Nakon izbora bojkot čitavog sistema

Možda politički trenutak u kome se Srbija danas nalazi najbolje opisuje rečenica Predraga Voštinića iz Lokalnog fronta: „Da umesto ovog, objavite intervju sa nekim ko vam ispovedi direktnu saradnju sa Vučićem i pokaže kofer novca kojim je plaćen, i spiskom krivičnih dela na koja se obavezao zauzvrat, ne verujem da bi vas pozvao čak ni tužilac.“. Ako je to dijagnoza vlasti, kako će Srbija izgledati posle ovih izbora i bojkota? O tome razgovaramo za NIN Glavna tema u Srbiji je fotografija sina predsednika države u društvu pripadnika kriminalnog klana. Kako razumete kampanju odbrane predsednika, umesto da se odgovori na pitanje šta rade službe bezbednosti i da li veze njegove porodice i kriminalnih krugova mogu ugroziti vođenje državnih poslova? To je zastrašujuće objašnjenje njihovog predizbornog slogana Za našu decu. Vlast i premijerka ignorišu najvažniji podatak, a to je ta bliskost sa kriminalnim klanom. Ni da odglume iznenađenje ili negiraju, da makar izgleda da je to za njih nedopustivo, i da je nepovezano sa najvišom državnom funkcijom. Ne, oni više nemaju potrebu ni da prikriju, sve prolazi, nemaju potrebe za pravdanjem. I to se neće promeniti posle izbora, što ide u prilog potrebi da se nakon izbora od 22. juna bojkotuje čitav sistem, a ne samo izbori. I dalje će ostati nedodirljivi za pravosuđe, i to dovodi do besa! A na činjenicu da se policija udaljila od novinarke kada su počeli da je ispituju niko se nije ni osvrnuo, iako je to najsnažnija poruka koja je poslata svima nama. Sin Tomislava Nikolića je postavio svastiku za direktorku JK preduzeća u Kragujevcu jer u nju, kaže, ima najviše poverenja. Laban, predsednik opštine Subotica, koji je pretio građaninu da će mu iščupati grkljan i zaliti noge betonom i baciti ga u reku, još je na vlasti... Hoće li na vlasti i ostati? I do kada? Kao u scenama poznatih filmova, ali ranije, makar u tim filmovima, namera društva bila je da im sudi. U realnosti, naše društvo odlikuje svako odsustvo poziva na stvarnu, pravnu, ali i moralnu odgovornost. Kao da smo se predugo čudili i zgražavali i umorili od reagovanja na nepravdu i nemoral, a to je suština društvene, dakle naše, odgovornosti. To je odgovor na pitanje hoće li na vlasti i ostati - jedino što ne znam da kažem do kada. U trenutku pomislim da je vreme da dižemo revoluciju, već u sledećem, da dižemo ruke od svega. Borim se da živim između te dve krajnosti, i to ne na sredini. Kako „demokratija“ koju sprovodi ova vlast izgleda van Beograda? LJudi ne odlučuju, razvlašćeni su, imaju samo privid da donose odluke o sopstvenim porodicama i životima, ne shvatajući u kojoj meri ni to više nisu u stanju i koliko su čak i te lične odluke svedene na skučen prostor mogućnosti kojih je sve manje. Niko ovde nema utisak, opravdano, da utiče na odluku gde želi da radi, kuda prolazi trotoar, kako će izgledati ulica, da utiče na izgradnju pešačkog prelaza, vodovoda ili ambulante. Oni koji su imali svest o svojoj podređenoj društvenoj ulozi su oduvek bili glasači vlasti, s tim što ih je poslednja zarobila osionom propagandom. Ako ih dodamo toj grupi interesno povezanoj sa vlastima ili onoj koja od nje zavisi, dobićemo ukupan broj njihovih glasača. Ostali su žrtve tog podaništva i beskrupuloznog kolaboracionizma i svako u skladu sa svojom prirodom pliva uzvodno ili izlazi na obalu. Da li je Srbija hibridna država, kako su nas deklarisali, ili zemlja modernog feuda? Ako bismo prihvatili tu etiketu „hibridna“, moramo biti svesni da, iako ona ide u prilog našim tvrdnjama o prirodi režima, to ne bi bila samo osuda vlasti. Time bismo prihvatili i ocenu da „hibridni sistemi“ nastaju tamo gde nema utemeljenja u istoriji i kulturi. Više bih voleo da, umesto da olako sve ljude koji ovde žive optužimo za takvu nezrelost, ipak naglasimo karakter same vlasti koja je zloupotrebila funkcije i institucije. Nije reč ni o feudalizmu, jer njega karakteriše distribucija moći slabe centralne vlasti ka podržavaocima. Uostalom, sve su to pokušaji da kriminal nazovemo drugim imenom. Fridom haus je rekao da Srbija više nije zemlja demokratije, ali njeni građani se nisu posebno uzbudili nakon te ocene. Kako biste nazvali tu vladavinu? Kako vlast vlada i čime trguje? Da ovo nije zemlja demokratije nismo saznali iz izveštaja Fridom hausa, zbog toga se nismo mnogo „uzbudili“. Takve ocene imaju veću vrednost dokaza pred međunarodnom javnošću i institucijama čiju podršku ova vlast uživa kao legitimno izabrana. Upravo taj legitimitet se osporava u izveštaju. U unutrašnjosti je posebno vidljivo odsustvo legitimiteta vlasti jer ne počiva na suverenitetu pojedinaca kako Ustav propisuje. Upravo obrnuto, ljudi kao da se na izborima odriču sopstvenog suvereniteta u korist partije koja onda komanduje državom i pojedinačnim sudbinama. A s obzirom na strukturu ljudi koji u tome učestvuju, najstručniji naziv takve vladavine