Dokle ćemo da se lažemo

Prošlo je doba globalizma. Ne znam da li će period između poslednje ekonomske krize 2008. i predstojeće recesije u ovoj godini dobiti neko ime, ali u Srbiji se taj period nepopularno i cinično zove „zlatno doba“. Red je da svedemo bilans ove ere, jer predstoji nam potpuno novi svetski ekonomski poredak. Tokom proteklih godina, bili smo svedoci neumorne kampanje vlasti da nas ubedi da živimo u „zlatnom dobu“. Marljivo su TV stanice, tabloidi, novine, stranački čelnici, navodili svakojake podatke ne bi li nam dokazali da nam nikada nije bilo bolje. Govorili su nam da smo „najbolji u regionu“. Da smo među zemljama sa najvišim privrednim rastom u Evropi. A stvarnost je potpuno drugačija. Po statistikama Svetske banke, za 12 godina, od 2008. do 2020. srpski bruto domaći proizvod (BDP) je porastao svega 1,6 odsto. Ponoviću, to je poražavajućih 1,6 odsto za punih 12 godina, a ne 1,6 odsto godišnje. Daleko od toga da smo najbolji u regionu. Bugarska i Crna Gora nas šiju, jer su u istom periodu imale kumulativni rast od 26,1 odsto. Poražavajuća je i činjenica da bi statistička slika Srbije bolje izgledala da je u njen sastav Svetska banka uvrstila i samoproglašeno Kosovo, jer je ono u tom periodu imalo rast od 44,1 odsto, više čak i od SAD, čiji je BDP povećan za 42,2 odsto. Koga mi lažemo? Priloženi grafikon jasno pokazuje da smo prošli kroz period ljute, opake, snažne, probojne, neuništive, nezaustavljive - stagnacije. Za one koji će se usprotiviti mojoj tvrdnji i navesti kao argument da je grafikon baziran na ciframa Svetske banke u dolarima, a ne u evrima, za njih tek imam poražavajuće pitanje. Da li bi rast srpske privrede trebalo da se zasniva isključivo na kursnoj razlici između evra i dolara? Denomirano u evrima, sve svetske privrede bi pokazale veći rast, jer je dolar u ovom periodu ojačao u odnosu na evro, ali to je samo posledica primarne emisije elektronskog novca (quantitative easing), kojem je pribegla Evropska centralna banka, a dinar je bio vezan za devalvirajući evro. Dakle, nemojmo kriti svoj neuspeh iza devalvirajućeg evra. Prošli smo kroz „zlatno doba“ u kome su svi ostali u okruženju rasli, a mi stagnirali. Pardon, greška. Hrvatska je ipak prošla gore od nas. Meni lično to i nije neka satisfakcija. Kao i hrvatska, i srpska „elita“ je svoju privredu prepustila strancima i domaćim vazalima. Danas greške dolaze na naplatu. U sličnom smo sosu. Ako nam je ovako jadno bilo ovo „zlatno doba“, kako li će tek izgledati recesija koja dolazi? I zašto smo uopšte u ovakvoj poziciji? Kako se postaviti, i šta raditi ubuduće? Odmah da kažem, nije samo ova sadašnja vlast kriva za ovakvo stanje. Ni prethodna nije bila ništa bolja. Šta reći kada je sadašnja vlast preuzela dobar deo kadrova upravo od prethodne vlasti? Ni Nušićeva satirična mašta ne bi sastavila ovakve vlade kakve smo mi imali. Dobar broj najviših državnih funkcionera nema ni dan radnog staža. Neki ministri nemaju fakultetske diplome, dok se drugi kite plagiranim doktoratima. Ministri se igraju muzičkih stolica. Svako sve zna: „Daj neko ministarstvo, bilo koje, snaći ću se već.“ Gledajući ovakve kadrove, narod s pravom može da zaključi da nije ni potrebno imati kvalifikacije ili radni staž ili radne rezultate, pa postati ministar. Zašto onda ne bi i neki „junak“ rijaliti programa postao ministar? Imamo katastrofalnu elitu, i to nije samo moja konstatacija. To je dokazivo. Na međunarodnim PISA testovima (proverite, na stranici 9 PISA izveštaja iz 2018), obrazovni rezultati dece srpske društveno-ekonomske elite su najgori u Evropi (sa izuzetkom Crne Gore i Severne Makedonije). To je sasvim očekivano, jer kako društveno-ekonomska elita koja do svog imovinskog stanja nije došla znanjem i radom (već kriminalom i korupcijom) može i da usadi sistem vrednosti obrazovanja u svoje potomstvo? I kako onda očekivati da se takvi ljudi drže zakona? Kako očekivati da stvore uslove za fer tržišnu utakmicu? Kako očekivati da oni grade institucije? Institucije ne mogu postojati same. NJih sačinjavaju ljudi. Kad su ljudi truli, takve su i institucije. Ako želimo dobre institucije, moramo menjati ljude na vlasti. Koliko puta tako? Onoliko koliko je potrebno. Ako vlast ne valja, menjaj je… dok ne nađeš neku koja valja. Naravno, i dobra vlast se vremenom pokvari, ali zato i postoje izbori, da se pokvarena vlast promeni. Panta rei. Svetu predstoji ekonomska kriza. Okidač je nesumnjivo pandemija virusa korona. Ali ko god misli da je korona i uzrok krize, u zabludi je. Svetski ekonomski sistem, takozvani globalizam, postao je neodrživ. Ispostavilo se da jedna zemlja u kojoj nema demokratije (Kina), zapravo igra tu globalističku igru bolje od svih ostalih. U Evropi je takođe jedna zemlja (Nemačka) uspela ekonomski da dominira Starim kontinentom pod kapom