Vojska i policija u raljama politike

Sektor bezbednosti i grad Šid ponovo su u središtu političke dvorane za skupljanje glasova. Kampanja je produžena tamo gde je i prekinuta pri uvođenju vanrednog stanja – u borbi za političke poene od antimigrantske retorike. Pre proglašenja vanrednog stanja, krajem februara, u Šid je na molbu predsednika Republike Aleksandra Vučića raspoređeno 40 policajaca u timove i patrole interventnih jedinica. Posle vanrednog stanja, sredinom maja, u Šidu je, po naredbi predsednika, vojska raspoređena u tri punkta oko prihvatnih centara za migrante. Možda na prvi pogled deluje u redu da se zbog bezbednosnih problema koji prave migranti šalju jake policijske i vojne snage. Ali, đavo je u detaljima. Broj krivičnih dela koje migranti počine je minoran. Uglavnom je reč o krađama i tučama, koje rešava obična policija, barem po rečima direktora policije Vladimira Rebića. Predsednik Republike dodaje da se u Šidu ne dešavaju „najstrašnija krivična dela“, već sitne krađe i upadi na posede. Ministar odbrane Aleksandar Vulin potvrđuje da ne očekuje da „bilo ko ovde treba ili može da upotrebi silu“, već je cilj angažovanja Vojske da se „građani osećaju bolje“. U prvom policijskom „naletu“ na Šid zbog migranata nije bilo jasno da li su jake snage poslate na osnovu stvarne potrebe ili molbe predsednika. Nije bilo reči o bezbednosnoj proceni i planu aktivnosti, koji su po Zakonu o policiji obavezni delovi predloga za angažovanje posebnih jedinica policije, kao što je Žandarmerija. Predsednik Republike i ministar policije Nebojša Stefanović skoro da nemaju nikakvu ulogu u odlučivanju o tome. Tu direktor policije odobrava akciju na predlog komandanta Žandarmerije. Ministar se pita jedino ako se angažuju maksimalni kapaciteti Žandarmerije. Šid je bio bezbednosno interesantan zbog migranata i u vreme vanrednog stanja, od 15. marta do 6. maja. Vojska je u tom periodu bila angažovana na većem broju zadataka u oblasti javne bezbednosti, uključujući i obezbeđivanje 20 prihvatnih centara u kojima su migranti, odlukom Vlade, stavljeni u pritvor. Iako je Vlada ovo obrazložila potrebom da spreči širenje zaraze kovid-19, do kraja vanrednog stanja među migrantima nije zabeležen nijedan slučaj ove zaraze. Ali, u tom periodu zabeležena su bar dva incidenta u prihvatnim centrima, kada su pripadnici Vojske pucali u vazduh. Nije moguće saznati da li je ovakva upotreba vatrenog oružja bila nužna i srazmerna, jer je ministar odbrane umesto istrage, kakva bi se u ovom slučaju mogla očekivati, najavio da će pripadnici Vojske za tu reakciju biti – nagrađeni. Pritisak, međutim, ne bi ni trebalo da bude na pojedincima koji su pucali, jer se, po priznanju sopstvenih visokih starešina, Vojska suočavala sa potpuno novim zadacima. Nije imala ni dovoljnu obuku ni odgovarajuće operativne procedure za ovu vrstu zadataka; to se, uostalom, videlo i po zbunjenoj reakciji pripadnika Vojske kada je ekstremni desničar pokušao automobilom da uđe u krug prihvatnog centra u Obrenovcu. Nastavak priče o angažovanju Vojske protiv pretnje od migranata usledio je prošle subote, kada su po naređenju „vrhovnog komandanta“ pojedine jedinice upućene u Šid da ponovo obezbeđuju prihvatne centre. Važno je razjasniti da to što predsednik Republike po Ustavu komanduje Vojskom, ne znači da može da je angažuje kako mu je volja; za početak, i sam Ustav ga obavezuje da to čini u skladu sa zakonom. Misije Vojske definisane su u Strategiji odbrane iz 2019. i jedna od njih je pomoć civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti kao što su terorizam, separatizam, organizovani kriminal i prirodne