Jedan narod, jedan vođa

U drastičnom kontrastu s efikasnim liderstvom koje demonstriraju nemačka kancelarka Angela Merkel, južnokorejski predsednik Mun DŽae-in i autokratske tehnokrate na vlasti u Singapuru, nacionalisti s krajnje desnice širom sveta su se s kovidom-19 suočili na način kakav nije viđen decenijama unazad: fašističkom politikom bolesti. A niko ovu vrstu politike ne reprezentuje bolje od brazilskog predsednika Žaira Bolsonara. Istina, još nekolicina lidera - uključujući nikaragvanskog predsednika Danijela Ortegu i diktatore u Belorusiji, Turkmenistanu i Severnoj Koreji - i dalje negira da virus korona predstavlja bilo kakvu pretnju. Ipak, i među tim negatorima Bolsonaro je kategorija za sebe. Između ostalog, Bolsonaro je ministra zdravlja Luiša Mandetu smenio samo zato što je ovaj zagovarao blage mere socijalnog distanciranja. Čini se da Bolsonaro oponaša svog američkog pandana, Donalda Trampa, koji je jednog visoko rangiranog zdravstvenog zvaničnika smenio zbog njegovog protivljenja predsednikovom zagovaranju korišćenja netestiranog leka za lečenje kovida-19. Tokom čitavog trajanja krize Tramp demonstrira nedoraslost dužnosti koju obavlja, nekoherentno oscilirajući između negiranja pretnje i pozivanja na odlučnu akciju, a u jednom trenutku i spekulišući na temu da li bi virus korona mogao da se leči ubrizgavanjem kućnih sredstava za dezinfekciju. Pa ipak, on i Bolsonaro slede isti politički impuls da sebe stavljaju iznad nauke i ekspertize, oslanjajući se na vlastiti osećaj šta treba ili ne treba uraditi, te pravdajući svoje odluke pozivanjem na veru ili mitove. Iako su njihove „strategije“ površinski posmatrano različite, obojica inspiraciju nalaze u fašističkom istorijskom bekgraundu, u čijem središtu su kult lidera i mit o nacionalnoj veličini - veličini koja je tobože kompromitovana internacionalizmom i liberalizmom (koji fašisti izjednačavaju s komunizmom). Širom sveta, odgovori lidera s krajnje desnice na pandemiju sadrže ključne elemente fašističke ideologije. Nakon što se jedan broj pripadnika španske ultradesničarske partije Voks inficirao virusom upravo na stranačkim skupovima, iz nje je sugerisano kako antitela koja njihovi organizmi stvaraju predstavljaju izraz borbe španske nacije protiv stranog osvajača. Kako je to formulisao jedan od lidera Voksa, Havijer Ortega Smit, „moja španska antitela bore se protiv prokletog kineskog virusa“. Slično tome, Bolsonaro je, u prvom značajnijem istupu na temu kovida-19, 24. marta tvrdio da Brazil neće biti izložen prevelikom riziku od širenja virusa. Za razliku od kilave Italije naseljene „velikim brojem starih ljudi“, savremeni Brazil, tvrdio je on tom prilikom, „raspolaže svim, da, svim što jednu naciju čini velikom“. Bolsonaro se potom osvrnuo na sopstveni „sportski pedigre“, tako pribegavajući još jednom standardnom fašističkom motivu: političkog lidera kao oličenja nacionalnog zdravlja i vitalnosti. Iz perspektive „bolsonarizma“, Bolsonaro i Brazil su jedno te isto. Postoji dobar razlog zbog koga u delu medija Bolsonara, predsednika izabranog krajem 2018, nazivaju „tropskim Trampom“. Bolsonarov afinitet prema Trampu nikada nije bio očigledniji nego u njegovom reagovanju na pandemiju. Kada je Tramp krajem marta tvrdio da će se do Uskrsa Amerika vratiti u normalu, Bolsonaro je ubrzo krenuo da ga oponaša. Za razliku od Trampa, međutim, Bolsonaro je zbilja tako i postupio. Tramp često stavlja do znanja kako bi voleo da ima apsolutnu