A da možda ipak počnemo da razgovaramo

Srećom, za ovih nepunih sedam decenija života nisam neposredno doživeo užase građanskog rata. Ipak, dovoljno sam star da pamtim neke trenutke kada se naša međusobna netrpeljivost zgušnjavala do takvih razmera da je bila potrebna samo slučajna varnica pa da se pokrene scenario koji se ne usuđujem ni da zamislim. U jednoj od tih prilika, 1996. godine, kada sam sa koleginicom žurio da na protestima sustignem svoje studente, na samom uglu jedne od bočnih ulica i Knez Mihailove naišli smo na čoveka koji je ležao sa glavom u lokvi krvi, pošto mu je jedan od učesnika kontramitinga pucao u glavu. Pokušali smo da pružimo pomoć i, iskreno, nisam verovao da će preživeti. Srećom, nisam bio u pravu! Od tada me proganja ta slika kao moguća paradigma srpskog političkog usuda (sa mitinzima i kontramitinzima se još uvek opasno poigravamo): dve osobe, dva zemljaka sa margina hipotetičkih političkih tokova i ideologija (ako se uopšte o ideologiji može govoriti), zapravo stranci u noći, slučajno se susreću na kakvoj pustopoljini naših političkih sučeljavanja, i jedan puca iz blizine drugom u glavu. Eto rešenja našeg rebusa: ne da ga ubedi, već da ga ubije! Zašto pišem ove redove? Zato što me uznemirava osećaj da upravo ulazimo u jednu od takvih spirala i da sa neprihvatljivom ravnodušnošću i neodgovornošću posmatramo sevanje povremenih varnica. Kao što sam pre desetak dana, gledajući skupove ispred Skupštine odvojene kordonom milicije, imao potrebu da, umesto da ih prebrojavam, viknem poput Hašekovog Švejka (naravno, figurativno): „Ne pucajte! Na drugoj strani ima ljudi.“ Moji prijatelji me uveravaju da preterujem, da iz mene progovara staračka sklonost ka katastrofičnom, da se na kraju naših čak i tragičnih nesporazuma gotovo po pravilu provuče nešto vodviljsko…, ali im u poslednje vreme prepoznajem nesigurnost u glasu. Pogledajmo društvene mreže! Čak i ako apstrahujemo učinak mitskih botova, čini mi se da bi bilo nedopustivo naivno da verujemo da se radi samo o nedovoljno definisanoj, iracionalnoj dimenziji u patologiji naše svakodnevice. Pribojavam se da je u pitanju virtuelna „druga pozornica“ koja „prati svesni sadržaj subjekta“. Pogledajte koliko je efikasniji „sudski sistem“ ove druge pozornice, mada sa unekoliko skučenim dijapazonom presuda (uglavnom odluke o ekspresnim likvidacijama, nakon neizbežne kompromitacije izdajnika, plaćenika, prodanih duša, kočničara napretka, lopova…). Može li se ova „druga scena“ izliti u našu notornu realnost? Stručnjaci tvrde ne, jer bi se tada izgubio simbolički značaj celog sistema virtuelnosti, ali ja, laik zanet sopstvenim strahovima, na toj tački počinjem da sumnjam u „struku“. A da možda ipak počnemo da razgovaramo? Iscrpljeni od podela, mi ih i dalje kompulzivno ponavljamo. Akademik Dušan Kovačević je napisao izuzetno lucidnu knjigu o svim našim podelama, ali kako stoje stvari ona nehotice ostaje nezavršena i sve miriše da će se pretočiti u ediciju. Naše podele obično teže da budu konačne. Nema nevinih, ali je opšte (time ne manje i tačno) mesto da je odgovornost prvenstveno u rukama onih koji su na vlasti jer su i instrumenti zaplitanja i rasplitanja najvećim delom u njihovim rukama. Politički diskurs se uglavnom zasniva na negativnom otklonu od Drugog – Drugi su pakao! Slavoj Žižek naziva prostaklukom ponašanje svake društvene grupe „koja sebe drži elitom, veruje da isključuje druge, dok se sama zatvara izvan sveta…“ Da taj novopronađeni politički ekskluzivizam (šta će vam Drugi?) usred ozvaničene parlamentarne demokratije nije sam po sebi izuzetno opasan, i da ne postoje društvene grupe kojima možda i podsvesno on nije stran, mogli bismo da se podsmehnemo njegovoj pretencioznoj težnji ka „sveukupnosti“ i, dodao bih, sveobuhvatnosti (uključujući i sveobuhvatnost kontrole), jer ta „napregnutost nosi, u svojoj veličini,…i nešto od karikaturalnosti, trunku vlastite parodije“. Partokratska isključivost, međutim, nema osećaja za humor, sklonija je isključivosti, pa i mržnji, za sada uglavnom u medijima koji su odabrani za prostor na kome će se odigravati megdani, čak i ako protivnik na njih ne izađe. Još uvek se sa prkosom izgovara, a neki bojim se tako i misle, da „priznaju samo sud svoje partije“, istina izgovarajući slavodobitno nešto rudimentarniju varijantu: ”Pa?” T abloidno ubrzanje u zemlji u kojoj veoma dugo nedostaju raspleti, svakodnevno nas izlaže grotesknim tvrdnjama i besprizivnim osudama, sa crtanjem meta na leđima pojedinaca, ali spektakl traje samo par dana, zamenjuje ga drugi, i sve polako tone u kolektivnu amneziju. Nedostatak raspleta brojnih slučajeva i afera, svesno ili nesvesno, desenzibiliše potrebu za političkom izvesnošću, predvidljivošću i odgovornošću – učestvujemo u vrtlogu spektakla, a šta je zapravo bilo na kraju, gubi na važnosti ili bledi u svekolikoj socijalnoj iscrpljenosti. Ne može i ne sme broj osvojenih glasova da bude alibi za sva postupanja kojima smo svedoci (bez obzira na političke predznake vršioca, na veliki ili mali broj glasova), a pogotovo ne za nasilje. I to mora da važi za sve! A da možda ipak počnemo da razgovaramo? Dugo i sa čudnovatom energijom obrušavamo se na institucije i pojedince i potom se čudimo što je prostor oko nas prilično opustošen, sem prisustva političkih lidera koji će nas, kad već nema institucija i sistema, izvesti iz ćorsokaka. Imamo ozbiljno, uključujući i aktuelno, iskustvo u upornoj personalizaciji vlasti koja je oličavana u figurama vođa, i koje ponavljamo kao svoju kompulzivnu neurozu. Odakle to da ponavljano svoju političku energiju oportuno poklanjamo ideji političkog mesijanstva i pristajemo da verujemo u misije koje pripisujemo Deus ex machina, odakle ideja da nam je za plodove građanske emancipacije, barem u početku, potreban apsolutizam „prosvećenog“ vođe? Svako lično grupisanje vlasti i uticaja, čak i da se kakvim slučajem radi o „nevoljnom“ vođi, gotovo po pravilu uzrokuje imobilizaciju institucija i ličnosti, bekstvo od odgovornosti, nepreduzimanje i mentalnu lenjost, utapanje u beskrajne političke intrige onih koji kličući vođi pripremaju svoju apostazu. Obožavanje, iskreno ili neiskreno, medveđa je usluga i samom vođi. Ovim razmišljanjem ne oslobađam nikoga lične odgovornosti (odakle mi takvo pravo?), ali samo pokušavam da ukažem da nešto ne valja u našem većinskom shvatanju demokratije, politike i sistema, našim političkim rutinama, u našem doživljaju vrednosti. Vreme je i da se kao društvo menjamo, da ne bismo po nekom zlokobnom pravilu ponavljali iste zablude i greške. Civilizacija kojoj pripadamo je svoj kvalitet gradila na mukotrpnom transferu vlasti sa pojedinaca na institucije. Verujem da je pitanje Srbije i njene budućnosti prvenstveno demokratsko pitanje, pitanje građanskih i svih drugih prostora slobode za njene građane. Međutim, demokratija, posebno danas kada se uveliko i planetarno relativizira, nije nikakva razbarušena svetkovina, već „pomalo siva, proceduralna realnost koju štite uspostavljene institucije“, koja, naizgled paradoksalno, istovremeno svoju vitalnost može da crpi samo ako uspe da očuva radikalnu skepsu i mogućnost autonomnog mišljenja kod svojih građana. „Vreme je da, umesto stigmatizacije Drugog, uz poštovanje političkih neistomišljenika, strpljivo gradimo institucije, demokratske mehanizme, tolerantnost, javnost i odgovorno društvo, ali i da rehabilitujemo potrebu za vrednosnim sistemima“ (ta potraga postaje univerzalna, ne samo srpska potreba na razmeđi epoha, ali nema razloga da se u nju i sami ne uključimo), jer „traganje za vrednostima je, u stvari, na prvom mestu, traganje za normalnim životom“. Kao običan