Hleba i protesta

Mislili smo da nam je tokom vanrednog stanja najviše nedostajala sloboda. Sloboda da možemo da izađemo da prošetamo kad želimo, da popijemo kafu sa društvom, da izađemo u provod, da otputujemo, da odemo i na posao, zašto da ne, mada smo se od toga malo odvikli. Avaj! Ništa od svih tih stvari! Ispostavilo se da svega možemo da se odreknemo, ali jedne stvari ne. Protesta. Jedva smo dočekali da budu ukinuti vanredno stanje i policijski čas kako bismo izašli na ulice i protestovali ponovo, kao da korone nikad nije ni bilo. Počnimo protest iz početka, od prvog skandiranja tvog, počnimo protest iz početka, od neznanog transparenta mog, lebdelo je u mislima demonstranata ovih dana. Protesti protiv vakcina, protesti protiv migranata, protesti protiv tiranije vlasti nad opozicijom, protesti protiv tiranije opozicije nad vlašću, protestovalo se proteklih nedelja svom snagom i protiv svega, jer valja požuriti, ko zna, možda se korona vrati, pa da iskoristimo vreme koje imamo, da se dobro zbijemo, približimo jedni drugima, razmenimo fluide i ideje i poručimo šta imamo, dok još možemo. Eno je korona već stigla do Vranja, koliko sutra može biti i u Beogradu, znate već da je privlače veliki skupovi. Voli da se druži, da nepozvana upadne na tuđu žurku i pokvari je. Možda je ovo bilo to zadovoljenje naše nasušne potrebe za protestom, koja je obuzdavana mesecima. Bili smo dugo zatvoreni u četiri zida. Protestovali smo po društvenim mrežama jer nismo znali kako da objasnimo psu da, eto, ne može baš sad da izađe da piški kad mu se piški. Eventualno smo se bunili protiv ukućana i to samo ako nisu brojčano bili baš mnogo nadmoćniji, a na kraju, kad nije bilo više kud, izašli smo na prozore da lupanjem o šerpe protestujemo protiv vlasti i nekih čudnih tipova sa bakljama koji tvrde da su komšije iako ih nikada ranije nismo videli u komšiluku, a još manje popili kaficu sa njima. Ali sve je to bilo kratkog daha. Ništa dok se pošteno ne zatabana ulicama sa pištaljkom u ustima. Možda je bilo to. A možda su ljudi samo poslušali savet lucidnog doktora Branimira Nestorovića. Sad je pravo vreme da svi izađemo napolje i zarazimo se, reče entuzijastično doktor pre nekoliko nedelja, ali možemo da se kladimo da nije očekivao baš ovoliki odziv. Verovatno je razmišljao: „Ma mogu da pričam šta hoću, ionako me niko ne sluša, kakve veze ima, nego pazite što sam pročitao nešto zanimljivo o Tesli na internetu!“ Možda je, dakle, sve ovo taktika da se stvarno svi zarazimo koronom, da joj krenemo u susret i tako joj doskočimo. Hrabri kakvi jesmo, ne čekamo zaključani da dođe po nas, nego dolazimo mi po nju, pravimo imunitet krda. I niko neće sutradan moći da priča: „Kada je korona došla po penzionere, ćutao sam jer nisam bio penzioner; kada je došla po Boškove i Vučićeve simpatizere, ćutao sam, jer nisam ni Boškov ni Vučićev simpatizer.“ Neće biti takvih pripovedanja o kukavičluku, zato što kukavičluka nije ni bilo. Naprotiv, izašli smo na ulice, pribili se hrabro jedni uz druge i raširili zarazu junački. Baš kako i dolikuje jednom nebeskom krdu... ovaj, narodu.