Svačija i ničija odgovornost

Zbirka pesama Tražim pomilovanje Desanke Maksimović izbačena je, pa vraćena u srednjoškolski obrazovni program. Situacija je rešena po hitnom postupku, možda i da se ne bi tražio krivac za restriktivnu odluku. Pesnikinja se u ovom zborniku poetski razračunava sa carem Dušanom, tvorcem srpskog srednjevekovnog pravosudnog sistema, tražeći od njega milost za običnog čoveka, pa je možda neko pomislio da previše asocira na aktuelno. Sve i ako je ovo osobina pesništva. Zvanično, krivica za izbacivanje Desanke iz nastave za treći i četvrti razred gimnazije je svačija, pa time i ničija. Školski program formira komisija Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, odobrava ga ili odbija Nacionalni prosvetni savet, a potpisuje ministar prosvete, Mladen Šarčević u ovom slučaju. Sve i da nije bilo korone, kao remetilačkog faktora, od Šarčevića se nije očekivalo da pročita 785 strana akta čija je svrha revizija plana srednjoškolske nastave, prva nakon 30 godina, a još manje da ga uporedi sa do sada važećim. Dakle, na njemu je bilo samo da ga parafira, jer „zavodi su ona pametna tela, a Ministarstvo – administrativno“, kako se Šarčević izrazio. Da su zbilja pametna, tražila bi šire mišljenje „struke“ pre revizije, a ne bi sekla po sopstvenom nahođenju. Jer, upravo se na podrobniju debatu apeluje u kontekstu „previše burne reakcije javnosti“ na Desankin slučaj, prema zapažanju pojedinaca iz sindikata prosvetnih radnika koji priznaju da se učenje na kraju svede na lične preferencije nastavnika. A ponekad i na afinitete autora udžbenika. Tako je, recimo, pre dve godine u radnu svesku za srpski jezik za peti razred osnovne škole ušao stih „Sećaš li se, grome moj“ Svetlane Cece Ražnatović, kao dobar primer vokativa, takođe odobren od Zavoda.