O bogovima i batinama

Eto šta se dešava kad Sergej Trifunović reši da izađe na izbore. Politički zemljotres – nikako, promena percepcije opozicije u očima birača – ne bar još izvesno vreme, početak političkog kraja za režim – nema ni govora. Otkako je, onomad, lider Pokreta slobodnih građana, razapeo šator u Knez Mihailovoj skupljajući potpise za predstojeće izbore i ciknuo da se fizički napad na njega desio jer „mu metu na čelu crtaju simpatizeri opozicije koja je proglasila bojkot izbora“, zapravo je postalo bolno očigledno koliko je Aleksandru Vučiću u parlamentu bio potreban neko ko je zaista protivnik vlasti. Otuda je Sergej u samo nekoliko sati prevalio put od političara čašćavanog najgorim diskvalifikacijama do gospodina Trifunovića sa kojim se baš ne sklapaju savezi, ali koji će prema istraživanjima u koje je predsednik imao uvid, ući u parlament. Imajući sve ovo u vidu, nije teško pretpostaviti da će se narednih nedelja, verovatno i meseci, u Srbiji širiti pojmovna zbrka u kojoj svako ko pokuša da sagleda stvari i pisne da ovde ništa, od ekonomije i politike do medija i kulture ne valja, neće imati pravo na taj pogled ako je to odlučio da kaže u institucijama i da će shodno tome biti dočekan omalovažavajućim epitetom Vučićevog satrapa. U tih nekoliko meseci treba očekivati i završetak uveliko započetog procesa preformatiranja postojećih organizacija i stranaka, inflaciju novih i najneverovatnije međusobne saveze. Ući će i pare, trgovci uticajem, režimska strašila i mnogi od tih svatova biće sve osim onog za šta se izdaju. Razume se, cilj nije promocija novih lica, već atak i zatiranje svakog kredibiliteta na javnoj sceni, i tome obrnuto srazmerna proizvodnja haosa. A Vučić se, kako vidimo, u tome izveštio. Zato je slučaj Sergeja Trifunovića zapravo neprekinuti niz nasilja, od razbijene glave Borka Stefanovića, paljenja kuća i hapšenja novinara, preko huliganske bakljade režima nad glavama nezadovoljnih građana, preko pocepanog sakoa Marijana Rističevića, pa sve do Vučićevog pokaznog kontramitinga podeljene Srbije i to pred parlamentom. I šta očekivati kada predsednik sa toliko bezbrižnosti gazi Ustav - valja li se nadati rastu autoritarnosti ili demokratskom dijalogu? Da li je to što praznite budžet zemlje preko partijskih i klijentelističkih kompanija jer ste legitimitet dobili obećavajući deo sopstvene teritorije, a građane pretvorili u najjeftiniju radnu snagu, potez koji podstiče patologiju ili vrline u društvu? Ili, kada zatvorite sve medije za drugačije mišljenje i u njima vodite besprizornu kampanju protiv svakog ko se makar nešto zapita, očekujete li fer tretman kada više te medije ne budete kontrolisali? Nadate li se razumevanju za to što vas je poput poplave, sa sve muljem, u orbitu izbacila lažno proklamovana borba protiv korupcije a koju ste u međuvremenu pretvorili u poželjnu društvenu igru? Zašto je ovo važno? Zato što će za saobražavanje institucija civilizacijskim tekovinama trebati nekoliko generacija političara stasalih u drugačijem ambijentu. Politikolog Boban Stojanović kaže za NIN da i za poslednji događaj u kome je napadnut Trifunović gotovo stopostotnu odgovornost snosi vlast, jer institucije ne funkcionišu, nije moguće doći do mikrofona u parlamentu, a politika se odavno ne vodi redovnim sredstvima. „Politika je odavno izašla na ulicu, a sva moć je u rukama režima. Uostalom, videli smo slučaj Boška Obradovića, koji je sve pokušao i ništa se nije dogodilo. S druge strane, moj je utisak da nema energije da se na ulici menja vlast, a bojkot podrazumeva nekonvencionalne načine političkog delovanja. Zato očekujem da se ovakvi incidenti nastave, jer nema načina da se politika vrati u institucije.“ Stojanović, istovremeno, ističe da će od ovakvog delovanja opozicije profitirati samo Aleksandar Vučić. „Nekada ne mogu da verujem šta se desilo u ova četiri meseca. Valjda kompletna opozicija licemerno misli da se niko ne seća šta su obećali na mitingu u Kombank dvorani. Ovakvo prepucavanje samo će pasivizirati onaj korpus birača koji nemaju svoj izbor a protivnici su režima. Ovo je bila prilika da se njima pruži neka nada. Naravno da nikada nema opravdanja za nasilje, ali nije da i Sergej koristi primeren jezik u javnoj komunikaciji. Treba se setiti i šta je sve pisao i kako je na Tviteru prozivao pripadnike Pokreta 1 od 5 miliona kada su saopštili da idu na izbore.“ A da sve ne prođe bez „šamaranja“ društva koje je sedelo za istim stolom potrudili su se funkcioneri PSG Pavle Grbović i Narodne stranke Vladimir Gajić. Prvi optuživši stranku Vuka Jeremića i lidera Pokreta za preokret Janka Veselinovića da kreiraju atmosferu koja je uzrok napada na Trifunovića, dok je drugi razmenio tviter-paljbu baš sa Trifunovićem, koja je okončana konstatacijom da nije Narodna stranka prozivala PSG, već je to po sopstvenom priznanju učinio Gajić i, kako kaže, nije završio s tom temom. Zato je bilo mučno gledati Vučića koji pokazuje toliko empatije prema Trifunoviću, „principijelno“ i dodatno demonizujući bojkot opoziciju. Ali, pitanje i za opoziciju, koje govori bar tri jezika, jeste zašto ne umeju da kapitalizuju činjenicu da na režimskoj strani nema ni hleba, ni drveta pravde niti ćuprije koja nas vodi iz prošlosti u budućnost, već samo manipulacije koja postaje državna strategija. I još nešto, kako očekivati da će ih Vučić tretirati kao sagovornike, kada se ni međusobno takvima ne vide? I kako misle, mereći dubinu međusobnih političkih rovova, da uvere građane da su baš oni alternativa prepumpanom režimskom balonu? Ne nauče li da su i ponuda i batina koje stižu od ovakve vlasti ista blatnjava močvara, onda im ni Gospod Bog ne može pomoći. Kada, ili ako to budu rešili, verovatno ih i ti isti birači neće prepoznavati kao emotikone korisnih idiota već kao svet koji ozbiljno promišlja politiku. Do tada, režim koji je i kreirao atmosferu nulte tolerancije može da propagira doktrinu prema kojoj radikalne promene treba da donese vlast, kao da je prethodnih osam godina bila opozicija. Nešto poput diskontinuiteta sa samim sobom. Na koncu, možda i izvedu revoluciju protiv sebe ako će im to obezbediti još jedan đir satiranja države.