Sve boje bola

Meti Kamberi, 19-godišnji Nišlija, postao je poznat praktično preko noći napisavši autobiografski roman Grad bola. Mediji i javnost doživeli su publikovanje tih 250 stranica kao čudo, ne samo zato što se neko tako mlad upustio u nezahvalan posao sagledavanja sebe i okoline kroz spisateljstvo, već i zato što je Meti romske nacionalnosti. I još „domac“, štićenik ustanove za smeštaj dece bez roditeljskog staranja, koja su često sa nekim vidom poremećaja u ponašanju. Bar kako sistem, na koji je Meti kivan, definiše sopstvene promašaje. Mladić (ili još dete) navedeno ne smatra uspehom, već početkom puta koji tek mora da prokopa „žuljevitim prstima“. Funkcionalno nepismen do dvanaeste godine, jer pročitano nije razumevao, sada ne samo da mašta o nagradama, već ih i „vizualizuje“. Zamišlja kako se poklanja pred masom publike i kako mu se „obrazovani ljudi obraćaju sa gospodine Kamberi“. Cilj mu je naoko skroman, a zapravo ogroman korak ka uključenosti Roma u društvo na ravnopravnim osnovama. Zbog te „sistemske greške“, niko od njegovih komšija iz mahale neće kupiti knjigu, Meti je siguran. Ni njegova majka je neće pročitati, jer ne zna ni slova, pa neće na pravi način na njega biti ponosna. „Nekom ko nema da jede, ni pristojan krov nad glavom, obrazovanje je na poslednjem mestu“, objašnjava uzroke nejednakosti, produkovane sistemski, sa intencijom manipulisanja najslabijim karikama. I pežorativnim odnosom jačih prema slabašnima. Ambicijom uzdignut od romskog proseka, od njega se ograđuje i odbijanjem da izgovori ime mahale u kojoj stanuje. Istoobraznost nehigijenskih i drugih neuslova te vrste „geta“, Meti poredi sa „brazilskim favelama“. Gde se razvija netolerancija prema svakom ko se i malčice uzvisi, pa je i njega jedne noći pretukla grupa sunarodnika. Od fizičkih rana, Metija je više boleo pokušaj oduzimanja dostojanstva za koje se borio svim raspoloživim sredstvima. To je i poruka Metijevog književnog prvenca, prvenstveno upućena mladima - da se čuvaju kako znaju da izbegnu to što je njega snalazilo. Prošnju, kocku, sitne krađe i slične radnje što ruiniraju dignitet, a aktere ukalupljuju u stereotipe. „Kako da se osećaš kad, recimo, sedneš na klupu pored ’bele’ žene, a ona brzo skloni tašnu od tebe“, Meti ovim pitanjem otvara čitav univerzum nepravdi. Tim povređujućim prostorom krstari zadirkivanje nazovidrugova u svih pet osnovnih škola i tri razreda srednje što ih je pohađao, plikovi na bosim stopalima od užarenog asfalta, maltretiranje koje je trpeo od gostiju kafana gde je molio za siću, dobijajući i šamare od kelnera jer se drznuo da zadre u svet kome ne pripada. Da poremeti udobnost privilegija druge boje kože. Sad Meti zna da isprošen dinar nije podrška, već medveđa usluga. „Ako gladnom daš ribu, napunićeš mu stomak, a ako ga naučiš da peca, osposobićeš ga za čitav život“, on parafrazira Konfucija u nastojanju da ilustruje „nestručnost nastavnika“ da priđu nekom koga je „sistem marginalizovao“. Lakše im je da takve puste niz kaljugu skrajnutosti, no da od njih načine respektabilne individue. Nisu mnogo bolji ni roditeljski supstituti u hraniteljskim porodicama, gde je Meti takođe boravio. „Da žele da zbrinu decu iz ljubavi, a ne zbog novca, oni bi ih usvojili“, smatra. I ne bi ih prepustili starim navikama, „puštajući ih napolje u bušnim cipelama“, time ih prosto terajući da posegnu za tuđim. Izostanak „pravog pristupa“ odnosi se i na vaspitače niškog Doma za nezbrinutu decu „Duško Radović“, čiji je osnovni cilj za sistem svrsishodniji. Da iskorene lopovluk – ako si „lopov“, a nikako da se pozabave suštinom odgoja. Podmirujući osnovne potrebe duše pitomaca čime bi ih oplemenili, a ne amputirali društveno neprihvatljive karakteristike. Kako ništa na svetu nije crno-belo, ni u tom Domu gde je Meti sklonjen sa ulice, nisu baš svi bili usmereni da „zaštite“ društvo od odbačenih. Emilija Đurović se razlikovala od početka, bacajući jedne večeri na njegov krevet Malog princa Antoana de Sent Egzeperija. To je prva knjiga čijih je reči Meti shvatio smisao. „Emilija i ja smo noćima razgovarali, što me je naučilo da mislim“, mladić opisuje inicijaciju svog oslobađanja. Mislio je „naglas“ da bi misli bolje čuo, zaglušene većinskim