A sad svi na mitinge

Tu strašnu tvrdnju koju „neprijatelji sopstvene države“ uporno ponavljaju – da je Srbija tokom pandemije najgore prošla u regionu, ovih dana je odlučilo da ospori Ministarstvo zdravlja i slavodobitno nam prezentovalo impresivne rezultate. „Srbija trenutno testira između dva i 10 puta više po glavi stanovnika dnevno u poređenju sa regionom (preko 10 puta više od Albanije, četiri puta više od Hrvatske i oko dva puta više od Slovenije i Mađarske)“, što će rezultirati iskorenjenjem bolesti na teritoriji Srbije, objavljeno je na sajtu COVID 19. Pa, bravo! Iako još uvek niko u svetu ne zna da li se bolest može iskoreniti pre vakcine, da li će kvalitetna vakcina ikada biti proizvedena, da li će biti drugog i trećeg talasa ili će bolest postati sezonska, Lončarev kabinet je našao rešenje – ovih dana će testirati više od pomenutih zemalja u regionu i korona će kapitulirati. Nesporno je da je testiranje važno i da je više nego dobro što se država odlučila da duge cevi zameni medicinskim pristupom, ali teško da se radi o baš impresivnom rezultatu. Tačno je da Srbija testira četiri puta više nego Hrvatska (procenat se odnosi na poslednjih nekoliko dana a ne na početak pandemije kada smo bili gotovo bez testova), ali ima mnogo više nego „četiri puta“ razloga za tako nešto jer je kod nas epidemija i dalje u toku, a kod njih je na izdisaju. I o tome nas ne obaveštavaju vlade koje štimuju status epidemije prema političko-izbornim potrebama, već brojke: u Hrvatskoj je obolelo 2.226 osoba i do sada se oporavilo 1.936, a u Srbije je obolelo 10.610 i kao oporavljeno je zabeleženo samo 4.713 (podaci od 18. maja). Imajući u vidu da udeo ljudi koji se i dalje leče u ukupnom broju obolelih nedvosmisleno pokazuje da li smo na kraju epidemije ili ne, onda je jasno da Hrvatskoj u kojoj je na lečenju još samo 8,76 odsto zaraženih nije potrebna količina testova koja je potrebna Srbiji u kojoj je na lečenju čak 53,41 osoba. Uz to, veliko je pitanje da li se testiranje u Srbiji obavlja kako treba ili velikim brojem testova pokušavamo da popravimo pravu sliku našeg fenomenalnog okršaja sa koronom koju svet nije dovoljno uvažio. Jer, izvršni direktor SZO Majkl Rajan upozorava da bi bilo idealno kada bi udeo pozitivnih u broju testiranih iznosio između tri i 10 odsto, ali da broj ispod tri (2,16 je u Srbiji) ukazuje da zaražene možda tražimo na pogrešnom mestu i da bi trebalo razmisliti o promeni strategije da bi se napravio bolji balans između mogućnosti i korisnosti. Ipak, uz sve te mane, a imajući u vidu ko nas i kako vodi, Srbija ima više nego dobre rezultate. O kom amaterizmu i političkoj ostrašćenosti se zapravo radi imali smo priliku da saznamo tek kada su se poslanici vratili u parlament i preuzeli „na sebe“ ono što bi im u normalnim državama bila dužnost da rade od početka pandemije – da usklađuju zakone sa novonastalom epidemiološkom situacijom. Konkretno, da razmotre izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (radi se o krovnom zakonu kojim se utvrđuju zarazne bolesti čije je sprečavanje i suzbijanje od opšteg interesa za državu), s obzirom na to da se u njemu kovid-19 ne nalazi jer je nova bolest. Dakle, potrebno je utvrditi spisak bolesti „koje dovode ili mogu da dovedu do značajnog obolevanja i/ili do smrtnog ishoda, a posebno one za čiju je prevenciju potrebna šira koordinacija aktivnosti“, što bi olakšalo postupak Vladi da u slučaju veće opasnosti od zaraze koja nije uvršćena na spisak donese odgovarajuće mere. Kao što je, uostalom, već učinila 10. marta kada je donela Odluku o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zaraznom bolešću, s tim što su ostale predložene mere umesto u zakonu završile raštrkane po najrazličitijim pravnim aktima koji su donošeni, menjani i ukidani tokom naredna dva meseca, da bi većina njih i prestala da važi sa ukidanjem vanrednog stanja. Predlog koji je stigao u Skupštinu bio je više nego iznenađujući i odisao je žalom za prohujalim vanrednim stanjem u kom su odluke mogli da prepuste Vučiću (apsolutno nenadležnom po bilo kojoj osnovi, ali željnom da se predstavi kao Terminator nad Terminatorima u borbi protiv korone) ili premijerki željnoj da