katastrofe. Sitne krađe i upadi na privatne posede koji se spominju u slučaju migranata u Šidu očigledno ne spadaju ovde. Strategija odbrane, doduše, dopušta mogućnost da Vojska obavlja i druge zadatke, ali samo po odluci Skupštine, a ne predsednika. Izuzetak predviđen u Zakonu o Vojsci bilo bi angažovanje Vojne policije da pomogne civilnoj – sudeći po prvim fotografijama iz Šida, tamo su upućene upravo jedinice Vojne policije. Ipak, u ovom slučaju, Vojna policija angažuje se isključivo po zahtevu Ministarstva unutrašnjih poslova, a ni iz jedne do sada objavljene vesti, saopštenja ili izjave zvaničnika ne nazire se da je takav zahtev zaista upućen. Vojska i policija su i tokom vanrednog stanja služile političkim interesima radi pokazivanja moći i zastrašivanja stanovništva. Na dan kada je - uvođenjem vanrednog stanja - virus korona prestao da bude najsmešniji, na ulicama i ispred zdravstvenih ustanova pojavili su se vojnici sa automatskim puškama, kao da su u rat krenuli. Vanredno stanje je inače zamišljeno više kao odgovor na vojne pretnje nego na pandemiju, što se vidi već po tome da je uređeno u Zakonu o odbrani. Poseban problem je što nije objavljena nijedna odluka o angažovanju Vojske, kao i to što se koordinacija sa civilnim vlastima odvijala neformalno, najčešće preko predsednika Republike. Policija nije u potpunosti primenjivala demokratske standarde rada u vreme vanrednog stanja. Glavni posao policije u tom periodu bio je da se stara o poštovanju mera ograničenja i zabrane kretanja i okupljanja, zdravstvenog nadzora i karantina, te da dozvole za kretanje tokom policijskog časa dobiju ljudi kojima je to zaista potrebno. Međutim, policija nije uvek u ta 52 dana vanrednih okolnosti postupala profesionalno, srazmerno, politički neutralno, vodeći računa najpre o potrebama i pravima građana. Naredba ministra policije o ograničenju i zabrani kretanja lica doneta je protivustavno. Ustav ne dozvoljava da naredba bude osnov za ograničavanje slobode kretanja, već uredba. Štaviše, Ustav omogućava da se pravo na slobodno kretanje ograniči, ali ne i da se potpuno ukine, što je urađeno u vreme vanrednog stanja. Odmah na početku primene mere zabrane kretanja od 20 do 5 časova, dva policijska službenika su pesnicama zaustavili čoveka koji je tokom policijskog časa šetao psa. Policijsko zlostavljanje je primećeno barem u tri slučaja, pri čemu je unutrašnja kontrola policije javno reagovala samo jednom. Kriterijumi na osnovu kojih je MUP izdavao dozvole za kretanje tokom policijskog časa nisu bili propisani, zbog čega su zloupotrebljene u usko partijske svrhe. Policija je dozvolila kretanje tokom policijskog časa ljudima koji su palili baklje na krovovima stambenih zgrada, ugrožavajući bezbednost stanara. Istovremeno, policija nije uvek uredno odgovarala na pozive građana koji su te incidente prijavljivali. Politički neutralno postupanje policije je dovedeno u pitanje hapšenjem simpatizera opozicije i dozvoljavanjem bakljade pristalica vlasti. Iako je vanredno stanje formalno ukinuto, malo je verovatno da će se politička instrumentalizacija Vojske i policije prekinuti, što slučaj Šida ilustruje. Pretvaranje sitnih krađa u ozbiljnu bezbednosnu pretnju stvara presedan i preti da vanredno stanje (sa formalnim proglašenjem ili bez njega) učini redovnom pojavom. Ovakav pristup neće ni unaprediti bezbednost u lokalnim sredinama, niti rešava humanitarnu krizu izazvanu masovnim migracijama. Jedino što može jeste da raširi strah i ksenofobiju među ljudima, pa i da dovede do toga da se uplašeni građani samoorganizuju kako bi osigurali ličnu bezbednost u okruženju koje ne mogu da kontrolišu.