Kako da pamtimo

Dok gledamo fotografije Stefane Savić, umetnice kojoj je bila posvećena druga epizoda video veb serijala Fotodokumenti Portfolio, naročito fotke soba, čini nam se da gotovo nikada ne uspevamo da utvrdimo kada su one tačno napravljene. Kao da se mešaju prizori iz različitih epoha. „Serija Sobe nastala je u kratkom periodu, u razmaku od godinu, dve, ali predstavljeni prostori, po stilu i načinu uređenja, pripadaju periodu od nekoliko decenija“, kaže Stefana Savić u razgovoru za NIN. „Posmatrajući privatne prostore možemo da razumemo u kojoj se meri jedno društvo osavremenilo.“ Ukoliko se upustimo u dalju analizu, smatra, uvidećemo da Sobe, pored toga što tematizuju dizajn, modu, kupovnu moć – govore o sudbini pojedinca, društva, o svemu onome što nije prikazano. Pred nama je rad iz ciklusa Polka. Važan potez u opusu predstavlja rimejk porodičnih uspomena. „Način na koji se sećamo pruža nam okvir za stvaranje ličnog, društvenog i kulturnog identiteta. Fotografija u tom procesu ima ključnu ulogu – podučava nas kako da pamtimo, i ujedno povezuje sa delom porodične istorije u kojoj nismo učestvovali, ali koja jeste bitno uticala na ono što smo danas postali. Ako bismo još pažljivije pogledali u prošlost, možda bi nam sadašnjost iznenada postala mnogo jasnija.“ Prikazani ljudi deluju sigurno, ali ako ih gledamo duže, stičemo utisak da se s obe strane stakla uvlači nemir. „Fotografija je trenutno verovatno najprisutniji medij u svakodnevnom životu i veoma prisutna u savremenoj umetnosti. Sa druge strane, to je medij koji i dalje jako malo razumemo. Kada se nađemo ispred fotografije, mi se vrlo lako prepuštamo njenom sadržaju, verujući da ono što vidimo jeste, da je bilo i da postoji. A zapravo fotografska slika nema nikakve veze sa stvarnim. Ona je samo `skup znakova` toliko sličnih stvarnosti da često, posmatrajući je, mislimo da se nalazimo izvan polja fikcije. Slojevitost njenog značenja uvodi nas u igru u kojoj sve postaje moguće.“