Sa Tare na Avalu

Dok je ogromna većina građana poštovala razne uredbe, naredbe, preporuke i molbe Vlade Srbije i Kriznog štaba da se malo strpe i ostanu kod kuće kako bi sačuvali glavu od kovida-19, direktorka Centra dečjih letovališta Beograda Tanja Santrač je u vreme vanrednog stanja i tokom zabrane kretanja smislila i realizovala originalni recept za „izolaciju“. On je podrazumevao baškarenje čas u Mitrovcu na Tari, čas u Šupljoj steni na Avali. Tamo je, nakon što je pod pritiskom javnosti morala da se „prinudno iseli“ iz Mitrovca, našla novu oazu za odmor. Naravno, uz sasluženje njoj podređenih službenika, koji su bez pogovora, a neki i pod pretnjom otkaza, morali da putuju na posao ili doputuju iz drugih letovališta, kako bi njenoj familiji i prijateljima činili nenadan, a tako ugodan boravak u „izolaciji“. Uz, podrazumeva se, razne menije za zdrav život i održavanje linije, a sve, po svemu sudeći, na račun firme, jer Tanja Santrač NIN-u nije odgovorila na pitanja da li je sama sebi pokrila troškove koje su tokom vanrednog stanja u odmaralištu koje je trebalo da bude zatvoreno napravili ona i njeni gosti. NIN je još 16. aprila pisao da se najodgovornije lice Centra dečjih letovališta Beograda sa porodicom i prijateljima tokom marta i početkom aprila baškarila dvadesetak dana u odmaralištu Mitrovac na Tari, koje je, inače, bilo zatvoreno kao i ostala dečja odmarališta u Srbiji. Kada su o tome progovorili radnici, ona je bez imalo skrupula 10. aprila to demantovala na Studiju B. Od Nikole Nenadovića, predstavnika sindikata u poslovnoj jedinici Rudnik na Rudniku, koji je bio i sagovornik NIN-a, tražila je izjavu o tome kako je smeo da iznese „niz neistina“ i da se obrati medijima bez njenog znanja. Zapretila je i da će ga krivično goniti, a onda se, sa skoro istom ekipom, preselila u odmaralište Šuplja stena na Avali. I to bez ikakvih posledica za prethodno kršenje odredaba o zabrani okupljanja i kretanja tokom vanrednog stanja. Kao mogući razlog za to zaposleni u Centru dečjih letovališta navode da očito „neko stoji iza nje“, jer je njihova direktorka članica Izvršnog odbora SNS-a, a jedno vreme bila je i savetnica ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, što se i spominje u jednom izveštaju sa sednice skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove od 26. novembra 2014. Iz Ministarstva unutrašnjih prešla je u Ministarstvo inostranih poslova i 2016. postavljena je za konzula u našoj ambasadi u Beču, iako su mediji u to vreme pisali da nije govorila nemački. Dve godine kasnije postaje direktorka Centra dečjih letovališta i oporavilišta Beograda. O tome da „neko stoji iza Tanje Santrač“ na neki način govori i to što ni Slavko Gak, gradski sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu nije odgovorio na pitanja NIN-a da li su, shodno propisanoj odluci o uvođenju vanrednog stanja, preduzete mere za utvrđivanje odgovornosti Tanje Santrač i, eventualno, njenog razrešenja sa mesta direktorke te ustanove, budući da je prekršila mere zabrane korišćenja javnih ustanova i angažovala zaposlene za rad u letovalištu, koje je moralo biti zatvoreno za goste. Pri tome je malo verovatno da Gak nije, bar iz medija, saznao za skandal na Tari, a morao je da zna i za nastavak „ekskurzije“ Tanje Santrač na Avali. Direktorka je tamo, sa majkom, detetom i svojom zamenicom Jovanom Zekavicom stigla 10. aprila, svedoči za NIN spremačica Zufe Miladinović iz Mladenovca. Istog dana je došla i Zufe, koja ima četvoro dece. S obzirom na to da najmlađe dete ima 10 godina, ona za vreme vanrednog stanja nije morala ni da radi, ali je pristala da putuje od Mladenovca do Beograda svakog dana kako ne bi izgubila posao, jer je u Centru bila zaposlena po ugovoru o delu, koji je obnavljan svaka tri meseca. „Drugog dana boravka na Šupljoj steni, Tanja Santrač je ustala oko pola osam. Bili su tu njena majka, dete, kuvarica Olivera koju su doveli iz letovališta sa Goča i Jovana Zekavica. Tada mi je rekla: ’Bude li neko saznao da sam ja ovde na Šupljoj steni, napraviću ti pakao od života’ i dodala da će me još i tužiti. Ja sam se strašno uznemirila, obavestila sam mog šefa Milana Mihajlovića da ne mogu da radim