vlast, ali svaki put na kraju ustukne. Nasuprot tome, Bolsonaro se priključio javnim protestima u znak podrške ideji da brazilska vojska interveniše i raspusti Kongres i sudove. U suštini, Bolsonaro je Trampov id, i ponaša se tako kako Tramp može samo da mašta. A budući da je fašizam u svom korenu fantazija o totalnoj dominaciji jednog lidera, Bolsonaro je sada prevazišao učitelja i tome se primakao više od njega. Osim toga, prema fašističkom shvatanju politike, realnost je samo instrument preko koga se propagira ideologija i uspostavlja dominacija. Kao što je Hitler napisao u Mojoj borbi, „nacionalna država će na nauku gledati kao na sredstvo jačanja nacionalnog ponosa“. Osim Brazila i Sjedinjenih Država, još jedna velika demokratija - ona najmnogoljudnija na svetu - potpala je pod vlast krajnje desnice: Indija. Tamo su premijer Narendra Modi i vladajuća Baratija džanata partija pandemiju iskoristili kako bi intenzivirali ranije započetu kampanju demonizacije indijskih muslimana. U tom cilju, Modijeva vlada je odgovornost za širenje virusa korona javno pripisala godišnjim okupljanjima muslimanske misionarske grupe Tabligi džamat, ignorišući činjenicu da slična okupljanja organizuju i hinduističke grupe. Stoga nije iznenađujuće, kako konstatuje novinarka Rana Ajub, što su „haštagovi #CoronaJihad i #BioJihad preplavili Tviter“. Poruka koju je poslala Modijeva vlada počiva na gnusnoj laži, ali je imala dalekosežne posledice po indijske muslimane. I mnogo pre nego što se kovid-19 pojavio, muslimani su bili meta državne diskriminatorske kampanje. Osim zvaničnih mera državne politike da se milionima muslimana oduzme indijsko državljanstvo, značajno je porastao broj slučajeva nasumičnog nasilja usmerenog protiv muslimana, uključujući i pogrom koji se podudario s raskošno organizovanim dočekom priređenim Trampu ranije ove godine. U fašističkoj politici, članovi omrznute grupe se skoro uvek opisuju i kao nosioci bolesti. To je način na koji su nacisti opisivali Jevreje, i to je način na koji današnje ultradesničarske vlade opravdavaju politiku targetiranja imigranata i manjina. U Italiji, domovini prvog fašističkog režima u istoriji, Mateo Salvini i njegova desničarska Liga u februaru su insistirali da „dopuštanje ulaska u zemlju migrantima iz Afrike, gde je prisustvo virusa potvrđeno, predstavlja neodgovorno postupanje“. U tom momentu, u Italiji je već bilo 229 registrovanih slučajeva kovida-19, i jedan jedini na čitavom afričkom kontinentu. Nimalo iznenađujuće, i Trampova administracija je krizu izazvanu širenjem kovida-19 iskoristila za jačanje svoje antiimigrantske pozicije. Odlazeći dalje od dotadašnjih opsesivnih napada na ilegalne imigrante, administracija je sada uvela i moratorijum na prijem velikog dela legalnih imigranata. Politički lideri uvek će biti u iskušenju da za probleme optužuju familijarne ideološke neprijatelje, jer tako postupajući obezbeđuju koherenciju svojih narativa. Ali kao što nas Hana Arent podseća, „ključno ograničenje totalitarne propagande sastoji se u tome što ne može da utoli ovu čežnju masa za potpuno konzistentnim, razumljivim i predvidljivim svetom a da se pritom ozbiljno ne konfrontira sa zdravim razumom“. Sada kada je broj preminulih od kovida-19 u SAD prešao 80.000 potvrđenih slučajeva (pri čemu je stvarni broj skoro sigurno daleko veći), realnost odnosi prevagu nad propagandom. Ali kao što dobro znamo iz istorije fašizma, nema garancije da će zdravi razum prevladati.