Povratak narodnih sudova

Kraljevina Srbija te 1903, nakon majskog prevrata, donosi nov Ustav. U pogledu uređenja sudske vlasti Ustav iz 1903. je ocenjen kao jedan od svetlih primera tog vremena. Govoreći o položaju sudske vlasti Ustav navodi da je sudska vlast nezavisna, da u izricanju pravde sudovi ne stoje ni pod kakvom vlašću, postupaju i sude isključivo na osnovu zakona. I Ustav Republike Srbije iz 2006. baštini ideju nezavisnosti sudske vlasti propisujući na isti način okvir u kome se nalazi pravosuđe. Međutim, u praksi se dešava potpuno suprotno, pa tako izvršna vlast i državni funkcioneri, nažalost, i danas kao i tada, ostaju da budu svetionik sudovima i pokazatelj kako bi trebalo da se sudi i presuđuje. O čemu se zapravo radi? Nakon majskog prevrata, kada su oficiri gazeći svoju vojničku zakletvu masakrirali kraljevski par, stvorila se u Srbiji klima nepoverenja i podozrenja prema vojsci. Po svedočenju mladog generalštabnog kapetana Milana Novakovića, koji se tek beše vratio sa vojničkih studija iz Rusije i Francuske, u Srbiji skoro ceo časni oficirski kor sa prezirom i negodovanjem gleda šta radi nekoliko desetina zaverenika. U takvom društvenom ambijentu oficir Niškog garnizona Milan Novaković i Maksim Novaković (žandarmerijski poručnik), smatraju da je potrebno da vojska povrati svoj ugled upravo na primeru poštovanja vojničke zakletve i pravila vojne službe. Noseći se tom idejom, Milan i Maksim Novaković traže da se pokrene istraga protiv tzv. crnorukaša i utvrdi da li su svojim postupanjem naneli štetu vojsci. U skladu sa tadašnjim zakonskim propisima Milan Novaković sa istomišljenicima osniva Društvo za zakonsko rešavanje vojničkih pitanja i traži da se pokrene istraga protiv atentatora i utvrdi eventualna njihova odgovornost. Ubrzo pokreću i list Za otadžbinu preko koga informišu javnost da događaj iz 1903. nije nikakvo narodno delo i da narod nije oslobodio odgovornosti počinioce krvavog pira. Vlada Kraljevine Srbije ekspresno reaguje i donosi uredbu kojom zabranjuje rad Društva i gasi pomenuti list. Većinska Srbija gleda sa negodovanjem na obračun Vlade sa mladim obrazovanim oficirom. Sledeće godine državni mediji objavljuju da je u Glavnjači (zgrada Uprave grada koja je imala reputaciju političkog zatvora), Milan Novaković iz puške ubio svog saradnika Maksima, a onda izvršio samoubistvo. Opoziciona Srbija ključa i postavlja pitanja: otkud oni u zatvoru, otkud im oružje u zatvoru i sl. Beogradski list Pravda na naslovnoj strani objavljuje da je policija likvidirala Novakoviće. U podnaslovu stoji: „vojska i žandarmerija protiv dva čoveka“. Posle pritiska parlamentarne opozicije i celokupne javnosti Narodna skupština formira anketni odbor da utvrdi činjenice o smrti dvaju oficira. Anketni odbor utvrđuje da je u noći ubistva u zatvoru boravio ministar unutrašnjih poslova Nastas Petrović. Zaključak anketne komisije je da se o ovome izjasni sud u redovnom postupku. Godine 1911. počinje sudski proces pred osnovnim sudom pod budnim okom javnosti. Sud utvrđuje da je kobne noći u zatvoru bio ministar unutrašnjih poslova i da je naredio likvidaciju dvojice oficira. Pod zakletvom to potvrđuje i nekoliko svedoka. Iste godine se održavaju izbori za Narodnu skupštinu, na kojima ubedljivo pobeđuje Radikalna stranka, čiji je istaknuti funkcioner optuženi ministar Petrović. Nakon parlamentarnih izbora, suđenje se završava i sud konstatuje da je gospodin Petrović direktno odgovoran za pomenutu likvidaciju, ali nije proglašen krivim, jer u svom obrazloženju sud navodi da je tzv. narodni sud rekao drugačije. Pitanje odgovornosti ministra unutrašnjih poslova opozicioni narodni predstavnici ponovo pokreću u Skupštini i traže da se Skupština izjasni o imunitetu ministra i o tzv. narodnom sudu. Skupštinska većina odbija da se optuženom ministru skine imunitet, a sam Petrović u skupštinskom govoru priznaje istinitost dokazanih činjenica na sudu, ali (kao i pomenuto sudsko obrazloženje) ponavlja da u njegovom činu nema krivice, jer je njega narod ubedljivo izabrao na izborima, a volja naroda je iznad svih zakona. Shodno rečenom, pobijeni oficiri su zaboravljeni, a ministar unutrašnjih poslova je nastavio da radi svoj posao. U Srbiji danas, vek kasnije, dešava se ista stvar. U mnogim emisijama (suočeni sa prozivkama i optužbama o povezanosti sa korupcijom i kriminalom), funkcioneri vladajuće stranke objašnjavaju da je SNS ubedljivo pobedio na izborima i da je to volja naroda. U istim emisijama objašnjavaju mašući procentima da im je narod dao masovnu podršku i da je shodno tome deplasirano uopšte postaviti pitanje o njihovoj odgovornosti. U Srbiji u 21. veku, narodni poslanik vladajuće većine, šef poslaničke grupe najveće stranke u Srbiji, štrajkovao je glađu zbog neoglašavanja Republičkog javnog tužioca u vezi sa jednim političkim incidentom. Iako ima mogućnost da podnese inicijativu za prestanak funkcije tužiteljke, isti to ne čini, niti se obraća ministru pravde, koji ima mogućnost da pokrene postupak razrešenja tužiteljke. Pravosuđe u ovoj zemlji je ustuknulo pred „narodnim sudom“ i kad taj isti poslanik lidere opozicije označava kao fašiste. Označava i lidera i političku organizaciju fašističkom, ali bez ijedne podnete prijave protiv lidera i bez pokretanja postupka za zabranu rada takvim organizacijama. Pravosuđe bi moralo da reaguje ili pokretanjem postupka protiv fašista i zabranom fašističkih organizacija, ili pokretanjem postupaka protiv funkcionera i poslanika vladajućih stranaka zbog izazivanja mržnje i netrpeljivosti. Slušajući i gledajući sve ovo i ne čudi što su i sudije osnovnih sudova u svojim presudama počele da primenjuju isti princip, princip postojanja narodnog suda i svoje sudske odluke temelje na apelima i preporukama najviših izabranih funkcionera. Evo, 110 godina je prošlo, a mi se vrtimo ukrug. Dobro je Srbija opstala i preživela.