mislioca, intervju Marku Zakerbergu, osnivaču Fejsbuka (s kojim se i dohvati); Zvezdana Mlakar, veoma duhovito se poigravajući, kao i u ostatku predstave, svojom personaliti (i sama vodi TV šou), intervjuiše koreografa predstave Ahmeda Souru, poreklom iz Burkine Faso, čija nas (dramatična) životna priča ispunjava entuzijazmom i elanom; u trećem se studiju Slovenci/Balkanci svađaju oko nacije i politike, dok jedan uplašeni, obični i izgubljeni čovek ne padne mrtav (odličan Matej Puc). Od jednog momenta svi televizijski studiji su prazni, ali nastavljaju da se vrte. Svet bez ljudi. Anno domini 2020: ćao, nema više.