Za nejednakost je kriva politika a ne ekonomija

Nejednakost se već godinama nalazi u fokusu globalnih istraživanja i analiza, pa su i Nobelovu nagradu za ekonomiju za 2019. dobili ekonomisti Abidžit Banerdži, Ester Duflo i Majkl Kremer sa Harvarda za „eksperimentalni pristup otklanjanju globalnog siromaštva“. Francuski ekonomista Toma Piketi 2013. objavio je knjigu Kapital u 21. veku, koja je uzbudila svetsku stručnu javnost i štampana je u 2,5 miliona primeraka u 40 zemalja. Knjiga je, mada često kritikovana i osporavana, od autora napravila „rok zvezdu“ savremene ekonomije. Nakon šest godina Piketi je objavio novu knjigu Kapital i ideologija, na čak 1.232 stranice. Ona se bavi istorijom nejednakosti i načinom na koji bi danas mogla da se smanji. Obrazlažući zbog čega je napisao ovakvu knjigu, Piketi kaže da je prvo bio usredsređen na analizu iskustava zapadnih zemalja, ali da ga je putovanje po svetu uverilo da je potrebno u analizi uzeti u obzir i druge ideologije i kulture, te se bavio Kinom, Indijom, Brazilom i Rusijom... Zaključak da su ideologija i politika glavni „krivci“ generisanja i produbljivanja nejednakosti proizlazi iz analize koja se temelji na istraživanjima oko 100 istraživača u više od 80 zemalja. Ideologija se shvata kao društvena, ekonomska i politička pojava koja postoji u okviru određenih granica i oblika vlasništva. Za ovako shvaćen pojam ideologije i ocenu njene sadržine kao izvor korišćene su parlamentarne debate, politički govori, predizborne platforme političkih stranaka i njihovi programi, postizborne ankete, ali i literatura (Balzak, DŽejn Ostin). Iako se radi o raskošno formiranoj informacionoj osnovi, Piketi ne smatra da je istraživanju kraj, već naprotiv, da bi ga trebalo nastaviti. Uticaj ideologije na nejednakost je od ključnog značaja, i u njoj bi trebalo tražiti odgovore na brojne načine „strukturiranja ekonomskog, društvenog i političkog sistema, organizovanje vlasništva, uređenje fiskalnog sistema, obrazovanja, rešavanja javnog i privatnog duga, regulisanja odnosa različitih društvenih zajednica i sl.“, što je rezultiralo i raznolikošću organizovanja društava i odnosa vlasti i moći. Istraživanjem je zaključio da su i u prošlosti, ali i danas, vodeće ideologije, bez obzira na to koliko moćno izgledale, bile fragilnije nego što se smatra. Nejednakost je posledica politike, a ne ekonomije ili tehnologije. Pojednostavljeno, prema Piketijevom mišljenju 19. vek je bio primer veka nejednakosti, što je za posledicu imalo sakralizaciju privatnog vlasništva. Ona je klimaks doživela u 20. veku u periodu reganizma i ispoljila se u uverenju da su milioneri „naši spasioci“, te da je sada, radi spasavanja kapitalizma, neophodno pristupiti njenoj desakralizaciji. Iako ne koristi isti pojmovni aparat, nobelovac DŽozef Stiglic zaključuje da maksimiranje bogatstva akcionara ne znači i maksimiranje društvenog bogatstva, odnosno da porast imovine pojedinaca ne dovodi i do porasta imovine društva. Piketi se zalaže za „participativni socijalizam“ sličan onom koji postoji i dobro funkcioniše u Nemačkoj ili Švedskoj. U Nemačkoj zaposleni imaju pravo glasa u Administrativnom savetu i učestvuju u donošenju važnih odluka kompanija. Piketi predlaže da se najvećim akcionarima ograniči pravo glasa na 10 odsto, kako bi zaposleni i mali akcionari dobili veća prava. Branko Milanović, slično Piketiju, zalaže se za „kapitalizam naroda“, koji podrazumeva pravedniju raspodelu oba faktora proizvodnje, i rada i kapitala. Kao i Piketi svestan je da takav sistem ne bi ukinuo nejednakost, već bi je smanjio. Stiglic, pak, novi kapitalizam vidi kao „progresivni kapitalizam“ koji obezbeđuje bolju ravnotežu između vlade, tržišta i civilnog društva. Uostalom, konstatuje Stiglic, ima sektora ekonomije u kojima dominira samo nekoliko kompanija, koje, kao i vlade, regulišu upravljanje prema svojim pravilima i u funkciji svojih interesa, ali ne i u interesu radnika. Piketi se zalaže za stvaranje pravednog društva i smanjenje nejednakosti. Predlozi