Spremanje terena za ujedinitelja

Ubediše me da kopam bunar na dvesta metara iznad Vidova, da bi voda, navodno, prirodnim padom stizala do mog imanja. I počeše Miki Lule i Vlada Zemunac da kopaju, onako muški, tu sam bio u trećem planu, nešto kao vodonoša. Ide sporo, brale, jer pijuk, ašov i lopata ne mogu brže. A čujem, moj Alek sa Kinezima gradi brze pruge kojima će do Novog Sada da se stiže za pola sata! A do Budimpešte za samo tri! Tu i Dača Tramp sprema kosmonaute koji će do Marsa, takođe, nekom olako obećanom brzinom. I pitam se: kome sve to treba?! Šta ako do Novog Sada stignem za pola sata kada me za taj grad, kao bivšeg novosadskog zeta, više ništa ne vezuje?! I koji ću moj u Budimpeštu za koju me vezuju ružne uspomene?! A, šta ću, bre, da radim na Marsu, kada je još Nikola Tesla tvrdio da nam sa ove „crvene planete“ dolaze svakakvi virusi?! Kopajući bunar iznad Vidova, setim se da je Tales iz Mileta, filozof nad filozofima, zanet gledanjem u zvezde, upao u seoski bunar! I neka mlada Tračanka koja se tu zatekla silno mu se podsmevala: „Kad neko toliko gleda u nebeske visine, začas padne u bunarske dubine!“ A slični „bunari“ kopaju se i Dači Trampu i mom Aleku, naravno, u dubokim državama u kojima se, izgleda, više ne zna ni ko pije ni ko plaća. I šta ako moj Alek upadne u neki takav „bunar“, recimo, kod Zemuna, a završi na sasvim drugom kraju planete, negde, kod kineskog Vuhana. Uveče, opijen suvoplaninskim vazduhom, zaspim kao top, i pazi šta ću da sanjam?! Moj Alek upao u bunar, ej, tamo kod Krčedina, na pola puta od Beograda na vodi do Novog Sada. I, zapomaže jadni Alek iz bunara, a glas kao da zaista stiže iz Vuhana, i svi se razbežaše: desetar Vulin, na Pasuljanskim livadama, proba neku haubicu, Neša Slina smišlja kako da 5. juna minira „Svetlo“ ispred Narodne skupštine, Brnabićka ima neodložna posla u Bilderbergu, a operski pevač Dačić iz Žitorađe sprema teren za „novog Ujedinitelja skraćene Jugoslavije“. I tu mi dođe nekako žao mog Aleka, te zapucam pešice iz Vidova do Krčedina i stignem, gle, za pola sata! Brzo skinem učkur od pidžame i spustim ga u bunar odakle moj Alek zapomaže. Uhvati se jadnik za učkur, kao mače za trešnju i krene da se penje naviše. I već mu vidim glavu, naočare, mesnate usne, kad puče učkur, a moj Alek propade u dubine bunara, dubine Vuhana... Probudim se, a srce mi bije kao u zeca. Latim se tranzistorčeta da čujem da li je državni radio javio o Alekovom padu u bunar, kad jokac! Ali, zato čujem sa radio-talasa da je šef diplomatije, onaj pevač iz Žitorađe, odlikovao Novaka Đokovića kao najboljeg srpskog ambasadora koji je, u stvari, „reinkarnacija Nikole Tesle“, i kao takav treba da postane „Ujedinitelj nove skraćene Jugoslavije, bez Slovenije“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, obaveštava me: „Lane je osnovana neregularna masonska loža ‘Nikola Tesla’ koja treba da izgura Đokovića za Ujedinitelja skraćene Jugoslavije. Evo, i Zdravko Šotra, po preporuci Vuka Draškovića, počinje da snima film o Aleksandru Karađorđeviću, a to je spremanje terena za novog Ujedinitelja! Ne bi me čudilo da je i Dačić navukao te neregularne bele masonske rukavice.“ A Đoković organizuje egzibicione teniske turnire po „skraćenoj Jugoslaviji“, u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, naravno, i u Beogradu. Ali, gle, Hrvati i Crnogorci zatvoriše granice za Srbe, samim tim i za Đokovićeve teniske turnire... Tu moja Crna duboko uzdiše: „Kad vidim šta se Srbiji sprema, dođe mi žao što ti se učkur na pidžami u snu pokidao i što tvoj Alek ostade u bunaru, tonući ka Vuhanu...“