Stručnjaci i političke odluke

Ova pandemija je pokazala zastrašujuću sposobnost da znatno nadmaši kapacitete zdravstvenih sistema, pa su usvajane mere bile prvenstveno usmerene na čuveno „zaravnjivanje“ krive aktivnih slučajeva. A s tim povezana praćenja niza parametara, te upotreba simulacija i modela su veoma bliski populacionim i evolucionim biolozima. Takođe, tokom karijere sam stekao i relevantno iskustvo u vezi sa izazovima kojima su izložena stručna tela zadužena za analizu rizika. Odabrani mešoviti format sastava i uloge kriznog štaba bio je veoma nepovoljan po struku. Tako u stručnim ocenama, makar i samo formalno, učestvuju i za to nekompetentni članovi, a stručnjaci su učinjeni saodgovornima za donošenje političkih odluka. Naime, iz ocena da je potrebno ograničiti kontakte ili da su stariji najrizičnija grupa ne slede nužno odluke o uvođenju policijskog časa ili o prinudnom „utamničenju“ starijih osoba. Ocena o riziku od okupljanja nije istovetna spornoj odluci da to važi za Narodnu skupštinu, vernike na najveći praznik ili za rekreativce po parkovima, a ne i za radnike u Juri koji su upravo tih dana pozivani nazad na posao, a sada su napunili specijalne bolnice. Struka je, nažalost, dovedena u situaciju da prati vlast u svim njenim histeričnim fazama odnosa prema epidemiji. U fazi sprdnje sa „najsmešnijim” virusom stručnjaci su prisustvovali na onoj lakrdijaškoj konferenciji za štampu. Nakon toga, stručni deo tada već formiranog štaba je stajao iza procene da nema potrebe za obustavljanjem nastave, te tvrđenja da deca ne prenose virus, i to svega dva dana pre ulaska u fazu panike i u vanredno stanje. Tokom prelaska na fazu širenja optimizma, neoprezno se tvrdilo da „virus slabi”, dok su se u medijima mogle čuti i šarlatanske priče jednog člana štaba o epigenetici. A „postepeno“ aktiviranje gradskog saobraćaja je priča za sebe… Kao indirektni pokazatelji „slabljenja virusa“ navođeni su i inverzija odnosa teških i lakših slučajeva i smanjenje pozitivnosti. Međutim, ti efekti se i očekuju kao posledica ekstenzivnijeg testiranja. Naime, tek nakon uključivanja akademske zajednice (npr. ”Vatreno oko” je u potpunosti sastavljeno od naučnika-volontera sa instituta i fakulteta) uspeli smo da podignemo kapacitet testiranja na adekvatni nivo. Tada je bilo moguće u većem stepenu otkrivati i inficirane sa slabijim simptomima ili čak i bez njih, kao i ostvariti znatan pad broja pozitivnih u odnosu na broj testiranih. Nizak procenat pozitivnosti je prvenstveno dobar indikator zadovoljavajućeg nivoa testiranja, ali je kod nas zloupotrebljavan za pravdanje spornih odluka. A parametar bitan za praćenje je tzv. reprodukcioni broj, o procenama o kojima nismo obaveštavani. U javnosti se moglo čuti i da je „slabljenje virusa“ zasnovano na tome da mu mi „nismo prirodni domaćin, pa što više puta virus prolazi kroz nepogodnog domaćina on slabi“. Takvi procesi se, npr. kod razvoja živih vakcina, odvijaju usled evolucije adaptacija na nove uslove i s tim povezanoj sve manjoj prilagođenosti na prethodnog domaćina. Ako se on sada odvija kod korona virusa, to bi mogla biti dobra vest za pangoline i slepe miševe, a ne za nas… Naravno, moguća je i evolucija manje virulencije u novom domaćinu, ali bi prvo trebalo pokazati da postoje različite varijante virusa sa različitim adaptivnim vrednostima. Do sada detektovana varijabilnost može poslužiti za analize geografskih puteva širenja ovog virusa, ali još nema validnih indikacija u kom pravcu bi eventualno mogla evoluirati njegova virulentnost. Mnogo bolje rešenje je da u ovakvim situacijama struka donosi odgovarajuća mišljenja i preporuke, te da ne preuzima odgovornost za donošenje političkih odluka, kao što je npr. ona o organizovanju izbora u vreme epidemije od većeg značaja. A građani moraju imati pravo da, nakon upoznavanja sa stručnim procenama, sami određuju za njih pojedinačno prihvatljiv nivo rizika u situacijama kada ne ugrožavaju druge.