Krećemo se po minskom polju

Stručni deo Kriznog štaba za borbu protiv pandemije obavestio nas je da će sa postupnim popuštanjem mera otpočeti za nedelju do dve, a vlast je rekla - ma ne, počinjemo sutra. Epidemiolozi su pokorno klimnuli glavom i uzvratili – može sutra. Stručni deo Kriznog štaba je takođe rekao da u autobuse mogu samo zaposleni sa radnom dozvolom, a Vučić je dva sata kasnije uzvratio da je vrlo ljut zbog te odluke i da se poništi odmah. Pa, poništena je odmah. Uz režim koji donosi odluke u suprotnosti sa strukom osuđeni smo i na struku koja ni u najvažnijim pitanjima za zdravlje stanovništva nije spremna da se složi. Jedan deo tvrdi da ništa ne brinemo jer su Srbi genetski superioran narod kome korona ne može ništa, a drugi nam ne podnosi dokaz u vidu brojki (tokom pandemije je umrlo toliko i toliko drugih nacionalnosti u Srbiji, a toliko i toliko Srba), ali i ne osporava svoje kolege. Jedan deo savetuje – zarazite se, drugi – čuvajte se. Problem je što su u pitanju naši životi i naše zdravlje, a više ne znamo ko i kako brine o tome. Dakle, moraćemo da brinemo sami o sebi, a na pitanje – kako, NIN je potražio odgovor od epidemiologa koji u prethodnom periodu nije služio ni politici, ni vlasti – profesora dr Zorana Radovanovića. Premijerka nas je obavestila: „Srbija je ispunila uslove SZO za ukidanje vanrednog stanja.“ Koji su to uslovi koje je SZO propisala za donošenje i za ukidanje vanrednog stanja i, ako ih nema, o kakvoj vrsti manipulacije se radi? Reč je o potpunom nerazumevanju mesta i uloge Svetske zdravstvene organizacije u svetu. Ta ustanova se bavi unapređenjem zdravlja, te sprečavanjem bolesti i povreda u globalnim razmerama. S njenom ulogom potpuno je nespojiva ideja o nametanju nekoj zemlji uslova kakvi su vanredno stanje (Martial law) i policijski čas (curfew). Bojim se da je predsednicu Vlade, u njenoj pretpostavljenoj prostodušnosti, neko zlonamerno savetovao. Ustežem se i da pomislim na drugu mogućnost – da je bila svesna svojih reči. Bili ste protiv vanrednog stanja i smatrali ste da je vanredna situacija ili samo primena Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti dovoljna. Sada smo stigli do onoga što ste preporučivali od početka. Zbog čega nam je onda bio potreban taj period strahovlade? Tu postoje bar dve neobične okolnosti. Prvo, inicijativa je potekla od ministra odbrane, a ne sa očekivane strane, od ministra zdravlja. Drugo, vanredno stanje je uspostavljeno 15. marta, četiri dana pre nego što je proglašena epidemija. Dakle, prividno iz čista mira, poteglo se za merom kojoj se po Ustavu pribegava jedino kada je ozbiljno ugrožena država. Za poslednjih 30 godina to se desilo samo četiri puta. Dva puta je odluka nesumnjivo bila umesna – na dan početka NATO agresije (24. mart 1999) i ubistva Zorana Đinđića (12. mart 2003). Opravdanje je sasvim klimavo za hronološki prvu (9. mart 1991, kad je Milošević izveo tenkove na ulice) i za ovu poslednju epizodu. Tačno je da je bilo potrebno naći način za odlaganje izbora, ali se moglo tragati za nekim drugim pravnim lekom. Uz sve ostalo, do vanrednog stanja došlo se na nelegalan način, uz neodrživo objašnjenje zašto je Narodna skupština ignorisana. Šta smo time dobili? Meni deluje da su toliko restriktivne mere bile kontaproduktivne – nisu u ljudima stvorile naviku da se sami štite. Većina nas nije od toga dobila ništa, osim vojnike s dugim cevima po ulicama. A, vlasti su sebi stvorile manevarski prostor koji je, da ostanem u okviru struke, iskorišćen za piromanske egzibicije unajmljenih mračnjaka. Oni su, pod okriljem noći, a u vreme policijskog časa, prebacivani s jedne lokacije na drugu, pentrali su se po krovovima i palili vatre. Epidemiološki nisu bezbedni ni njihov stampedo po uskim stepeništima, ni guranje po vozilima u koje su ih posle akcija utrpavali organizatori. Naravno, i „šerpovanje“ njihovih protivnika može da bude iritantno, ali ne predstavlja epidemiološki rizik, jer je svako larmao iz svog stana. Ako ostavimo po strani mogućnosti koje proglašenje vanredne situacije (ne stanja!) pruža po Zakonu o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, a koji je bio okosnica borbe protiv poplava 2014, na raspolaganju nam je, kao logično rešenje, od početka bio Zakon o sprečavanju zaraznih bolesti. Po tom pravnom aktu vlasti mogu da zabrane okupljanje na javnim mestima, kretanje stanovništva, uključujući, naravno, i putovanja, promet robe itd, kao i da narede obavezno učešće pravnih i fizičkih lica (čitaj: građana), te korišćenje njihovih objekata, opreme i prevoznih sredstava radi suzbijanja zaraznih bolesti. Malo li je? To je bio i zakonski osnov za borbu protiv variole pre skoro 50 godina. Mogu se složiti s vama da su neke restriktivne mere bile nezgrapno primenjene i da su, posebno, naglo povučene, imajući u vidu nedovoljno pripremljeno stanovništvo za prelazna rešenja. Valja ipak uzeti u obzir objektivne okolnosti. Da ne zalazim u druge detalje, ali mi nismo Skandinavci. SZO je predlagala da se popušta jedan mali broj mera, pa da se dve nedelje kontroliše učinak, a kod nas se sve odvijalo odjednom, bez provere kako ta ublažavanja utiču na epidemiju? Poput proglašenja vanrednog stanja, i njegovo ukidanje bilo je motivisano političkim razlozima. Od postupnog pristupa se sada odustaje brzinom koja zbunjuje i stručni deo Kriznog štaba. Zemlje koje je pre nas zapljusnuo epidemijski talas (Austrija, Slovenija, Hrvatska) bile su u tom pogledu mnogo opreznije. Ostaje nada da će nas, umesto razboritosti, čuvati ona poslovična sreća. Šta očekujete nakon popuštanja mera? Da li to ubrzava pojavu novog talasa koji ste najavili i da li će on biti slab, kao što nam tvrde neki epidemiolozi? Upozorenje da bi drugi talas epidemije mogao da nas pogodi pre ili na početku leta dadoh zbog opasnosti da se naglo odustane od svih protivepidemijskih mera. Izgledalo je da će nas vlasti umiriti doziranim popuštanjem stega, ali se događaji naglo ubrzavaju. Zbrzavanje može da nam se osveti, pa verujem da će svest o tome da prevlada među donosiocima odluka. Dalja dinamika odnosa virusa SARS-CoV-2 i građana Srbije je nepredvidljiva. Može se pretpostaviti da će preko leta kovid-19 biti otkrivan retko ili nikako. Izvesnu opasnost donosi početak školske godine, odnosno semestra. Ipak je verovatnije da nas drugi talas očekuje pre prvih snegova ili u vreme njih. Među stručnjacima postoje nedoumice o jačini drugog talasa u globalnim razmerama. Može da bude slabiji ili jači od prethodnog, ali i da se svede na mreškave talasiće sve manjih razmera, sve dok ne postane endemska bolest sezonskog karaktera nalik na grip. Za sve te mogućnosti postoje primeri iz istorije medicine. U odnosu na broj obolelih, mi još uvek imamo veoma mali broj izlečenih slučajeva. Da li je to situacija u kojoj je pametno otvoriti tržne centre, fitnes centre, ugostiteljske objekte... Nije problem samo odnos novootkrivenih i izlečenih, mada govori o dinamici epidemijskog procesa (uzgred, više se ne saopštavaju brojevi izlečenih na dnevnom nivou). Visok je apsolutni broj novootkrivenih bolesnika, a oni su samo deo ukupnog fonda rezervoara zaraze u zemlji. Tu je neophodno kretati se kao po minskom polju, uz stalno praćenje efekta svake uklonjene stege. Život, dakle, mora da se vraća normalnim tokovima, ali korak po korak. Da su zabrane potrajale, trajno bi propali mali i srednji privrednici (krupni su na državnoj sisi, bar dok država ne bankrotira). Bačen je davljenički pojas vlasnicima pekara, piljarnica, kafića, frizerskih salona, drugih važnih i manje važnih pružalaca usluga, pa i vlasnicima teretana i kockarnica. Od njih se očekuje da poštuju uputstva. Mene je najviše iznenadilo olako obnavljanje međugradskog prevoza, i to