Redovnost vanrednog stanja

Prvi put s maskom na glasanje. Da li je to ono što nas očekuje 21. juna na parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima? Republička izborna komisija još ne izlazi u javnost s planom mera za zdravstvenu zaštitu birača i članova biračkih odbora, iako je novi datum za izbore određen, a izborne radnje nastavljene pre nego što je epidemija okončana. U stvari, dok mi čekamo RIK, kao najodgovorniju instituciju za sprovođenje izbora, čini se da RIK čeka Krizni štab. U danu pre nastajanja ovog teksta saznali smo za 114 novih slučajeva zaraze. To je skoro dvostruko više inficiranih nego što ih je bilo u prethodna 24 sata. Dok ovo pišem, stižu novi podaci – 89 potvrđenih slučajeva. Država je sada na velikom testu poverenja. Na koji način će garantovati da joj je, ma koliko da su izbori važni, zdravlje građana ipak važnije? Na kraju svog prošlog teksta u NIN-u, objavljenog 19. marta 2020. pod naslovom Kampanja pre karantina, uputio sam poziv svima da čuvamo jedni druge od opakog virusa, ali i da ne zaboravimo sasvim ni na „demokratiju koja nije u sjajnom zdravlju“. Kad saberemo „šta smo sve imali“ u protekla dva meseca, jasno je da moj apel nije urodio naročitim plodom. Kovid 19 učinio je još težim i vidljivijim hronične boljke našeg sistema. U jačem svetlu pokazali su se dubinski problemi kao što su nepotpuna podela vlasti, nadmoć izvršne grane i nemoć parlamenta, inertnost institucija i njihova nedoslednost u sprovođenju zakona, netransparentno upravljanje javnim novcem, nestajanje pluralizma iz medija i, uopšte, iz društva… Zabrinjavajuća je lakoća s kojom smo prihvatili potpunu pasivizaciju Narodne skupštine, zakonodavnog i najvišeg predstavničkog tela, i njeno izuzimanje iz donošenja odluke o uvođenju vanrednog stanja, koju je, po Ustavu, nadležna da donese. Svedočili smo pojavama krajnje nesvojstvenim sistemima u kojima postoji podela vlasti. Na primer, kako Vlada „sugeriše“ Skupštini po kojem dnevnom redu da zaseda prvi put od uvođenja vanrednog stanja, kao i sudskoj vlasti kako da postupa prema građanima koji su kršili mere samoizolacije. Videli smo i kako se sudija u presudi poziva na nepoštovanje apela predsednika države, izrečenih na televiziji. Čuli smo i kako nam predsednik, takođe preko malih ekrana, poručuje da ga ne pitamo kako i po kojoj ceni po svetu nabavlja respiratore; na stranu to što nabavke bilo kakve robe nisu u opisu predsedničkog posla. Iako su izbori bili odloženi, a predizborna kampanja zvanično prekinuta, razni vidovi sakupljanja izbornih poena nisu bili sasvim obustavljeni – od deljenja paketa humanitarne pomoći obogaćenih stranačkim obeležjima do angažovanja predsednika Republike u uručivanju medicinske opreme zdravstvenim radnicima u Novom Pazaru i Nišu. U poslednjim danima vanrednog stanja počele su da rastu tenzije koje su eskalirale u nasilje pred Domom Narodne skupštine i dovele do demonstrativnog okupljanja više hiljada ljudi uprkos i dalje važećim merama zaštite od epidemije. I dok su okupljeni, većinom pristalice Srpske napredne stranke, demonstrirali kako propada preventivni koncept „socijalne“ (fizičke valjda?) distance, predsednik Vučić je u obraćanju naciji pozivao na smirivanje tenzija. Inače, česta i opsežna predsednikova obraćanja bila su među upečatljivijim obeležjima perioda vanrednog stanja. Time je donekle moguće objasniti i povećano prisustvo predstavnika vlasti u programima televizija s nacionalnom pokrivenošću, koje je zabeležio medijski monitoring Crte u razdoblju od 15. marta do 6. maja. Čak 91 odsto vremena (posmatran