se sažimaju u dva stuba: stvaranja privremenog društvenog kapitala putem bolje podele moći u kompanijama (ograničenjem maksimalnog procenta kapitala koji pojedinac može da ima) i uvođenja principa privremenog vlasništva nad kapitalom, preko progresivnog oporezivanja imovine, koje omogućava finansiranje „univerzalne dotacije u kapitalu“. U Kapitalu za 21. vek ukazao je da se bitna kontradiktornost savremenog kapitalizma sastoji u odnosu koji postoji između ekonomskog rasta i prinosa na kapital. Po njemu, stopa prinosa na kapital (profit, renta, kamata, dividende i ostali prinosi) brže raste od imovine i proizvodnje. Tako se imovina stečena u prošlosti brže kapitalizuje u odnosu na rast proizvodnje ili prihoda, a to dovodi do daljeg rasta nejednakosti. Moguća rešenja krucijalnog problema savremenog kapitalizma izložio je na primeru Francuske. Uvođenje progresivnog oporezivanja imovine kao način za smanjenje nejednakosti pominjao je i u prvoj knjizi, a u drugoj je tu ideju razradio, ukazujući na značaj države-nacije za njeno sprovođenje i nužnost međunarodne saradnje da bi ona imala i željeni globalni efekat. On navodi da u proseku stanovnik Francuske raspolaže sa imovinom od 200.000 evra i da pojedinci koji imaju manje vrednu imovinu plaćaju porez od 0,5 odsto. Piketi smatra da bi na imovinu od dva miliona evra porez trebalo da se poveća na pet odsto, dok bi na imovinu vredniju od 200 miliona i dve milijarde evra porez trebalo progresivno povećati na 60, odnosno 90 odsto. Uz procenu da polovina populacije u Francuskoj nema nikakvo nasledstvo, Piketi predlaže uvođenje „nasledstva za sve“ - lica starija od 25 godina dobila bi kapital od 120.000 evra, kojim bi mogli da kupe stan i da obezbede relativno sličnu startnu osnovu kao bogati naslednici. Novac za to dobio bi se oporezivanjem imovine. Tako bi nestala i podela na one koji plaćaju iznajmljivanje stanova i naslednika koji ih iznajmljuju i tako zarađuju. Piketi ne spori da to može da obori cene akcija na berzi, ali smatra da bi pale i abnormalno uvećane cene nekretnina u velikim gradovima. Milanović ukazuje da se bogatstvo u 19. veku sticalo na bazi posedovanja imovine, a ne i rada, dok se posle toga generiše i od imovine i od rada i zalaže se za pravedniju raspodelu (kroz poreske podsticaje koji bi srednju klasu stimulisali da poseduje više finansijske aktive, dok bi se za veoma bogate pojedince uveli visoki porezi), da se obezbedi besplatno kvalitetno javno obrazovanje i transparentno finansiranje političkih kampanja. Piketi je svestan da bi prihvatanje njegovih predloga samo u Francuskoj bilo besmisleno, jer bi kapital, suočen sa visokim porezima, pobegao u zemlje sa povoljnijim poreskim sistemima. Zbog toga se zalaže za njihovo prihvatanje na globalnom planu. Piketi je ponovo „bacio rukavicu“ analitičarima. Levičari će ga kritikovati da nije bio dovoljno oštar prema kapitalizmu. Desničari će, opet, smatrati da je previše radikalan i da se obračunava sa bogatašima, a ekonomisti u SAD (posebno oni koji su pristalice neoliberalizma) da mu se zaključci temelje na nepouzdanim statističkim pokazateljima. Uprkos tome, o knjizi će se pričati, ona će podstaknuti i druge ekonomiste, verovatno i sociologe, pravnike, politikologe i filozofe da se bave ovim pitanjima. Dosadašnji predlozi za izlaz iz postojeće krize kapitalizma konvergiraju. Da li će politika biti u stanju da iskoči iz postojećeg okvira, u kojem se sva ekonomska načela svode isključivo na profit, za sada je velika nepoznanica. Međutim, ako bi rastao broj intelektualaca i ako oni probude i druge subjekte, ojačao bi pritisak na političare, koji su sada u raljama korporacija i filozofije profita, da se aktivnije uključe u stvaranje novog, pravednijeg i ekonomski održivog sveta. Za Srbiju, u kojoj koeficijent kojim se meri nejednakost pokazuje da je kod nas jaz između najbogatijih i najsiromašnijih veći nego u drugim zemljama regiona i EU, ovi predlozi bi mogli da posluže kao inspiracija za pronalaženje sopstvenih rešenja.