stavom javnosti prema Romima. Apriori degradirajućim. Sedimo u kafeu u centru Niša. Želji da vidimo njegov dom, Meti nije izašao u susret jer je on „gost u svojoj kući“, najneuslovnijoj kad pljušti kiša, kao sada, i kad je deo krova propustan za padavine. Tada Meti spava kod devojke ili kod drugova, čiju blagorodnost ne bi da dodatno optereti medijskom najezdom. Iako je Grad bola plod zrelog promišljanja i manije za čitanjem, Metijev sofisticirani rečnik iznenađuje novinarku. I sekundarno nagoni na suočavanje sa vlastitim predubeđenjima. Čak i kad neko mentalno deli njegov stav da je „boja kože – puka forma“, ravnopravnost se intimno ne očekuje, a kamoli nadmoć u izražavanju. Tako Meti i usmeno širi „misiju promene sistema preko pojedinaca koji ga čine“. A njih „može da preobrati“ kako lično, tako i svojom autobiografijom. Roman je ujedno i njegov curriculum vitae, dovoljan da upiše studije i ozvaniči ulično znanje diplomom socijalnog radnika. Kad će moći da ispravi sve na njemu počinjene greške, baš kao što će delovati i kao roditelj. Premda ga je upravo surovo iskustvo oblikovalo u ono što danas jeste, Meti se nada da je isto moguće postići na zaobilazne, daleko mekše načine. Koji ne ostavljaju kratere u tkivu srca, trajno čoveka zakucavajući u predelu ljutnje i besa. Lišavajući ga mogućnosti da bilo šta promeni. Sve dok te nešto ne ponuka da „svoju sudbinu uzmeš u svoje ruke“. I tako joj se odupreš. Ovo se Metiju dogodilo sa 15 godina, spoznajom umetnosti kao načina otpora. Prvo se oprobao u slikanju, brzo odustajući jer „slike mnogi ne razumeju“. Reč je ta što može da dodirne većinu, moćna i da izdigne, i da ponizi, o čemu svojom knjigom govori. Ali, reč je i velika zagonetka, pa što više čita, Metiju se čini da je „sve gluplji“. A što se više uspinje na društvenoj lestvici, više relativizuje pojam sreće. Sreća je „kratkotrajno osećanje“, pa najviše što možeš da izvučeš je zadovoljstvo postignutim, tako Meti rezonuje. Sve dublje zaranjajući u filozofiju, gde se brišu granice socioloških imperativa. Gde on postaje ravan, a zatim i nadmoćan nad svojim „nestručnim“ patronima i drugim diskriminatorima, depersonalizovanim uopštavanjem. Sve konkretno već je romanom rekao, „menjajući imena protagonista, ali ne i njihove ličnosti“. M eđutim, Meti je vičan i pragmatičnim aspektima umetnosti, vezanim za tržište. Paralelno sa pisanjem, što se, opet, odigravalo uporedo sa kulučenjem na građevini, on je smišljao i marketing i oblikovao finansijsku konstrukciju publikovanja romana. Za prvih 1.000 primeraka, sakupio je sredstva donatora, a većinu novca od prodatih primeraka uložio u novo izdanje. Svesno se odlučio za Novu poetiku, „jer bi ga hiperprodukcija većih kuća pojela“. Svrha obrta dobiti dalje bi se delila na doškolovavanje – završetak srednje škole od čega ga dele tri ispita, a potom i studije. Resto bi dao na izgradnju pristojnog doma za sebe i majku. Ne od blata i bez kupatila, kakav je sada, ali ni palate. Jer „pravi su umetnici skromni“, dok je „najveće imanje – znanje“. A ono se „ne može oteti, niti naprečac dosegnuti“. Niti se bilo čim materijalnim nadomestiti. Meti želi da postane uzor. On takvog nema u svom okruženju, a uzori čoveka oblikuju, zaključuje. Štaviše, „nikad nije upoznao nijednog uspešnog Roma“. NJih ima u svetskoj istoriji, kao primera ogromne energije za prevazilaženje kočnica napretka. To su „milioneri iz blata“, čemu i sam teži, iako svoje knjige masovno poklanja. Ne bi li probudio moć u „mnogim drugim Metijima“ uz poruku da nisu sami. Da je on uz njih. Primerak darovan novinarki potpisuje citatom Tolstoja: sve su sreće iste, samo su nesreće različite. Iz te vrste različitosti nastaju velika dela „koja se pamte“. „Predrasuda će uvek biti, pa i o Srbima svašta misle“, Meti podvlači. Ali, na to se ne treba obazirati, dodaje. Ili ih valja iskoristiti kao pogon za sopstvenu emancipaciju. Kruna tog procesa bi mogla biti da Grad bola postane bestseler. I da se prevede na druge jezike. Tako bi poruka bila internacionalna, kao i podsticaj svima od kojih sistem, oličen u pojedincima, „okreće glavu“. Čineći da talenat ostane pokriven prašinom geta. Omeđen bojom kože, pa usmeren ka svojoj suprotnosti utapanja u stereotipe.