Javni rat tajnih društava

Predstava prosečnog Srbina o tajnim društvima – a posebno naše takozvane slavske inteligencije koja raspreda o svačemu, pri čemu svi tobože znaju sve, te imaju „pouzdane informacije“ i poznaju „neke ljude“ – uglavnom je pojednostavljena. Najčešće sumnjičeni su masoni, potom rotarijanci kao tobožnji pripravnici, pa templari, rozenkrojceri, iluminati, Komitet 300, Lobanja i kosti, Bilderberg grupa, Trilaterala, krovni Boemski ili Sovin klub sa sedištem negde oko granice SAD i Kanade... Ispostave svih njih se, što nije zabluda, odista nalaze i u Beogradu... Druga samoobmana je da su sva „braća“ složna i tolerantna, da imaju iste namere i pretenzije, te da su bezrezervno poslušna tom neuhvatljivom centru odlučivanja. Treća srpska himera bi mogla da bude da su te „ekipe“ svemoćne, iako naizgled utemeljene na svojim najčešće pogrešnim, naivnim, arhaičnim ili obesmišljenim ritualima i misterijama, te da mogu nečim, recimo nekom tamo iskonstruisanom i spinovanom svetskom pandemijom, da sinhronizuju svetsko uvođenje masovnog nadgledavanja za koje Orvelova sumorna predviđanja bivaju u rangu otaca demokratije i utopiste Tomaza Kampanele (Civitas Solis), potom da preko piona, lidera nekih državica, propisuju apsolutne zabrane kretanja, okupljanja više od po dve osobe i policijske časove koji traju danima, javne nabavke bez licitacija ili tendera, zapošljavanja bez konkursa članova „ekipa“ zarad „višeg interesa“, nekontrolisano slanje bezbrojnih teretnih i putničkih aviona tamo sa nečim i vraćanje amo sa nečim drugim, kao i globalno medijsko skretanje pažnje i, menadžmentom straha i zaluđivanjem cele planete, indukovanje kolektivne psihoze, ne bi li se dezorijentisao živalj i, na primer, isprovociralo defokusiranje sa do sada nezapamćene ekonomske krize, sunovrata berze, dok se masovno širom sveta krivotvore i prećutkuju podaci o dramatično negativnim trendovima. Upravo o oštro suprotstavljenim svetskim masonskim ložama i tajnim centrima moći nalik onim iz filma Širom zatvorenih očiju Stenlija Kjubrika, vladarima iz senke koji i doslovno međusobno ratuju, govori i strip Gaučo, koji potpisuje Hugo Prat (1927-1995) našoj najširoj javnosti poznat po seriji o Kortu Maltežaninu, dok manji ili veći posvećenici bezmerno respektuju njegove crtane priče o Fortu Vilingu, Pustinjskim škorpijama, Jezuiti DŽou... Imao je specifičan crtež, opuštenu ruku do granice karikature, likovni izraz „kjaro-skuro“ (chiaro-scuro, ali ne u Karavađovom slikarskom smislu, već primenjen u grafici, kao „štrihovane“ crne i bele površine, često i neomeđene linijama), kroki-stil oformljen do ekstremnog pojednostavljivanja iniciran različitim uticajima. Podjednako intelektualno i umetnički pošteno kao i Mišel Pjer, autor predgovora ovoj knjizi, a narativno superiorno u svom scenariju pisanom za Mila Manaru, Prat je kroz avanturističko-romantičnu priču izneo na videlo zakulisne radnje tokom borbe engleske i španske masonerije 1806. oko teritorija u Novom svetu. Za prethodne događaje oko oslobađanja od engleske dominacije, oko ustanovljavanja koncepcije, te specifične i simbolične arhitekture prestonog grada SAD Vašingtona, potom o ličnosti aktera ratova, kojima su takođe kumovale sukobljena engleska i osamostaljena američka masonerija, uz činodejstvovanje i francuske braće, manje-više dosta se zna, pisano je mnogo toga, a i na različitim TV kanalima istorije emitovano je mnoštvo emisija. No, šira publika je malo upoznata sa sličnim sukobima u Južnoj Americi, pre i posle 1776. O jednom od njih, literarizovanim i vizuelizovanim sa elegičnim ishodom, kakvi su uostalom gotovo svi Pratovi, govori i ovaj strip na 128 tabli, u 688 prizor-polja od kojih se one sastoje, kao i uz dva predgovora, te mnoštvo Pratovih i Manarinih