Elitno nasilje

Možda je izgledalo da posle rušenja Hercegovačke, preorane Glavne železničke stanice i urušavanja pravne države, koje prati taj projekat od samog začetka, više nije ostalo šta da se sravni zarad Beograda na vodi, ali destruktivna imaginacija napredne vlasti uspeva da i dalje drži korak ispred naših košmara. Sledeći na red dolazi Stari savski most. Tokom policijskih časova, kada nikom nije bilo ni do istorije ni do uređenja grada, glavni gradski urbanista Marko Stojčić je stavio tačku na bilo kakvu ideju o njegovom preseljenju, uz argument da je „prevaziđen u svakom smislu”. „Kada ga uklonimo treba da ga postavimo na neku deponiju, odnosno imamo određenu lokaciju gde treba da se postavi. Ukoliko bi se vraćao u neku funkciju saobraćajnu, on bi morao potpuno da se rastavi, potpuno da se renovira” – a to bi, tvrdi, bilo preskupo. Dakle, most koji su podigli Nemci tokom Drugog svetskog rata, ali nisu uspeli i da ga sruše prilikom povlačenja iz grada usled herojskog čina učitelja Miladina Zarića, postao je višak. Pa kako smo došli do toga da ono što nije pošlo za rukom inostranom okupatoru, uspe „legitimno izabranoj” vlasti? Osnovni razlog je to što predstavlja dvostruku prepreku ostvarenju vizije Beograda na vodi. Sa jedne strane, njegovi kapaciteti nisu dovoljni za pojačani saobraćaj koji će novo naselje generisati – i taj argument nam zvaničnici rado ističu. Onaj koji mudro prećutkuju je da se buka koju proizvode tramvaji na njemu nikako ne uklapa u koncept elitnog naselja koje grade. Zamislite da se preselite na „najatraktivniju lokaciju u gradu” da bi vam pod prozorom drndalo nekakvo sirotinjsko prevozno sredstvo? Ne ide. Ali da se vratimo na saobraćajne kapacitete. Laički, deluje da bi se oni bolje uvećali izgradnjom mostova, a ne njihovim rušenjem. Čak je i prethodni predsednik SANU, dr Nikola Hajdin, tokom gradnje Mosta na Adi tvrdio da su Beogradu potrebna još dva nova mosta na Savi. Najčešće pominjan predlog jednog takvog je most koji bi spajao Beograd na vodi sa Bulevarom Zorana Đinđića. Međutim, realizacija te zamisli bi svakako „otela” deo dragocenog građevinskog zemljišta od budućeg naselja, a najverovatnije bi moralo da se odustane od gradnje „Kule Beograd”. Moglo bi se reći: mala cena za ozbiljno saobraćajno rešenje, koje bi koristilo i stanovnicima naselja, a i ostatku grada rasterećenjem ostalih mostova. Ali to bi bila potpuno pogrešna logika. Da se gledao opšti interes, u savskom amfiteatru uopšte ne bi bile građene stambene zgrade, već bi bila realizovana višedecenijska vizija tog prostora kao budućeg kulturnog centra grada. Sa operom, filharmonijom, fakultetima, galerijama… Niske spratnosti (koja ne remeti pogled) i okružen zelenilom. Ali, imamo vlast kakvu imamo. A kako je ta vlast procenila da joj je bolje da prećuti pola razloga za svoju rušilačku nameru, onda je morala da smisli i nešto čime će da začini priču. I smislila je još čak tri argumenta! Najkreativniji od njih je svakako taj da je rušenje starog mosta upravo ono što građani žele. Da bi mogla da stvori takvu sliku, gradska vlast je organizovala anketu u dva navrata. Prilikom prvog izjašnjavanja o željenoj sudbini starog mosta, građani su mogli da glasaju čak i da ostane gde se sada nalazi. Cilj nije bio, pokazalo se, da se zaista pronađe najbolje rešenje, već samo da se utaba teren za proglašenje „volje naroda”. Zato rezultati prve ankete nikada i nisu objavljeni. Kada je anketa ponovljena, ponuđen je izbor između samo dve opcije: da se most preseli tako da spaja Adu i Novi Beograd ili da se prenese u park Ušće (tako da ne spaja ništa) a da se na Adi podigne novi