komanduje, viče i disciplinuje narod. Zbog toga je, umesto dosadašnjih jasno propisanih mera, naređenja koja donose sanitarni inspektori, kao i redovnih i vanrednih ovlašćenja koje poseduje ministar zdravlja, predloženo da ubuduće prilično nejasne kaznene odredbe propisuju „nadležni organi“ u duhu kaznene politike vanrednog stanja u kome se u presudama pozivalo čak i na medijska obraćanja predsednika države kao izvor prava. Ujedno je minimalna kazna za kršenje (sada bukvalno bilo čega) podignuta sa trideset na pedeset hiljada dinara. Od svih poslanika u parlamentu, ornih da se uz mere zaštite konačno umešaju u borbu sa pandemijom, samo jedan poslanik se tokom rasprave uopšte osvrnuo na zakon, i to Milorad Mirčić iz SRS-a. „Vi puštate ljude da se okupljaju, da prisustvuju javnim skupovima bez zaštitne opreme, sede na stepenicama, nikog ni da opomenete, a kamoli da mu napišete kaznu ili da ga privedete, kako to nalaže uredba, a ovde već unapred smišljate kako će obični građani ili ona pravna lica morati da plate ovako ne male kazne. Vi mislite da ćete na taj način uvesti dodatnu disciplinu ili postići taj željeni efekat. Nećete, gospodo, nego ćete podstaći još veću diskriminaciju. Zakon mora i pravila moraju da važe za sve jednako“, rekao je on i to je uglavnom bilo sve što smo o pandemiji mogli da čujemo tokom skupštinske rasprave. Bitno je da smo čuli nešto drugo – šta vladajuća koalicija misli o opoziciji, štrajku glađu i ostalim krucijalnim problemima vezanim za suzbijanje korone. Vladimir Đukanović nas je obavestio da je „jedan lider opozicije sedeo direktno do čoveka koji je uhvaćen sa 60 kg marihuane“ i da je taj čovek Đilas. Vladimir Orlić je sve to, naravno, proširio: „To je ovo što su radili ovi dveraši Đilasovi pre neki dan. Potpuno u duhu onih poruka koje je slao njihov zajednički politički guru Milovan Brkić. Potpuno u duhu onih odvratnih napada, poziva da se zlo nanese deci Aleksandra Vučića samo zato što su deca Aleksandra Vučića.“ A Marijan Rističević je poentirao: „Gospodine Orliću, mogu oni mene da prebiju, ali ne mogu da me prevaspitaju, niti ću ja to dopustiti, posebno zato što se radi o borbi protiv jedne nasilničke grupe.“ Poučno, politički efektno, ali ipak pomalo nedopustivo – zar u vladajućoj koaliciji ne postoji ni jedan jedini poslanik koji se tom prilikom setio zbog čega su se okupili, šta je na dnevnom redu i šta bi trebalo da bude njihov doprinos ponuđenim izmenama zakona. Recimo, da se uradi osnovno – da se kovid-19 uvrsti na pomenuti spisak zaraznih bolesti na kojem postoji čak i SARS koji je iskorenjen 2004. I ništa od toga nije teško shvatiti: Da li kovid-19 može da dovede do značajnog obolevanja ili smrtnog ishoda? Može. Da li je potrebno urediti trajni epidemiološki nadzor nad njime? Jeste; Da li su stvoreni uslovi da se to pitanje trajno reši zakonom? Jesu. Da li je to Vlada učinila predlogom izmena? Nije. Da li su poslanici uočili taj kolosalni propust i podneli amandman na predlog? Nisu. I da situacija bude još gora, a udeo parlamenta u donošenju odluka još mizerniji, postarao se i nadležni Odbor za zdravlje i porodicu, koji je takođe uspeo da prenebregne ovaj propust iako je tokom sednice u njemu sedelo osam lekara koji su predlog „razmotrili u pojedinostima“ (konkretno: glasalo se „za“ bez ikakve prethodne rasprave). To je podrazumevalo i odbacivanje tri prispela amandmana poslanika, koje Vlada nije prihvatila, a što je predsedavajući za svaki slučaj naglasio još dva puta pred glasanje o njima, da se nekom ne bi omaklo da slučajno glasa po savesti. Za celu sednicu im je bilo potrebno čitavih četiri i po minuta. Međutim, pokazalo se da nije bitno šta se dešava u realnosti, već samo u paralelnoj realnosti. Na isti način na koji je Aleksandar Martinović lakonski odgovorio na pitanje zašto krši mere prevencije (stajao je bez maske, stisnut u gomili ljudi), da „poštuje socijalnu distancu“, premijerka je izjavila: „I vi ste videli da se on (Vučić) nije bavio više politikom, ni kampanjom, ni prepucavanjem sa političkim neistomišljenicima ili opozicijom, da to nije radila ni SNS, da to nisam radila ni ja kao predsednica Vlade“. A taj isti Vučić je ushićeno obavestio naciju da je