Sjaj i beda bojkota

Svet bi bio nesravnjeno prijatnije i lagodnije mesto za život ako bi stvari u njemu bile crno-bele – samo privlačne i povoljne ili samo odbojne i nepovoljne. Nažalost, a donekle možda i na sreću, to nije tako. Stvari imaju mnoštvo svojstava, a izbor između njih ima se vršiti pažljivim odmeravanjem i sučeljavanjem suprotstavljenih karakteristika. Stoga će retko ko biti iznenađen činjenicom da o stvarima postoje i zadugo se održavaju suprotni i nesaglasni sudovi. Bojkot nije izuzetak od ove opšte pravilnosti. Ta činjenica već na prvi pogled postaje očigledna kad se uoči da su se opozicione stranke u Srbiji podelile na dve dovoljno brojne grupe, od kojih se jedne priklanjaju bojkotu a druge kreću u (pred)izbornu trku. Još jasnije se ta činjenica ispoljava u vezi sa okolnošću da su se za izlazak na izbore opredelile i one, ne tako malobrojne, stranke koje su se „dogovorom sa narodom“ svečano zarekle da na (ovakve) izbore neće izlaziti. Različiti aspekti upuštanja u izborno nadmetanje različito se vrednuju i doživljavaju, pa je prirodno i očekivano da o istoj ovoj stvari razni akteri donose različite odluke. Ovo je pokušaj da se identifikuju crte ovog hazardnog pothvata – izlaska na izbore kad izgleda da mu vreme nije – i da se odmeri njihova težina sa ciljem da se utvrdi mera u kojoj je danas upuštanje u izbornu trku prihvatljivo, odnosno nesmotreno. Najvažnija stvar koja se u vezi sa ovim krupnim pitanjem ima razmotriti jeste koliko vredi taj eventualni izborni rezultat zbog koga bi se ušlo u izbore za koje i posve neupućeni znaju kako će se okončati i ko će iz njih izići kao veliki pobednik. Sudeći prema ranijim, pa i tekućim izjavama, apodiktičnim tvrdnjama i, ponajviše, ponašanjima aktera koji razmatraju varijantu ulaska u izbornu trku, to što bi se izborima dobilo nema nikakvu vrednost. To se lako dokazuje uz oslonac na dva argumenta. Prvo, opšta je ocena u redovima opozicije da je njen rad u sadašnjem parlamentu bio faktički onemogućen i da je to razlog sadašnjeg bojkotovanja skupštinskog rada. To što je toliko grdo da političke organizacije tera u bojkot, iako raspolažu odgovarajućim mandatima, mora po logici stvari biti krajnje nepovoljno vrednovano. Aktuelna zastupljenost u Skupštini za većinu opozicionih stranaka gotovo da je izgubila svaki smisao. Drugo, opšta je ocena u relevantnim opozicionim krugovima da su izborni uslovi sablažnjivo nepovoljni, čak znatno nepovoljniji no što su bili prethodni put, a iz toga sledi da to što se može ishoditi na izborima mora imati još manju vrednost od sadašnjeg, bojkotom obeleženog parlamentarnog angažmana. Ima li smisla zaletati se u bitku za koju se unapred pouzdano zna da može da ima samo nepovoljan, neslavan ishod? Na osnovu svega onoga što se čulo čak i iz redova opozicije koja odustaje od izbornog bojkota lako se i tvrdo zaključuje da odgovarajuće stranke kreću u boj za koji se dobro zna da će biti izgubljen. Ima li u tome kakve logike? S obzirom na činjenicu da se nemali broj ovih sigurnih gubitnika upušta u izbore, nekakve logike valjda mora da bude, ali ju je veoma teško prepoznati i protumačiti. Lako se uviđa da su ovi potencijalni izborni bojovnici neugodno protivrečni: ulažu napor, vreme i sredstva u borbu za nešto što su baš sami godinama isticali kao bezvredno, za učešće u parlamentu povodom koga godinama naglašavaju da su u raspravama i odlučivanju bivali brutalno onemogućivani. Valja dodati i sledeće: ako je tačno ono što svakodnevno podvlače valjda svi subjekti van aktuelne vlasti da su izborni uslovi skandalozno nejednaki, da vlast ima ogromne legitimne i nelegitimne prednosti, ponašanje vlasti u ovom izbornom kolopletu krajnje je nekorektno i neviteško: čestit borac koji drži do svoje časti ni pod koju cenu neće pristati na borbu u kojoj u odnosu na rivale ima ogromne prednosti. Sličan komentar primenljiv je i na nedavno predizborno razbacivanje budžetskog novca proizvoljnim neselektivnim davanjem po 100 evra svim (zašto?) punoletnim (zašto?) građanima ove zemlje. Na oba zašto lako je odgovoriti: u ovo krizno vreme, kad treba očekivati nove fiskalne teškoće i budžetske stiske, novac je usmeren tamo gde su glasovi. Neka