građanin koji nije samo ovde rođen, već je ovde odabrao da živi i okonča svoj put, uviđam da je autoritarnost politike i urušavanje institucija ugrozilo demokratiju u Srbiji, do mere da su njeni građani već dugo i u velikom broju ostali bez demokratske kondicije i vere u institucije, višepartijski politički život i smisao ličnog učešća u njemu. Polako tonemo u društvenu nepokretnost, ćutke čekajući da neko sa strane donese rasplet ili rešenje, jer od nas „više ništa ne zavisi“. Ove krivice ne oslobađam ni sebe. A da možda ipak konačno počnemo da razgovaramo? U poslednjih nekoliko nedelja u više navrata je, pored drugih institucija (Srpska pravoslavna crkva, Univerzitet…) dobronamerno pomenuta i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) kao kuća koja bi, u ovoj uzavreloj političkoj atmosferi, mogla da ponudi posredovanje u pokretanju društvenog dijaloga. Kakav bi bio stav SANU po tom pitanju, ja kao samo jedan od 133 glasa, ne mogu sa sigurnošću da predvidim, ali sam siguran da ova kuća ne beži ni od neželjenih uloga. Međutim, to nije i nikada nije bila uloga SANU, u kojoj se nalaze osobe različitih stavova i političkih gledišta. Ponosan sam na visoke domete ove kuće u nauci i umetnosti, ali sam skeptičan kada je u pitanju njena praktična kompetentnost (ne i dobra volja) u ulozi posrednika. Nije dobro od pomenutih institucija, uključujući SANU, tražiti da se eksplicitno opredele, jer ih time dezavuišemo u ulogama zbog kojih postoje (da promovišu nauku i kulturu, postavljaju relevantna pitanja, podstiču dijalog, nude naučno utemeljene argumente, ali ne i da donose političke odluke). Duboko verujem da bi logično mesto ravnopravnog dijaloga, koji bi pratili što je moguće objektivniji i neostrašćeniji mediji, morala da bude Skupština. Kao što bi i glavni nosioci dijaloga morale da budu političke partije. U ovom trenutku, bez ikakve iluzije o sopstvenom značaju (zapravo ga i nema), ni od čega ne bežeći (!), zamoliću za početak glasom usamljenog i zabrinutog građanina da ipak konačno počnemo da razgovaramo. N e znam šta nam je tačno činiti. Verujem, ipak, da bismo za početak morali da odbijemo obavezu nekritičke mržnje i bespogovornog odbacivanja svake ideje ili primedbe koja dolazi od Drugih. Morali bismo da odbijemo i obavezu nekritičkog obožavanja pojedinaca i institucija, koja nam se implicitno nameće kroz iscrpljujuće javno ispoljavanje podaničkih rituala. Uputno je da naučimo da se međusobno slušamo i razmenjujemo misli, a potom bogami i da se dogovaramo, posebno sa onima koji ne misle isto. Možda da prvo počnemo u porodicama, razgovorima sa decom, dedama i babama… Da bez straha saslušamo i one koji ne marširaju iza organizovanih gomila, pa nas zbog toga valjda pomalo i plaše. Možemo li i u političkoj sferi da većinski istrajemo na solidarnosti koju smo manifestovali u susretu sa virusom? Da se odreknemo ksenofobične orgije zavera i Srbiju smestimo u okvir i relacije sa svetom od koga ne smemo (i ne možemo) da bežimo i sa kojim moramo da komuniciramo (pritom ne mislim na bilo koji posebni deo sveta). Poslednjih nekoliko decenija nedostatak poznavanja sveta i odnosa u njemu postaje naš ključni hendikep i razlog suviše dugog tumaranja u sve složenijim međunarodnim odnosima. Konačno, da se ne bi obistinile reči akademika Meše Selimovića, koje ovih dana zloslutno kruže društvenim mrežama, da kada krenemo da psujemo ovu zemlju „sjetite se da je klima odlična, da su vjetrovi blagi, da nema oluja, cunamija, tornada, aktivnih vulkana i zemljotresa. Nije neplodna, iz džepa sjeme da ispadne, pa će nešto da nikne. Šumovita, brdovita, ali nit su pretežno kamenjari, nit su džungle sa zaraznim bolestima. Sve fino, blago, pitomo, nježno. To vam je od zemlje. Muka je od ljudi.” Nekako želim da verujem da smo ipak bolji! I sposobni za nezapočeti dijalog.