u situaciji kada se znalo da pojedina naselja još uvek predstavljaju aktivna žarišta. To je najefektniji način da se zaraza sa juga raseje po, recimo, Vojvodini. Gde je u svemu tome stručni deo Kriznog štaba? Da li je moguće da struka održi konferenciju u GSP-u i obrazloži da u autobuse mogu samo zaposleni, a da dan kasnije premijerka kaže - da mogu svi, jer ju je „zamolio predsednik“. I nakon toga struka ćuti... Promakao mi je taj detalj, ali to je upečatljiva slika i ilustracija funkcionisanja jednog režima koji je ovih dana i formalno kvalifikovan kao hibridan, odnosno nedemokratski. Antonije Isaković je taj sistem autoritarne vladavine opisao u romanu Gospodar i sluge. Jednom sam već izrazio posebnu bojazan od politike „jedan narod, jedna zemlja, jedan vođa“ (Ein Volk, ein Reich, ein Führer). Tu se onda samo postavlja pitanje kad će početi obračun sa izdajnicima. I pripadnici struke su samo ljudi, svesni osvetoljubivosti moćnika. Mnogi uz to predviđaju i opasnost koja se iza brda valja neminovnom daljom radikalizacijom strategije demonizovanja slobodno mislećih građana. Takođe – da li je moguće da baš niko iz stručnog štaba nije imao primedbe na to što je predsednik šetao po Srbiji samo dan nakon što smo saznali da je jedan član njegove porodice pozitivan? I da li je normalno što su pitanja o tome doživljavali kao politička a ne stručna? Pravo da vam kažem, to je prevashodno etičko pitanje, mada ima političku, kao i stručnu dimenziju. Koliko pamtim, kolega Kon je rekao da principi moraju da važe za sve i tako spasao svoju dušu. A, što se tiče predsednika SNS, verujem da je on, kao i u ranijim prilikama kad je kršio zabrane, svesno išao na demonstriranje svog polubožanskog statusa. Problem je i što „struka“ nije branila one koji su zbog konstatacije da nema opreme završavali u apsu ili su bili izlagani neprijatnostima. Pravu istinu smo svi znali, bilo na osnovu ličnog iskustva po zdravstvenim ustanovama ili iz izjava lekara „iz baze“ kojima mora da se veruje. Zato su otužan ukus ostavljali pokušaji da se zaražavanje zdravstvenih radnika svede na njihovu nepažnju prilikom presvlačenja ili čak da im se apriorno pripiše da su se zaražavali van svoje ustanove. Dobili smo dva potpuno drugačija uputstva od struke. Dr Nestorović nam je preporučio da se svi zarazimo, dr Kon da se čuvamo i da i dalje primenjujemo mere. Šta mi da radimo, a šta da radi Vlada sa timom koji nema jedinstven stav? To je školski primer stvaranja konfuzije. U kriznim situacijama narod očekuje jasna uputstva. Ne samo što ovako nastala šizoidna situacija potkopava veru u medicinu, već i obezglavljuje ljude. Oni se opredeljuju prema utisku o ubedljivosti argumenata jednog od dva promotera međusobno nespojivih koncepata. Nužno je bilo da Krizni štab progovori jednim glasom ili da se odlučno i argumentovano odrekne disonantnog šuma. Podsetila bih da je SZO na početku epidemije preporučio da stav mora biti jedinstven, da poruka mora biti jasna i svima razumljiva i da se mora napraviti konsenzus između različitih grupacija stanovništva (nacionalnih, verskih, opozicionih...) Koliko smo u tome uspeli? Uspeli smo u suprotnom. U ovoj nesrećnoj zemlji ceo sistem vladavine zasnovan je na sejanju mržnje, izmišljanju neprijatelja i stvaranju razdora. Nedavno nam je nekoliko lekara poručilo da nemamo razloga da brinemo – Srbi su superioran narod i korona im ne može ništa. S obzirom na to da je iza toga stao i jedan član stručnog Kriznog štaba – dr Nestorović, kako komentarišete ćutanje ostalih? Sama tvrdnja je monstruozna. Pre samo 80 godina Sloveni su, uz Jevreje i Rome, bili žrtve sličnih rasnih teorija. Zato poseban psihopatološki fenomen predstavlja pojava tako nakaradnih – i budimo do kraja iskreni – zločinačkih ideja u ovoj sredini. Lako je ubediti neobrazovanu masu da je biološki nadmoćna, ali je ogromna odgovornost na onima koji iz demagoških razloga raspaljuju tako zavodljive niske strasti. Istorija nas uči kakva katastrofalna zgarišta ostavlja podlo bačena varnica tog razarajućeg potencijala. U njoj sagore i njeni prividno lukavi pokretači. Kad bih ušao u polemiku sa svojim, po nacionalnoj pripadnosti navodno genetski posebno obdarenim kolegama, šaljivo bih ih podsetio na izjavu naše stare profesorke poreklom iz zapadnih krajeva bivše zajedničke države. LJuta na svog muža Ličanina, običavala je da mu skreše: „Sve što je vredelo kod vas Srba, stradalo je u ratovima. Ostao je samo škart.