skica, predložaka i gotovih crteža. Veliki format, tvrd povez, kunstdruk hartija, odlična štampa u punom koloru na 144 stranice. A gde je Manara tu je i erotika! Ukoliko neko ovaj pojam uopšte i razlikuje od pornografije... U svakom slučaju, ovaj strip nije za decu! Maurilio-Milo Manara (Luson/Bolcano, Italija, 1945) od obožavanog mu Prata, posle antologijskog zajedničkog stripa iz 1983. Indijansko leto tražio je novi scenario. I tako, podjednako dobrog ako ne i boljeg Gauča predstavili su 1991. Kod nas je počeo rat, pa smo ga sve do 2019. preskočili. Geopolitičku sliku tog vremena dočarava nam pomenuti autor predgovora: „Englezi su, zabrinuti zbog francuskih ambicija na kontinentu, više nego ikad težili kontroli nad morima. Naselili su Australiju svojim osuđenicima, dok su u Južnoj Americi pokušali da proteraju Špance. Masonske lože su pothranjivale želju za osvajanjem. Loža je bilo svuda pomalo i često su bile u otvorenom sukobu s vlastima u Londonu. I sami severnoamerički doseljenici, uglavnom masoni, podržavali su revoluciju protiv britanske krune...“ „DŽordž Vašington je lično bio u povorci koja je 27. decembra 1778. prodefilovala ulicama Filadelfije, pokazavši sva svoja obeležja (insignije - napomena S. I.) na čelu masonske procesije koja je slavila slom britanskih trupa. Masonerija je bila deo engleskog imperijalizma, a Radjard Kipling je bio jedan od njenih najvećih zastupnika. Braća su bila ostrašćeni branitelji monarhije, Parlamenta i nacionalnog ponosa. Svaki puk je imao bar jednu ložu, a masonsko delovanje pratilo je sudbinu vojske.“ Na kraju izneverena je „nada crnih žrtava ropstva, nada irskih prostitutki s fregate Enkaunter, deportovanih u Australiju bez prava na povratak, koje su u međuvremenu udovoljavale željama oficira Kraljevske mornarice.“ Vremenom, došlo je do „razmimoilaženja među masonima. Lože potčinjene Britaniji suprotstavile su se onim revolucionarnijim, koje su pokretali Francuzi. U Buenos Ajresu loža Nezavisnost Južnog krsta (Indepencia de la cruz del sud) suprotstavila se ostalim masonima u gradu...“ Englezi su obećali crnim robovima slobodu i ukidanje ropstva, ne bi li podržali njihovu invaziju, ali koliko su držali do toga najbolje govore kako robovi, tako i tamošnja engleska, i u dominikanskim zemljama francuska represija. Fiktivni lik je rođen u Edinburgu. Neko, autor predgovora, naš prevodilac, urednik ili možda izdavač, pogrešno je naveo da mu je godina rođenja 1878. Verovatnije je 1790. jer Braun u stripu kaže da je 1806/7. bio šesnaestogodišnjak. Manara je u likovnom pogledu stilski kontrast Pratu. Tamo gde Prat smešta punu crnu površinu, Milo „štrika“ šrafuru ili „prede“ mnoštvo detalja. Kao da se plaši „fleka“! Nismo sigurni da li ih smatra površno dočaranim, protraćenim ili nerazrađenim prostorima, eventualno tek naznakama za minuciozno iscrtavanje, nesvesno na granici kiča. Po nekima, Manara je neretko i prelazi. Rečju, on je rođeni ilustrator, dok je Prat melanholični pripovedač. S druge strane, Prat je majstor rakursa, odnosa masa, likovne kompozicije pojedinačnih prizor-polja i cele table. Poznavajući njegov stripski opus, nema nikakve sumnje da je „profesor“ u svojim stori-bordovima (neki su i reprodukovani) dao podlogu za marljivog „učenika“, kako ih karakteriše i oslovljava Vinčenco Molika, pisac drugog predgovora. Dve karakteristike Manarinog pedantnog crteža su u opozitu sa Pratovim najprepoznatljivijim osobinama, slobodnim pokretom i crnim površinama. Milo kao da je nekakav grafički most između Prata i Mebijusa (Žana Žiroa). Posle Puta u Tulum Federika Felinija i Manare, Indijanskog leta i nedavnog sopstvenog Karavađa, sasvim je moguće da je Gaučo sledeće remek-delo čiji je zajednički imenitelj Milo. Čudo jedno kako ovde do sada nije gromoglasnije obznanjeno.