Beograd nije preživeo ovu vlast

Ideja da postavim raspetog Hrista rodila se kada sam primetio sigurnosne kamere i shvatio da nas posmatraju na sasvim drugačijem nivou – onom nadziračkom. Projekat sam razvijao godinu dana i on je deo serijala Zlatno doba. Želeo sam da ukažem na problem nedostatka slobodne misli. Živimo u vremenu u kome i iznad Boga postoji Bog. Nad nama se sprovodi eksperiment, možda nismo do kraja svesni toga, ali kontrola polako postaje potpuna. Želeo sam da mapiram ta svetilišta nove vere u gradu. Znamo da je raspeće simbol nevinog stradanja, a mi smo kao narod raspeti već decenijama između ovih koji vladaju silom i onih koji silom žele da se vrate na vlast. Od kada ja pamtim stvari su bile iste ili malo gore, a to je već skoro tri decenije. Što se mene tiče, i jedni i drugi su isti, razlika je samo u boji, priča u razgovoru za NIN Andrej Josifovski Pijanista, ulični umetnik i arhitekta, koji je nedavnim performansom raspetog Hrista na novobeogradskim ulicama izazvao brojne reakcije u umetničkim krugovima, ali i najširoj javnosti. „Već dugo posmatramo jednu predstavu u kojoj pljušte optužbe za lopovluk i korupciju, a onda se ništa ne desi kada se vlast promeni. Niti oni stari budu sankcionisani, niti ovi koji dođu počnu da rade nešto novo i drugačije“, priča Pijanista. Ne krije da je takav odnos i bunt koji u njemu postoji od detinjstva u dobroj meri određen i onim što se dešavalo njegovoj porodici. Otac Borko Josifovski, lekar i nekadašnji direktor beogradske Hitne pomoći koji je ukazao na spregu Hitne pomoći i pogrebnika, i nakon 14 godina vodi pravnu borbu. Andrej kaže da je njegov otac zapravo prvi srpski uzbunjivač. „Bilo je teško, pretili su nam smrću, dolazili ispred kuće, otac je morao da se sklanja u Sudan, u zaraćeno područje, da bi sačuvao glavu. Morali smo da se borimo, ali bili smo spremni i da uzvratimo udarac. Jedno vreme smo živeli samo od mamine plate, a to je primanje zaposlenog u Kliničkom centru. Obojica smo bili kod nje na zdravstvenom osiguranju. Na prvoj godini mojih studija u kopirnicu smo nosili kesicu sa sitnim novcem. Pitao me je da li me je sramota. Odgovorio sam da sramota treba da bude one koji su nas doveli u takvu situaciju. Ono što je sada najvažnije jeste da svi znaju šta je istina i što smo skinuli ljagu koju su bacili na našu porodicu.“ To što je policija hitno uklonila instalaciju i čak poslala forenzičare Josifovski tumači kao doprinos kulturi i umetnosti jer je rad dobio neočekivani publicitet. Pitanje je, kaže, čemu forenzika, ako postoje sigurnosne kamere, a s druge strane vlast mnoga nerešena ubistva tretira kao rijaliti, prolongira njihovo rešavanje i čak prelazi preko ubistava. Inspiracija Zlatnim dobom iznedrila je već radove kao što su Zlatni kontejner, Zlatna testera, Zlatna mešalica, Zlatni cvet koji neodoljivo podseća na četku za toalet… „Živimo u zlatnom dobu i neprijatno nam je koliko nam dobro ide. To sam čuo nebrojeno puta u medijima. U skladu sa tim, nastao je zlatni serijal među kojima i Zlatni cvet - Katarzis koji simbolizuje pročišćenje. U pripremi su i radovi koji će se zvati Kameno doba, jer se krećemo unazad. Ali, bitno je da se nekud pomeramo. Mislim da će to biti sedam slika – sedam smrtnih grehova, najverovatnije sedam stvari koje su uništile grad, kulturu i umetnost.” Za festival Runaway na Bežanijskoj kosi, koji je pokrenuo, kaže da je svojevrsni