Nož bez anestezije

Sigurno nećemo pogrešiti ako kažemo da je emitovanjem desetog, završnog nastavka TV serije Tajkun, veliki deo televizijskog auditorijuma reagovao s iskrenim žaljenjem. Nije novost da, inherentno svojoj prirodi, televizijske serije vezuju gledaoce na duži rok, ali je Tajkun već prvim svojim nastavcima „overio“ svoj kultni status. Ne čini se nimalo ishitreno i preuranjeno tvrditi da će ova serija postati novo granično polje i novi reper za poređenje. Po mnogim svojim aspektima, ona to uistinu i zaslužuje. Produkcioni, glumački i ukupni profesionalni nivo ove serije, uza sve manjkavosti (a ima ih!) nadilazi lokalne standarde i uključuje se u globalne tokove. Eksplozivni scenario Đorđa Milosavljevića sumarno i sumorno rekapitulira iskustva rane tranzicije. U njegovom fokusu je jedan od njenih profitera, Vladan Simonović (Dragan Bjelogrlić), koji zakulisnim radnjama otpočinje svoj put ka moći, ali su mehanizmi ove zakulisnosti zapravo manifestacioni tokovi potpune i nesputane kriminalizacije društva. Vladan Simonović ostvaruje svoj cilj, ali upravo u trenutku kada se domogao kompanija „Dunav“ i „Sigma“, i kada je na tronu, sve počinje da se raspada i privid stabilnosti i legalnosti puca po šavovima. Jedan po jedan, saputnici na njegovom putu bivaju uklonjeni, a čini se da neka nevidljiva ruka vuče sve konce, i usložnjava ih u jedno beskrajno i misteriozno tkanje, sačinjeno od izdaje, opšteg nepoverenja, nepredvidljivosti, pogrešnih procena, nemogućnosti savezništva… Krahiraju sva saučesništva, diskredituje se sam pojam lojalnosti. Đorđe Milosavljević i reditelj Miroslav Terzić pribegavaju brutalizacijskom postupku bez imalo zazora, te noviju srpsku prošlost prikazuju njenim sopstvenim jezikom, ogoljeno, bez sofisticiranosti ili pardona. U Tajkunu, Milosavljević prikazuje svet bez etike, pustu zemlju i bedu bolesnih apetita i jalovost ideje prioriteta. Kategorijalne odrednice kakve su ljubav, porodica, prijateljstvo, degradiraju se do nivoa njihove nebitnosti i disfunkcionalnosti. Privid moći je ono što je Milosavljeviću najprivlačnije. Paradoksalno, Vladan kao moćnik samo trpi posledice povučenih poteza, on je, mimo svake akcije, izraziti čovek reakcije. Na kraju, ostaje potpuno sam, i odlučuje da zaigra na jedinog pouzdanog saveznika i prijatelja, Balšu (Marko Baćović), koji postojano stoji uz njega. No, čini se da i Balšini apetiti rastu. Prijateljstvo poprima neželjeni obrt… Tajkun je serija koja poseduje sve atribute neophodne za potpuni uspeh: dobru i nepredvidljivu priču, napetost, ogromnu dozu uverljivosti, izvanredne glumce, kao i sve segmentne ravni, od genijalne fotografije Radana Popovića (Tajkun je, zapravo, Bjelina i njegova serija!), do maestralnih i nezaboravnih uloga. Bjelogrlić je veličanstven u ulozi Vladana Simonovića i bez sumnje je ovo uloga njegove karijere. Kompleksnost lika kojeg tumači, Bjelogrlić inkarnira glumačkim manirom retko, ako uopšte viđenim u srpskim serijama i filmovima, i njegove interpretacije se ne bi postideli ni najveći svetski glumci. Odmah iza njega, Marko Baćović takođe u ulozi karijere, sa fantastičnim glumačkim transformacijama i akcentuacijama, a srednje krupni plan njegovog lica u trenutku Lidijinog (Dubravka Kovjanić) davljenja u kolima, dok on, tokom egzekucije žvaće bombonu, ostaće retko dostižan. Šteta što Hana Selimović (kao tužiteljka Jovana) nije u završnici dobila više prostora, ona toliko briljira u prvoj polovini serije i izrasta u fascinantnu glumačku pojavu. Sve pohvale zaslužuje i Ivan Đorđević kao Zoro. Miroslav Terzić kao reditelj, u nekim delovima izvrstan je i autentičan, u drugim nekonzistentan i neubedljiv. NJemu na dušu anemična i neadekvatna artikulacija Branislava Trifunovića u ulozi inspektora Nikole Božovića, lika kojem nedostaje robusnost i individualnost čak. Najzad, komplimenti umetničkom direktoru Bobanu Jevtiću i Sandri Šubić u jednoj od scenografskih postavki decenije. Tajkun, na drugoj strani, shodno prirodi svoje ambicije, nije serija lišena pretencioznosti što faktično ne podrazumeva nedostatak po sebi. Drugi su tipovi nedostataka s kojima se Tajkun suočava u svom pregolemom konceptu sociokritičkog ogledala. Đorđe Milosavljević koristi hirurški nož bez anestezije, ali je ovaj prezir prema narkozi uočljiv i ponekad ometajući faktor. Neke stvari u Tajkunu naprosto ne štimaju, a trpe, između ostalog, i motivacione ravni. Još uvek izostaje mnogo stvari da bi se sve posmatralo u punom saglasju. Nikola, na primer, ne rasvetljava ubistvo sestre Lidije. Ne vidimo reakciju tužilaštva na nepojavljivanje Jovanine pomoćnice i njome se, nakon ubistva, niko ne bavi!!! Jovana i Nikola se skidaju sa istrage i gotovo nestaju iz serije… Tužilac Mišić je potpuno disfunkcionalan i postaje potpuni narativni suficit. No, sve mane Tajkuna blede spram njegovih vrlina. Đorđe Milosavljević, i to je kod njega najuočljivije, prikazuje svet bez kodeksa, i u njega nema resentimana. Ekstrapolacija dobro-zlo izostaje jer, paradoksalno, u svetu Tajkuna nema ničeg dobrog. Ali, ne samo ničeg, nego i nikog. NJegov svet je, što bi Stanislav Vitkijevič rekao, „svet jednog nepojmljivog ništavila, koje nastaje u sebi samom i samo se u sebi ogleda…“