tokom protesta ispred Skupštine, SNS poveo sa 5.790 onih koji su spremni da krše mere, naspram bednih 64 ili 65 pristalica Dveri. Ali oni su se lavovski borili protiv korone i širili jedinstvo, a među saopštenjima SNS-a su se sasvim slučajno pojavljivala saopštenja slična ovom : „Neka ostave te lopuže, već potpuno obnevidele i izobličene od mržnje i pohlepe, jednom na miru i državu koja čini apsolutno sve da ljude zaštiti, i narod kom je preko glave da mu pamet sole tajkuni i njihove vucibatine. Famozni ‘stručnjaci’ za sve, u čije je vreme zvanično 137 ljudi umrlo od gripa, a da o pandemiji u medijima nije mogao pošteno ni glas da se pusti. Koji su umeli stručno samo da to medijski zataškavaju, kriju i lažu, umesto da narod obaveste o opasnostima koje su pretile i nešto konkretno preduzmu (Vladimir Orlić)“. Pa, pravim stručnjacima koji ni izmenu zakona nisu u stanju da donesu je dosad umrla 231 osoba, ali postoji velika opasnost da to neće biti sve. Čak i jedan broj epidemiologa, kojima je spasiteljski imidž naprednjaka često važniji od zdravstvenog stanja nacije, upozorava da se epidemiološke mere sve više krše i da bi moglo da dođe do pogoršanja. Uostalom, u protekloj nedelji je već prekinut niz od četiri razloga koji su nam omogućili ublažavanje mera: pređen je dvocifreni broj novozaraženih, prekinut niz smanjenja broja hospitalizovanih i niz po kom je u danu veći broj izlečenih od zaraženih i nije opstao trend smanjenja broja ljudi na respiratoru. Uz to su se pojavila i nova žarišta i to u Vranju gde je samo u jednom danu identifikovano 53 novozaraženih (uglavnom se radi o radnicima iz fabrike „Dodić“) i u Leskovcu gde je višegodišnji nehumani odnos rukovodstva južnokorejske fabrike Jura doveo do onoga do čega su svi znali da će dovesti – do 68 trenutno novoobolelih i do iščekivanja rezultata svih zaposlenih koji će biti testirani. Ništa strašno, rekla je premijerka i obavestila naciju da imaju situaciju pod kontrolom i da se ne predviđa pooštravanje epidemioloških mera. Ništa strašno, rekla je i zamenica direktora Instituta „Batut“ Darija Kisić Tepavčević i pojasnila: „Kada govorimo o apsolutnim brojevima, došlo je do određenog skoka broja obolelih u poslednja dva dana, ali je skok na račun širenja infekcije unutar nekog zatvorenog kolektiva, što se znatno razlikuje od epidemiološke situacije sa širenjem u opštoj populaciji.“ Da li je baš tako? Zatvoreni kolektiv je ono što je bio Gerontološki centar u Nišu gde su oboleli ljudi koji nisu izlazili i nisu se mešali sa drugim građanima. LJudi koji su zaposleni u fabrikama komuniciraju ne samo sa ostalim zaposlenicima, već i sa svojim porodicama i prijateljima. To je situacija koju je i u vreme drakonskih mera bilo gotovo nemoguće kontrolisati (u Juri su kršene sve mere predostrožnosti i tokom vanrednog stanja), a sada je to nemoguće. Svako od njih ima pravo da ide i u teretanu i kod kozmetičara i u javni prevoz. Pa čak i u međugradski prevoz (saobraćaj je takođe otvoren), što znači da bi bilo ko iz Leskovca ili Vranja mogao da stigne i do Novog Sada u kom je epidemija na samom kraju i da izazove novi talas. U takvoj situaciji država je jedina koja bi mogla da zaštiti ne samo radnike već i širi deo populacije od novog talasa zaraze, ali po svemu sudeći ne pada joj na pamet da se zamera stranim investitorima. Nebitno je što ta ista Južna Koreja u svojoj zemlji epidemiju veoma uspešno drži pod kontrolom, kod nas ima prava da nekažnjeno trpa radnike u prepune autobuse i da ih primorava da rade bez propisane međusobne distance. Zbog toga sindikat Sloga upozorava da su uzaludno apelovali na vlast, inspekciju rada i lokalnu samoupravu jer je poruka jasna - „stranci mogu da ih gaze i da će oni raditi pod bilo kojim uslovima zbog ličnog siromaštva“, zbog čega se pojavljuje sve veći broj zaraženih i u drugim fabrikama. Nažalost, tu se spisak onih koji su ugroženi ne iscrpljuje, jer strani investitori nisu jedini koji su ovih dana spremni da ljude izlože opasnosti. Uoči izbora su porasli i stranački apetiti i žudnja za masovnim okupljanjima, a među pristalicama će se sigurno naći poveći broj onih koji zbog siromaštva i straha od gubitka posla to neće moći da odbiju.