muzej na otvorenom i da je zamišljen da bude urban distrikt poput onih kakve imaju gotovo sve svetske metropole. U sve je ušao sam, ulažući sopstvenu energiju i finansije. Ne zaboravlja neke prijatelje i dobrotvore koji pomažu koliko mogu, ali kaže da nigde nema onih koji bi morali da budu tu – institucija koje se bave kulturom, ni gradskih, ni republičkih. „Aplicirao sam dva puta za pomoć, čak sam bio i na razgovoru s bivšim zamenikom gradonačelnika i nikada se ništa nije desilo niti će se desiti. Najgore od svega je što oni sve to vezuju s politikom. Donacije od grada bi bilo ako bi na tome mogli da se dobiju politički poeni. Ne pristajem i to sam im jasno stavio do znanja. Ne bih voleo da dobra energija i dobra stvar, kako kažu iz umetničkih krugova, bude uništena time što će neko doći i makar samo otvoriti festival. Zovu i umetnici iz inostranstva koji bi došli na festival, a nemam kako da ih dovedem jer bi to značilo da ja treba da ih plaćam. Razgovarao sam s jednim od najpoznatijih i najboljih uličnih umetnika, Brazilcem Eduardom Kobrom, da dođe na festival, čak je odabrao da radi mural Nikole Tesle, ali bih bankrotirao samo kad bih mu platio avionsku kartu u oba pravca. Ne postoji svest šta to znači za Srbiju, pa i za region, jer Teslu doživljavam kao Jugoslovena.“ Andrej obožava grafite, njegova fascinacija ulicom u potpunoj je suprotnosti sa građanskim porodičnim bekgraundom i načinom na koji su ga roditelji usmeravali. Završio je muzičku školu, asistent je na Arhitektonskom fakultetu. Citira prvu rečenicu iz monografije koja je izašla kada je prošle godine u SKC-u imao izložbu Pijanista – pet godina na ulici - zid i delo: „Strah svih brižnih roditelja je da im dete ne postane uličar“, ali i naglašava da se tu sve dešava, da je ulica život, mesto susretanja i svih bitnih dešavanja. „Rado citiram rečenicu iz knjige Šta gledaš, Vila Gomperca, dugogodišnjeg direktora Tejt galerije u Londonu, koji kaže da bi Marsel Dišan, da je kojim slučajem danas živ, bio ulični umetnik. To govori o tome da je ulična umetnost danas jedino slobodna. Nema dodvoravanja galeristima, izađeš na ulicu i pokažeš šta znaš. Uostalom u svetu je sve izašlo na ulicu, sav dizajn, marketing... I to je deo ulične umetnosti, samo kroz komercijalni sadržaj. Sve više velikih kompanija traži da im reklama bude predstavljena kroz mural. Ne bežim od toga, mora od nečega da se živi, ali biram šta radim. Radio sam mural košarkaša Nikole Jokića u njegovom rodnom Somboru u okviru kampanje za Najk i NBA ligu.“ Murali su, priča, ono zbog čega je i zavoleo uličnu umetnost. Na koncu, oni su mu doneli i široko prepoznavanje. Malo je onih koji nisu primetili Galeba DŽonatana Livingstona, Plivača, mural Ja sam Akiko nazvan po junakinji romana Stefana Tićmija, kao i čitav serijal slika poznatih ličnosti - od Novaka Đokovića, Miroslava Raduljice, preko glumaca iz ekipe Državnog posla, pa do Dragana Jovanovića, Sandre Silađev i mnogih drugih... Andrej priča da je prvi veliki ispit položio kod Milana Laneta Gutovića. „Lane me je sačekao u stanu i rekao ’izvoli, kaži’. Ličilo je na priču o Aski i vuku. U tom trenutku imam 24 godine, a Lane je Lane. Objašnjavao sam o čemu se radi, a on se nije ni pomerio. Pomislio sam da sam potpuno promašio temu. Osmehnuo se posle sat vremena i shvatio sam da će stvari izaći na dobro. Tako sam krenuo da slikam svoje heroje, nazvao sam to zidom buntovnika. Ispred je jedna livada, ali čim padne kiša ona postane blatnjava, baš kao i stanje u našoj kulturi. Dovoljno je da pogledamo da praktično ne postoji budžet za kulturu. Da citiram mog omiljenog slikara Vladu Veličkovića koji je rekao da je narod gladan kulture. I zaista, mogli smo da vidimo koliko je ljudi pohrlilo u muzeje kada su otvoreni.