panevropizma zvanom EU. Ali, u surovom ekonomskom nadmetanju velikih sila nikada nije bilo ni solidarnosti ni jedinstva, ma koliko tako nešto koristilo bankama i multinacionalnim kompanijama, takozvanim globalistima. Kad neka od velikih sila krene da gubi, tek onda kreće borba. Americi je jasno da će, ako se ništa ne promeni, postati gubitnik. Još pre tri godine, dolaskom Donalda Trampa na čelo Amerike, najveća svetska privreda je krenula u trgovinski rat protiv Kine. Taj rat se ogleda u povećanim carinskim stopama za uvoznike iz Kine i poreskim olakšicama za kompanije koje vraćaju proizvodnju u Ameriku. Taj rat i dalje traje, i ide na štetu Kine, mada to Kina još uvek ne želi da prizna. Neće se američka trgovinska politika promeniti čak i da Donald Tramp ne bude reizabran na izborima u novembru 2020. Američki nacionalni interes je jači od partijskog. U Evropi je slična situacija. Velika Britanija se konačno otkačila od Evropske unije, jer nije mogla da parira ekonomskoj nadmoći Nemačke. U međuvremenu je i Amerika postajala sve više antagonistički raspoložena prema privredi EU (prema kojoj je uvela carine), ali i bolećiva prema Britancima (najavom carinskih olakšica). I dok svet pomno prati konferencije za štampu o virusu korona, u senci pandemije je američki Kongres zasedao i preispitivao sposobnost američke farmaceutske industrije da proizvodi lekove. Zaključak je bio da dve trećine repromaterijala i poluproizvoda američka farmaceutska i biotehnološka industrija uvozi (mahom iz Kine), te da se to mora menjati. Svet se transformiše pred našim očima. Dolazi vreme ekonomskog suverenizma, koje će uobličiti novi svetski ekonomski poredak. Proteklih 20 godina srpsku privredu okarakterisala je duboka vera u strance. Razbijeni suludom politikom Slobodana Miloševića, kao i NATO bombardovanjem, početkom 21. veka smo u razvoj krenuli s nadom da će nas stranci (MMF, Svetska banka, EU, strani investitori) podučiti liberalizmu i razviti. Možda je to i funkcionisalo nekako do 2008, ali je tada stalo. Po inerciji, mi smo se i dalje oslanjali na strance u veri da će nam podići privredu, a desilo se upravo suprotno. Stranci su nas ubili u pojam. Ubili su nam inventivnost, a mi smo to dozvolili. Prestali smo da verujemo u sopstvene snage. Za svaki potez tražimo odobrenje od MMF-a, stranih vlada, ambasadora, nevladinih organizacija. Besomučno dotiramo strane korporacije koje od srpske države dobijaju subvencije za otvaranje fabrika u kojima se zapošljava jeftina radna snaga. Čak nam i puteve grade strane firme, a udžbenike štampaju strani izdavači. A za sve to vreme naša deca i najsposobniji među nama su odlazili u inostranstvo u potrazi za profesionalnim ostvarenjima ili boljim životima. I gde smo sada? Nakon 12 godina stagnacije u kojima smo polagali nade (a i debele dotacije iz budžeta) u te strane investitore, dolazi kriza pokrenuta pandemijom virusa korona. Strani investitori će se u velikoj meri povući. I u njihovim zemljama će doći do recesije, i oni će morati prvenstveno da gledaju sebe, i tu onda neće biti više „ljubavi“ za srpsku privredu ili zaposlene u njoj. Veliki broj državljana Srbije se već vratio iz inostranstva jer više tamo nema posla, i pitanje je da li će ga u dogledno vreme ponovo biti. Protivustavnim proglašavanjem vanrednog stanja, i zavođenjem policijskog časa, stala je domaća privreda. Najviše je pogođen privatni sektor. Preti ogromna stopa nezaposlenosti. Besparica. Za razliku od prethodne krize iz 2008, ova neće biti izazvana nelikvidnošću banaka, već opadanjem tražnje - narod bez posla i bez primanja neće imati kupovnu moć. Bez kupaca, domaćoj privredi, tačnije domaćem privatnom sektoru, preti krah. Kako se postaviti? Ako SAD ili Britanija imaju interes da štite svoje privrede, tek mala Srbija ima takav interes. Moramo konačno postati spremni na odricanja radi ulaganja u sopstvenu privredu, i još važnije, u sopstvene ljude. Moramo osloboditi sopstvene inventivne snage. Dosta je više te božanske vere u strance. Naravno, stranci su dobrodošli da investiraju, ali svojim parama, ne našim. Mi moramo raznim merama (poreskim olakšicama, carinama, subvencijama) pomoći domaći privatni sektor da zaposli što više građana Srbije, i da konačno domaći privatni sektor bude taj koji će gurati Srbiju napred. To će biti duga i teška borba, za državu i za privredu. Kao i svaka borba, biće bolna. Moraće da bude ličnog odricanja. Ali shvatimo, narod neće biti spreman na takvu ekonomsko-oslobodilačku borbu ako i dalje na vlast (ili na čela preduzeća) dolaze ljudi koji podržavaju nepotizam, korupciju, partokratiju, plagijarizam. Ko će biti blesav da se odriče i izgara za sebične i nepoštene foteljaše, koji zaslepljeni sopstvenim mediokritetom ne umeju da stave nacionalni interes iznad ličnog? Meritokratija mora da zavlada.