most. No, ta prva opcija nije stvarno bila opcija, budući da su vlasti unapred odlučile (i to zvanično: rad na planskim dokumentima otpočet je tačno tri meseca pre objavljivanja ankete) da hoće na tom mestu praviti potpuno novi pešačko-biciklistički most i time ujedno demonstrirale novu funkciju službe gradskog urbaniste: izradu arhitektonskih idejnih rešenja, bez potrebe za zamornim konkursima na kojima bi se javljala nekakva struka. O takvom pristupu prostornom planiranju, za NIN govori arhitektkinja Ksenija Radovanović: „Proces određivanja sudbine Starog savskog mosta odvija se u dobro razrađenom maniru suštinskog uskraćivanja prava građana i stručne javnosti da učestvuju u donošenju odluka o razvoju grada. Naime, čak i kada odlučivanje izađe izvan zatvorenih vrata predstavnika gradske uprave, ono se odvija kroz procedure koje su samo naizgled participativne, a zapravo iskorišćavaju građane stvarajući lažni legitimitet za odluke koje su već donete i koje uključuju interese samo jedne strane, a to je interes privatnog investitora. Ankete kojima smo pozvani da odlučimo o novoj lokaciji konstrukcije mosta smatram bahatim podsmevanjem i nama, građanima, i zakonima koji propisuju procedure participacije javnosti u procesima odlučivanja. Poslednje `pobedničko` rešenje koje podrazumeva da se Stari savski most nasuče na zaštićenu zelenu površinu parka Ušće i naseli kafanama, sasvim je dosledna završnica ovog uvredljivog i sramnog procesa.“ Ta pobednička opcija (tzv. tačan odgovor), ankete u čiju regularnost su izražene brojne sumnje, zaslužuje detaljnije obrazloženje. Stojčićevim rečima, zamisao je da se „most prebaci u park Ušće i da se određeni nelegalni objekti koji se trenutno nalaze na toj površini sklone tako što će se premestiti unutar samog mosta”. Dodao je i da tamo „postoji zelena površina koja nema upotrebnu vrednost”, tako da selidba mosta na nju nikome ne bi smetala. Da bi taj koncept shvatili u potpunosti (ako je to uopšte moguće), vredi se prisetiti i doživljaja Siniše Malog – tada i dalje gradonačelnika i doktora nauka – da park koji nije nakrcan sadržajima predstavlja „mrtvo zelenilo”. Na prvu loptu, rešenje zvuči kao nešto iz rubrike u kojoj možete pročitati kako da uklonite kamenac sa posuđa uz pomoć limuna: „Ukoliko vaše biljke počinju da venu, stavite most preko njih. Za podsticanje cvetanja, na most postavite nekoliko lokala, najbolje nelegalnih”. Ali ipak ovde nemamo posla sa jednim dr nestorovićevskim pristupom hortikulturi već, ponovo, razilaženjem opšteg interesa i interesa vlasti. Nije ona zabrinuta za zdravlje zelenila, već je pogađa to što od zelene površine ne može da ubira prihode. Zamisao da se most pretvori u „skulpturu” u parku, na kojoj ili pod kojom će se nalaziti kafići, povlači da će do nje morati i da ide neka ulica, makar zbog dostavljanja pića, a onda zašto ne i parking za posetioce, a kad već postoji sva ta infrastruktura može i nešto pored da se izgradi... „Setimo se da je na Prostorni plan područja posebne namene za projekat `Beograd na vodi`, kojim je, između ostalog, predviđena sanacija i proširenje Starog savskog mosta (plan je podrazumevao da se postojeća konstrukcija sačuva, a most proširi dodavanjem traka sa obe strane mosta) podneto više hiljada primedaba građana i stručnih organizacija, ali da nijedna od njih nije usvojena. Ovaj plan imao je za cilj da se rešenje nepoznatih autora, koje je kao konačno već predstavljeno javnosti više meseci ranije putem makete u zgradi `Beogradske zadruge`, legalizuje tj. da se ono formalno prošeta kroz našim zakonima propisane procedure. Uvažavanje mišljenja građana predstavljalo