“ Otkriva da je 2015. crtao i mural Aleksandra Vučića u vreme kada je bio premijer. Tada je bio popularan „ledeni izazov“ (Ice Bucket Challenge), i ljudi su se masovno polivali ledenom vodom, a Andrej je na tom muralu uputio izazov baš Vučiću. „Neko je u međuvremenu prekrečio mural sa Vučićevim likom koji sam nacrtao na jednoj ruiniranoj kući na Bežanijskoj kosi i na kome sam ga pozvao na ’ledeni izazov’. Rekli su mi da je na nekoj sednici rekao: ’Nije mi dovoljna ova čaša da se polijem’.“ Andrejeva prva ljubav je arhitektura, sledeće godine će doktorirati, ali ne želi da ga zovu doktorom. Smatra da je ta titula potpuno devalvirana i naglašava da mu je žao jer poznaje neke sjajne naučnike i profesore. Za urbanističke poduhvate vlasti u gradu kaže da su strašni. „Beograd u urbanističkom smislu nije preživeo ovu vlast. Ne znam da li će ovo ikada moći da se svari. Vekovi su obrisani jednim pokretom gumice. Grad se vekovima spuštao od Zvezdarske šume preko Slavije i Terazija na reku i naš najveći arhitekta Nikola Dobrović još pre Drugog svetskog rata napravio je moderno rešenje za otvaranje Beograda na reku. Da je ovaj njihov projekat realizovan prekoputa, na Novom Beogradu, ili da je napravljen Treći Beograd u Borči, da je napravljena nova metropola, što je praksa u inostranstvu, imali bismo neki novi Menhetn. Zamislite park koji kreće od Marine Dorćol, ide oko Kalemegdana, završava kod Sajma ili se spaja čak s Makiškim poljem. Imali bismo Central park poput onog u NJujorku, sa najrazličitijim sadržajima. Sada je sve to obrisano i sagrađeno je nešto što nema veze s tim prostorom, izgrađeno je nešto što je potpuno van urbanističkog konteksta. A tu je i prepisivanje. Neko je video negde da krug dvojke treba da bude pešačka zona. To je u redu, ali nije primenjivo. Ko god da je to smislio nema veze s urbanizmom. Ili fontana na Slaviji… To je u redu na Tjenanmenu u Pekingu gde se ona ne vidi od silnog betona, ovde to izgleda smešno.“ Kritički govori i o svojim kolegama koji nisu digli glas protiv ovakvih rešenja. Svestan je i da bi zbog toga moglo da se dogodi da postane nepoželjan u stručnim krugovima. Glavni problem je, kaže, što se urbanizmom bave neuki ljudi ili oni koji pristaju da budu samo figure. Ima ideju kako bi uredio Trg republike. „Optočio bih ga zlatom. Kad već živimo u zlatnom dobu, nek se sija do kraja.“ Jedan od njegovih profesora opisao je Andreja kao čoveka koji daje boje onima koji nikada neće ući u muzej. Planira da paralelno razvija i akademsku i umetničku karijeru. Kaže da će se sa svojim radom definitivno oprobati i u inostranstvu. „Volim Srbiju kao otadžbinu i volim ovaj narod, ali ne volim ovakav sistem gde vlada zakon jačeg i gde je narod uvek u manjini. Ipak, odlazak iz Srbije može da bude samo privremen. Razmišljao sam o karijeri u inostranstvu, ali ne i napuštanju zemlje zauvek. Osećam dužnost prema zemlji u kojoj sam odrastao, školovao se.“ Na konstataciju da mnogi mladi školovani ljudi masovno odlaze, kroz smeh odgovara: „Oni su sigurno pametniji od mene.“