se mlađi strpe dok ne odrastu i svoju šansu sačekaju u slučaju da zemlju i u budućnosti posreći sličan vladajući direktorijum. U sadašnjoj izbornoj situaciji postoji jedna teška i dalekosežna strukturna deformacija koja silno pogoršava položaj opozicije i izglede za širok ili kompletan bojkot. Reč je o izopačenoj motivaciji. Što je veći broj stranaka koje se opredeljuju za bojkot, to je atraktivnije i isplativije kršenje bojkota za one koji krenu u izbornu trku. Razlog je očit: što je veći broj onih koji u ovakvim izborima ne pristaju da učestvuju, to je veća verovatnoća izvesnog izbornog uspeha – zadobijanje nekog broja mandata – za one koji se u izbore uključe. Motivaciona struktura slična je onoj u OPEK-u: kad većina članova ograniči proizvodnju i tako podigne ili očuva cenu nafte, povećavanje proizvodnje i kršenje sporazuma postaje atraktivno za prekršitelje. U izbornom nadmetanju bivaju nažalost nagrađeni oni koji ne baš časno odstupaju od zajedničkog sporazuma. A spuštanje izbornog cenzusa predstavlja potez vlasti za koju u budućim analizama neće moći da se nađu reči pohvale: to je način na koji skuplja političku plevu u nastojanju da pribere kakav-takav legitimitet. To po mnogim mišljenjima izbore neće učiniti legitimnim, ali će ih činiti manje ogoljenim i blaže asimetričnim nego što bi to inače bio slučaj. Tu je i pitanje učestvovanja u lokalnim izborima u onim malobrojnim opštinama u kojima vlast drži (republička) opozicija. U vezi s tim, javile su se nepotrebne i jalove dileme: naravno da u mestima kao što su Šabac i Paraćin (lokalno vladajuća) opozicija treba da ide na izbore jer tu ne postoje smetnje po osnovu diskriminacije i neravnopravnosti uslova koje opravdavaju bojkot na republičkom nivou. Ne bar smetnje istog karaktera i uporedive težine. U vezi sa medijskom blokadom i alternativama njenog otklanjanja, postoji i opstaje jedan grdan nesporazum. Vlast godinama već suvereno gospodari ključnim medijima. Tokom tog dugog perioda akumuliran je ogroman propagandni potencijal. Ako bi se mediji radikalno otvorili i dosledno liberalizovali, to opoziciji ne bi ni izdaleka onoliko pomoglo koliko se generalno pretpostavlja. Jer, ni uz najslobodnije medije, čak i takve koje bi silno favorizovali opoziciju, ona za kratko vreme, pola godine kako se često pominje, ne može akumulirati potencijal koji je vlast nakupila tokom dugih, nesmiljeno korišćenih godina. To je kao odnos između investiranja i kapitala. Ne može neki ulagač za godinu-dve da akumulira toliki kapital kao neki drugi koji je dobro koristio svoju šansu ulažući čitavu deceniju. Zbog ove važne činjenica, koja bi mogla da se nazove efektom obilno formiranog fonda u odnosu na prirodno daleko tanji tok, medijski uslovi ne bi bili ravnopravni sve da se opoziciji za nesravnjeno kraći period, kakav se u ovim raspravama podrazumeva, osigura čak i mnogo povoljniji tretman nego što bi ga imala vlast. Koji su argumenti u prilog kršenja bojkota i izlaska na izbore? Malobrojni su i slabašni, pa se ovde na kraju mogu uzgred i skrajnuto pomenuti, baš shodno njihovoj težini i ozbiljnosti. Reč je o novcu. Ulazak u parlament strankama osigurava izvesna sredstva, a stranačkim funkcionerima, ako se dočepaju mandata, pristojnu poslaničku platu. Ti argumenti nisu sasvim bezvredni jer politički rad uzima vreme i energiju, a od nečega mora da se živi. Takođe je jasno da i stranke za svoje delovanje i opstanak moraju osigurati neka sredstva. Ipak, ostaje jedan onespokojavajući zaključak: od stranaka koje nisu vođene nekim programskim vizijama i temeljnim načelima, nego golom nuždom da se domognu budžetskog novca za svoje delovanje i za plate svojih funkcionera – ne može se očekivati da će načiniti nasušno potrebne veće prodore u političkom razvitku ove dramatično izrovašene zemlje. Jednako je pogubna činjenica da se u vezi sa ovim bojkotom sklopila situacija u kojoj se bira između dva zla: ko god bude morao birati i kako god da izabere – kajaće se. Među malobrojnim stvarima koje su u ovom zamešateljstvu nesumnjive, jeste činjenica da bojkotbreheri očitom štetom koju čine opoziciji kao celini krune i potkopavaju inače skroman potencijalni učinak samog bojkota.