pod takvim pritiskom i stresom, a on mi je odgovorio da direktorka nije tako mislila, već je samo tako rekla. Nastavila sam da radim sve do završetka vanrednog stanja 7. maja, kada su svi napustili Šuplju stenu. Nisu mi platili 9.000 dinara za benzin, jer me je suprug svakog dana vraćao kući kolima pre početka policijskog časa zato što je autobus iz Beograda za Mladenovac išao tek u osam sati uveče, a ja sam radila do pola četiri. Pritisci na mene su se nastavili i u samoj firmi. Trpela sam svakodnevna maltretiranja, pretnje da ću dobiti otkaz, da sam najslabija karika u lancu, a posebno je sekretarica Olivera Đurić bila nemilosrdna i nepravedna prema meni, verovatno po nalogu direktorke, tako da sam na kraju ja dala otkaz, jer nisam mogla da dozvolim da me niko ponižava. Tužiću firmu i Oliveru Đurić. Znam da neću dobiti ništa, ali ću sačuvati svoj obraz“, ispričala je svoju muku Zufe Miladinović. Prema njenim rečima, dnevni ritam sa Tare nastavio se i na Avali, s tom razlikom što je Tanjin prijatelj, Dobrosav Marić, bivši predsednik uprave Centra, prestao da dolazi kada je klupko počelo da se odmotava i na Šupljoj steni je bio samo dva-tri puta. Direktorka je svakog dana davala instrukcije kuvarici šta će spremati za doručak, ručak i večeru, a hranu je domar Neša povremeno kombijem vozio za Beograd, kada je Tanja Santrač bila odsutna. Da bi zabašurili svoje prisustvo na Šupljoj steni, nabavke su išle preko odmarališta na Goču koje nije radilo, pa se logično postavlja pitanje ko je tamo naručivao robu i zbog čega. Svi koji su po funkciji imali obavezu da odgovore na pitanja novinara o pomenutim događajima, opredelili su se za ćutanje. Slavko Gak NIN-u nije odgovorio ni na pitanja o navodno nameštenim konkursima i javnim nabavkama, u kojima se pojavljuje agencija Gučevo travel iz Loznice. Ona je za četiri do pet hiljada dinara skuplje naplaćivala svoje aranžmane za organizaciju letovanja dece iz beogradske škole „Ivan Milutinović“, iako Centar dečjih letovališta, po rečima Nikole Nenadovića, ima svoju službu prodaje, prevoznika, objekte i kompletnu uslugu po znatno povoljnijoj ceni. To se odnosi i na Mag promet iz Beograda koji beogradskim predškolcima organizuje letovanje, izlete i ekskurzije, a nema svoje objekte, već ih zakupljuje po potrebi, što mnogo više i košta. Tim pre se postavlja pitanje čemu onda služe državni objekti Centra dečjih letovališta na Tari, Divčibarama, Goču, Rudniku, u Aranđelovcu, a od prošle godine i na Avali. Zaposleni sa kojima smo razgovarali ističu da Centar ima fantastičnu infrastrukturu za rad, ali nema para ni za plate, već ga dotira gradska vlada. S druge strane, 780.000 dinara potrošeno je za kupovinu tuja, a „idejno rešenje“ za to na kojim će se mestima one posaditi koštalo je 320.000 dinara. I to za sadnju na planinama, na kojima četinari sami rastu na sve strane. Sadašnja rukovodeća garnitura Centra, koja je u oktobru 2018. došla „u paketu“ sa direktorkom Tanjom Santrač i Dobrosavom Marićem, koji je godinu dana bio predsednik Upravnog odbora, ali i sada se pita za mnoge stvari, zatekla je u kasi firme oko 50 miliona dinara i plaćene sve račune. Za godinu i po dana sve je potrošeno - kažu na investicije, dogradnju i obnovu odmarališta, zanemarivši pritom osnovnu delatnost, decu i tržište koje se srušilo kao kula od karata. Promenili su i upravnike letovališta, osim na Goču i Aranđelovcu, koji su uspeli da se „prilagode“, kaže Nenadović. Pošto je evidentno bilo dosta brljotina u radu Centra, ostaje da se prati ko će sve i zbog čega snositi posledice, ako ih uopšte bude bilo i ko će prag suda preći kao tužitelj, a ko kao tuženi. Za sada su najavljene tužbe direktorke protiv Nikole Nenadovića i tužbe radnica Zufe Miladinović i Tanje Stevanović protiv direktorke. Radnice očekuju podršku sindikata Nezavisnost, čiji su članovi. Tu pomoć će i dobiti, obećava predsednik granskog sindikata Tomislav Živanović. „Pošto se radi o radnom sporu, na osnovu analize pravne službe, odabraćemo advokata za svaki pojedinačni slučaj“, ističe Živanović. Ostaje da se vidi da li će to biti dovoljno. Tim pre što ono što se poslednjih meseci dešavalo u Centru nema baš mnogo veze sa pravnom državom.