je prošireni prime time – od 17.30 do 24 sata – na kanalima: RTS 1, Prva, Pink, Happy, B92) u informativno-političkim sadržajima pripalo je akterima iz vladajuće koalicije. Podsećam da je televizijska dominacija vlasti bila izrazita i pre vanrednog stanja – od sredine oktobra prošle do početka marta ove godine 75 odsto udarnog televizijskog vremena zauzeli su pripadnici vladajućih stranaka. Tokom vanrednog stanja bilo je devet „specijalnih“ obraćanja nosilaca najviših državnih funkcija, koja su prenosile sve televizije s nacionalnom pokrivenošću. U tim činovima predsednik Aleksandar Vučić učestvovao je sedam puta, a premijerka Ana Brnabić tri puta. Kumulativno, predsednik je za manje od dva meseca dobio 250.959 sekundi iliti nešto više od 67 sati. Zanimljivo je da su se predstavnici medicinske struke građanima obraćali uglavnom u popodnevnim časovima (izvan prime time-a), a političari na vlasti obično u večernjim, „atraktivnijim“ terminima. U gotovo pa monohromatsku medijsku sliku Srbije na svoj način uklopio se i REM, Regulatorno telo za elektronske medije, odbivši prijavu Crte protiv Televizije Pink zbog reportaže napravljene na Klinici za infektivne i tropske bolesti u Beogradu. U spornom sadržaju jasno su se videla lica više hospitalizovanih pacijenata, kao i lični podaci iz zdravstvenog kartona jednog od njih. REM se nije udostojio ni da ponudi bilo kakvo obrazloženje za svoju odluku. Ako je za utehu, poverenik za zaštitu informacija i podataka o ličnosti, Milan Marinović, ocenio je za Insajder da je objavljivanje zdravstvenog stanja i identiteta pacijenata nedopustivo. Teško je, pak, utešiti se kada imamo u vidu da je ovo samo još jedan u veoma dugom nizu primera REM-ove strategije nečinjenja i nezameranja emiterima bliskim vlasti, a to (nominalno nezavisno) telo bi trebalo da ima i te kako bitnu ulogu u obezbeđivanju uslova za slobodne i poštene izbore, kroz brigu o ravnopravnoj medijskoj zastupljenosti učesnika u izbornoj trci. Što bi rekle šaljivdžije s društvenih mreža, priroda se budi, pa je stigao i izveštaj Freedom House-a „Države u tranziciji“. Iz grupe delimično konsolidovanih demokratija Srbija je vraćena korak unazad, u grupu hibridnih režima. Uz očekivano negiranje opravdanosti loše ocene Srbije, usledio je vrlo brzi odgovor premijerke Brnabić organizaciji koja je sačinila izveštaj. S tim u vezi, ne mogu da primetim ništa tačnije od onoga što je dr Vujo Ilić napisao na Peščaniku: „Zamislite da Vlada odgovara ovako opširno i detaljno na poslanička pitanja, izveštaje nezavisnih institucija, domaćih posmatračkih organizacija ili na novinarska istraživanja. Ima ironije u zapažanju da, kada bi se vlast prema svojim građanima ponašala kao što to čini prema jednoj stranoj organizaciji, verovatno ne bi ni bilo izveštaja o nazadovanju na koje bi morala da odgovara.“ Predizborna kampanja u senci neugašene epidemije donosi mnogo nepoznanica za sve učesnike u izbornom procesu. Niko od nas ne zna za izbore bez velikih skupova, masovnog rukovanja i grljenja, agitovanja od vrata do vrata… Koliko smo kao društvo zreli za izbore lišene njihovog prepoznatljivog folklora? Koliko su mediji, takvi kakve imamo, spremni da biračima omoguće punu informisanost o kompletnoj izbornoj ponudi i nadomeste druge načine komunikacije stranaka s biračima? Na građanskoj posmatračkoj misiji Crte ostaje zadatak da budno prati izborni proces, prikupi činjenice na osnovu kojih će oceniti kvalitet izbora, ali i da pokuša da probudi institucije da reaguju na sva kršenja zakona. Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.