bi ozbiljnu prepreku na ovom putu”, dodaje Ksenija Radovanović. Možda svesna providnosti svog pokušaja fingiranja javne debate, vlast je iznedrila još dva argumenta u prilog rušenju starog mosta. Prvi predstavlja izražavanje sumnje u njegovu bezbednost, budući da je postavljen na drvenim šipovima. Građevinski inženjer LJubivoje Kostić, prema čijim projektima su rađeni mostovi širom Jugoslavije, odbacio je tu primedbu podsetivši nas da isto važi i za celu Veneciju. A očuvanje funkcije starog mosta makar samo par godina, do izgradnje novog, spasilo bi nas neminovnog saobraćajnog kolapsa u prelaznom periodu. Ali čak i da bezbednosni problem postoji (javnosti nije predočena bilo kakva studija koja bi to procenila, samo izjave koje nas plaše starim drvetom), smanjenjem opterećenja mosta njegovim pretvaranjem u pešačko-biciklistički most, produžio bi mu se vek i bez ulaganja u ojačanje konstrukcije. A poslednji adut vlasti predstavlja više puta ponovljena tvrdnja da reka Sava predstavlja međunarodni plovni put, te da postoji preporuka da se sa njega uklone sve prepreke. Tadašnji glavni urbanista, Milutin Folić, prilikom otvaranja konkursa za arhitektonsko rešenje novog mosta pojasnio je da će zbog toga novi most morati da obezbedi „plovni put širine 150 metara i najmanje visine od 9,5 metara”. Takva tvrdnja nam pokazuje da ili oni koji je iznose nisu upućeni u temu o kojoj govore, ili da računaju na neupućenost građana. Naime, rečni plovni putevi se razvrstavaju na klase, koje garantuju da njima mogu bezbedno da plove brodovi određenog gabarita, a naša vlast se opredelila za specifikacije koje odgovaraju najvišoj klasi – VII. Međutim, najambiciozniji plan međunarodne Savske komisije je da, jednog dana, uz mnogo rada na rehabilitaciji rečnog toka, Sava celom dužinom bude svrstana u klasu Va – čije kriterijume zadovoljavaju apsolutno svi mostovi na Savi u Srbiji. To znači da izgradnja mosta po Folićevim specifikacijama ima smisla samo ako vlasti planiraju da u budućnosti proture neku drugu reku ispod njega. Recimo, uz obrazloženje da je Sava politički kompromitovana proticanjem ispod Đilasovog mosta. Što se tiče finansijske strane, ne zna se da li je nejasnije koliko će koštati ili ko će platiti budući most. Prvo je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, kao zvaničan nosilac projekta, navela cifru od 53 miliona evra (bez PDV-a). Potom ga je Siniša Mali procenio na 30 miliona evra, da bi na kraju u Planu javnih investicija grada Beograda njegova izgradnja bila ocenjena kao drugi najvažniji kapitalni projekat u gradu (prvi je predstavljala studija izvodljivosti metroa), uz navedenu kompromisnu cenu od 45,5 miliona evra. A onda je iz tog dokumenta, prilikom njegove revizije 30. decembra, stavka izgradnje mosta izbrisana, što dovodi i do drugog dela navedene dileme. Dok je originalni plan predviđao uzimanje inostranog kredita, a Stojčić tvrdio da će i izradu potrebnih planskih dokumenata i samu izgradnju mosta finansirati kompanija Beograd na vodi, Zorana Mihajlović, u danu u kome je formirana radna grupa za podršku izgradnje mosta na čijem čelu se nalazi, izjavila je da će investitor biti – sama Vlada. Ipak, budući da je procena CIP-a da će samo demontaža Starog savskog mosta koštati pet miliona evra, a da je Vlada u pandemijom iznuđenim rebalansom republičkog budžeta za tu namenu odvojila samo 8.500 evra ove godine, biće vremena da se sve pomenute nedoumice razreše. Pošto za tu svotu mogu samo da nabave jedno skromnije službeno vozilo, kojim će moći da povremeno obilaze stari most i sa njega skidaju nalepnice na kojima piše „ili si Vesić ili si Zarić”.