“ I argumenti naše novonastale umišljene rasne aristokratije i upravo navedeni zajedljivi kontraargument podjednako su besmisleni. Na članove Kriznog štaba ne bih primenio narodnu mudrost da je ćutanje odobravanje. Oni su učili škole i znaju u kakvu su kolektivnu nevolju zapali. Pretpostavljam da ćute iz straha. Imali su samo dve mogućnosti: a) da sa gnušanjem sa sebe odbace ljagu kolektivne krivice, ili b) da „naučno“ dokažu superiornost etničkih Srba u odnosu na druge etnicitete. Ako ćute iz straha, kako onda da se nadamo da će nas zaštititi ukoliko situacija krene po zlu u trenutku kada je za vlast kampanja postala važnija od epidemije? Čak i liku poput Trampa, njihov glavni epidemiolog Fauči sme (i mora) da se suprotstavi. Koliko znam iz razgovora sa stručnim krilom Kriznog štaba, članovi tog tela su rešili da svoj integritet brane pojedinačnim istupima u medijima. Ne tražite od mene da komentarišem umesnost takvog pristupa. Uz najteže mere, Srbija je najgore prošla u regionu. Zašto? Tačno je da je Srbija imala upadljivo veće stope obolevanja nego desetak zemalja u regionu. Jedan razlog je ona februarska sprdačina, kao posledica bilo svesnog nipodaštavanja predstojeće opasnosti zbog nepripremljenosti, bilo stvarne kratkovidosti (loše anticipiranje događaja odlikuje nosioce ove vlasti već tri decenije, mada posledice ne snose oni, već ceo narod). Uz to, zaraza je rasejavana jer na početku nije efikasno suzbijana, delom zbog loše organizovanosti, a delom zbog već pominjane oskudice testova. Epidemije su prilika kada se ispolje sve slabosti zdravstvenog sistema. On se u Srbiji i pre kraja ove zime koprcao sa vodom preko usta, skoro sve do nozdrva, ali je srećom uspeo da se ne udavi. Zasluga za to ne pripada generalima, već običnoj zdravstvenoj pešadiji, bezimenim redovima koji su izneli teret protivepidemijske borbe bez jasnih uputstava i opreme (da, kasnije je bilo i jednog i drugog, ali često u fiokama i po magacinima). Važno je uočiti da su odluke epidemiologa, imajući u vidu nametnute okolnosti, bile u osnovi celishodne, ali se pokazalo da je lanac odgovornosti bio napuknut, gdegod raskinut, a i da su negde nedostajale čitave karike. Kao epidemiolog – da li biste preporučili da se izbori održe sada? Profesionalno gledano, mogao bih da se pouzdam u modele koji predviđaju da će krajem juna epidemijski talas da zamre. Nije, dakle, sporan sam taj termin, nego već pokrenuta lavina predizbornih aktivnosti koje predstavljaju neizbežan dodatni rizik. Imajući u vidu ljudske živote, nikad se ne bih usudio da preuzmem odgovornost za odluku o izborima donetu prošle nedelje. A, ako me pitate kao građanina posvećenog demokratskim vrednostima, preporučio bih da se izbori održe tek kada se za to steknu osnovni civilizacijski uslovi. Hoćemo li imati posledice zbog okrenutosti ka Kini i zbog ružnih reči koje je tokom pandemije državni vrh uputio EU, ili je sve to već „popravljeno“? Na kratke staze, ispada da smo špiclovski poentirali, jer smo iznudili novac od EU. Dugoročno gledano, bićemo na ozbiljnom gubitku. Jedan je bio Tito, a i prilike su bile jedinstvene. Milošević je to prekasno shvatio, a njegovi naslednici i koalicioni partneri danas ponavljaju istu nenaučenu lekciju. Ovca koja računa na dva vimena ostaće bez ijedne mame.