Ruski prozor

Ekonomske posledice pandemije kovida-19 preokupiraju skoro svačije misli i razgovore. Za to postoji i dobar razlog: Evropska unija, na primer, na putu je da zapadne u najgoru recesiju u svojoj istoriji, a ovogodišnji pad njenog BDP-a bi, prema različitim procenama, mogao da iznosi između sedam i 12 odsto. Ali mnogo manje se govori o opasnosti koju pandemija predstavlja po demokratiju, uprkos tome što su nagoveštaji na tom planu podjednako zloslutni. EU je brzo reagovala kako bi umanjila ekonomski udarac pretrpljen usled pandemije. Evropska centralna banka (ECB) pribegla je nesvakidašnjim monetarnim merama, a finansijski paket za obnovu i rekonstrukciju dogovoren na nivou EU iznosiće između 1.000 i 1.500 milijardi evra. Razlike u gledanju na to na koji način bi paket ekonomske pomoći trebalo finansirati ostaju, ali primarni cilj je jasan: ostvariti brz oporavak, u obliku latiničnog slova V - iako sporiji oporavak, u obliku slova U, ostaje mogućnost. Iza konvencionalno shvaćenog ekonomskog oporavka, međutim, stoji i zajednička ambicija izgradnje zelenije, digitalizovanije evropske ekonomije. Bukvalno se svi slažu da kriza izazvana kovidom-19 predstavlja važnu priliku da se takva transformacija ubrza, mada i dalje postoji neizvesnost oko toga da li će je EU i iskoristiti. Kakav će ishod biti delom će zavisiti i od toga kakav će uticaj pandemija imati na evropske političke institucije. A zasad postoje ozbiljni razlozi za zabrinutost. Posmatrano iz institucionalne perspektive, najveća pretnja stiže od nemačkog Saveznog ustavnog suda, koji je nedavno presudio da je nemačka vlada prekršila Osnovni zakon (ustav, prim.) time što nije na adekvatan način nadzirala otkup državnih obveznica koji je obavila ECB. Ova presuda ne samo da pokazuje nesvakidašnji manjak osećaja za realnost - spasavanje evropske ekonomije u trenutnim okolnostima mora da bude apsolutni prioritet - nego je i izraz otvorenog prezira prema osnivačkim ugovorima EU. Utvrđivanje pravosudne odgovornosti ECB - uključujući nadzor nad eventualnim prekoračenjima nadležnosti - na Evropskom je sudu pravde, koji je 2018. presudio da je otkup državnih obveznica bio legalan. Uprkos tome, najviši nemački sud, pribegavajući potpuno perverznoj logici, tvrdi da ga ta presuda ne obavezuje - a sve u pokušaju da se nemačke ekonomske predrasude nametnu ostatku Unije. Još mnogo više zabrinutosti, međutim, izazivaju nastojanja populista da aktuelnu krizu iskoriste za potkopavanje demokratije. Očigledan primer je mađarski premijer Viktor Orban. Nakon što je čitavu proteklu deceniju potrošio na napade na slobodne medije, nevladine organizacije i političke protivnike, Orban je pandemiju iskoristio kao pretekst da kroz parlament progura mere kojima mu se omogućava da neograničeno vreme vlada dekretima. Ovo je prvi diktatorski démarche te vrste u Evropi još od Hitlerovog Zakona o ovlašćenjima iz 1933. U Rusiji su napadi na demokratske institucije još brutalniji. U proteklih nekoliko sedmica je troje ruskih lekara koji su lečili obolele od kovida-19 na misteriozan način stradalo na isti način, padom kroz prozor, nakon što su javno kritikovali državno upravljanje zdravstvenom krizom. (Dve doktorke su preminule, jedan doktor je preživeo, prim.) Teško je ne setiti se sudbine Jana Masarika, čehoslovačkog ministra spoljnih poslova koji je u martu 1948, dve sedmice nakon komunističkog prevrata u toj zemlji, pronađen mrtav pod prozorom zgrade u kojoj je stanovao. Ovaj trend nije ograničen na Evropu. Najmnogoljudnije svetske demokratije - Sjedinjene Države, Brazil, Indija - takođe su u sve većoj opasnosti. Američkom predsedniku Donaldu Trampu pošlo je za rukom da pandemiju politizuje. Odbio je da pomogne guvernerima saveznih država - posebno onima iz redova Demokratske stranke - u obezbeđivanju nabavke potrebne opreme, i čak pokušao da presretne i preuzme jednu takvu pošiljku. Takođe je građane podsticao na otpor protiv preporuka da ostanu u domovima u onim saveznim državama, poput Mičigena i Minesote, u kojima su na vlasti demokrate. Brazilski predsednik Žair Bolsonaro ponaša se na isti način, samo još otvorenije i u maniru nekog oligarha. A osim što je na brzinu uvela loše osmišljenu zabranu kretanja i tako milione Indijaca preko noći ostavila i bez posla i bez hrane, vlada indijskog premijera Narendre Modija je pojavu novog virusa iskoristila za nastavak sprovođenja svoje antimuslimanske agende. Š okantno je da su svi ovi nasrtaji na demokratiju dosad privukli toliko malo pažnje međunarodne javnosti. Globalni mediji su toliko preokupirani pitanjima javnog zdravlja i ekonomskim posledicama kovida-19 da, reklo bi se, imaju malo vremena i prostora za bavljenje političkim implikacijama pandemije. Ovo posebno važi u slučajevima kada je reč o medijskom pokrivanju teme uvođenja aplikacija za praćenje kontakata koje predstavljaju verovatno najveću od svih pretnji demokratiji. Informišući svoje korisnike o mogućoj izloženosti kovidu-19, aplikacije za praćenje kontakata bi trebalo da budu od ključnog značaja za otvaranje ekonomija posle zastoja izazvanog pandemijom, uz istovremeno minimiziranje rizika po javno zdravlje. Ali čak i u svojoj navodno najsigurnijoj varijanti - koja koristi blutut i enkripciju podataka, te obećava anonimnost - ova praksa pokreće ozbiljna pitanja. Ko garantuje bezbednost prikupljenih podataka u slučaju hakerskih napada? Ako izbrišem aplikaciju, da li će biti izbrisani i moji podaci? Koliko vremena će dotad proteći? Šta garantuje da vlade korišćenje ove aplikacije neće učiniti obaveznim? Ako je korišćenje aplikacije obavezno tokom pandemije, šta vlade sprečava da tu obavezu nametnu i posle njenog okončanja? Sve su ovo pitanja koja zadiru duboko u naša zagarantovana prava i slobode. Masovnom upotrebom aplikacija za praćenje kontakata zalazi se na sklizak teren. Neće proći mnogo vremena, a Evropljani, Amerikanci i ostali će osetiti da sve više žive kao Kinezi, čiji se svaki pokret nadzire, čiji se svaki prekršaj čak i nepisanih pravila kažnjava, te čiji „lični rejting“ diktira da li će neko imati pristup javnim uslugama ili mogućnost da putuje. Možda se ovo čini preteranim, ali dovoljno je uzeti u obzir samo najnoviji razvoj situacije u Mađarskoj ili Poljskoj kako bi se shvatilo koliko ranjive demokratske institucije mogu da budu. Ako nismo oprezni, najveća žrtva kovida-19 mogla bi da bude demokratija.