je vladavina prostaka i polusveta. Trguju kao i svi primitivci, bez moralnih ograničenja, svime što je dostupno, a podrazumeva najviši stepen emotivne uključenosti: siromaštvom, poslom, uticajem, najprivatnijim informacijama iz života, nesrećom, srećom, javnim i prirodnim resursima. Kako vi kao opozicija menjate takvo stanje? Zašto bojkot? Zašto ne izbori? Izbore smo već probali, i uspeli „iz prve“. Ponevši svako svoj profesionalni i lični integritet bili smo deo lokalne skupštine četiri godine i sve vreme se trudili da budemo primer demokratskog zastupništva. Sastajali se s građanima, prenosili njihove potrebe i probleme, redovno i detaljno se spremali za sednice, učili, čitali, pisali predloge odluka, amandmane, otkrili zloupotrebe u zapošljavanju, kako su finansirali stranku, ogolili smisao konkursa, ogromnim naporima upristojili zasedanja i komunikaciju, zalagali se za osavremenjivanje i tehnološko unapređivanje rada, posredovali u prikupljanju pomoći, ali i traženju investitora u lokalnu privredu, čak stekli poštovanje i poverenje velikog broja poštenih rukovodilaca i zaposlenih u javnim ustanovama i preduzećima. Rezultat svega je da su nam uvažene samo inicijative i aktivnosti koje su kozmetičke prirode, koje nisu mogle nikako da ugroze njihove poslove i naloge iz vrha stranke. I ono što je najgore, sad niko neće promeniti činjenicu da su naša imena na listi odbornika za čije vreme su donete veoma štetne odluke. Iza naših imena stoje i milioni u finansiranju partijskih medija, udruženja, koncerata podobnih umetnika, lažnih konkursa i postavljenja, pa i lista čekanja za obrok u narodnoj kuhinji, koja je godišnje koštala manje od troškova kabineta gradonačelnika za putovanja i reprezentaciju. Nama ne preostaje ništa drugo do da ljudima sada kažemo da će ostati bez svojih predstavnika u skupštini i da ukažemo na one koji su obesmislili demokratsko zastupanje. Mi ljude ne pozivamo na bojkot, mi im se pridružujemo. Zašto nema jedinstva u opoziciji? Oko čega bi morala da se složi, oko kojih tačaka? Mi smo tragično zarobljeni u istoriji međusobnih i ličnih odnosa političara poslednjih decenija, iz vlasti i opozicije. Međusobna takmičenja, osujećene namere i karijere, sujete, dokazivanja, zloupotrebe poznanstava, nekadašnjih bliskosti i slabosti, i pre svega sebičnost, ostavljaju malo prostora za zajedništvo. A zajedništvo je jedino što ima smisla pokušavati. Insistirati na jedinstvu je pogrešno, da je lako ostvarivo ne bismo funkcionisali u ovoliko entiteta. Uostalom, da smo mi sami računali na kvalitet, poverenje i učinkovitost tih partija, ne bismo ni postojali. Ipak, opozicija bi zajedno mogla i morala oko stvari koje značajem prevazilaze i nas i naše organizacije, ali moramo se i ponašati u skladu sa tim značajem, i to bi moglo i da bude jedina tačka. Da li su vas pozivali na razgovore predstavnici opozicije? S kim sarađujete iz opozicije? I s kim to nikada ne biste? Na neki način sasvim je logično, a možda i čak dobro da nas takva opozicija omalovažava i ne smatra sebi ravnima. Bilo je sporadičnih poziva i susreta, dovoljno tek da se upoznamo sa nekima od njih. Zajednički nastup i saradnju imamo samo sa lokalnim inicijativama u okviru Građanskog fronta. U slučaju elementarne nepogode ili kakve opšte opasnosti, sarađivali bismo doslovno sa svima. Ko je lažna opozicija? Ko sarađuje sa Vučićem? Da li je neko plaćen i čime? Moram da pomenem da sam siguran da nisu svi koji sarađuju sa vlastima obični plaćenici, ima tu i karijerista, ali i autentično samoljubivih, glupih i bezobzirnih ljudi. Međutim, čak i kada bih zaista znao detaljne odgovore na ta pitanja, to ništa ne bi značilo jer više ne postoji politička afera koja bi uzdrmala ovdašnju javnost. Da umesto ovog, objavite intervju sa nekim ko vam ispovedi direktnu saradnju sa Vučićem i pokaže kofer novca kojim je plaćen, i spiskom krivičnih dela na koja se obavezao zauzvrat, ne verujem da bi vas pozvao čak ni tužilac. To su posledice relativizacije odgovornosti koju ovde praktikujemo godinama. Srbija 21 prikupila je glasove u Lebanu, Trifunović na Novom Beogradu. Šta se događa na lokalu u toku predizborne kampanje a što se ne vidi iz Beograda? Iz Beograda se ne vidi ni šta se dešava u Beogradu, a kamoli ovde gde se i ranije dešavalo da neke liste dobiju manje glasova na izborima nego što su prikupile potpisa za kandidaturu. Ono što se nikako ne vidi, ni otuda ni odavde, jeste jedan jedini sudski proces za zloupotrebu, sa epilogom. Zbog toga se, evo, opet kandiduju te iste liste, sve dahćući na cenzus od tri odsto. Tadić je rekao da ćemo posle izbora videti ko je iz opozicije sarađivao sa vlašću i jesu li to oni koji su izašli na izbore ili oni koji su ih bojkotovali? Verujete li u to? Šta će se posle izbora promeniti? Lako ćemo za nas ostale, ali kakve su šanse da se on spasi od sopstvene optužbe s obzirom na činjenicu da sa svojom strankom bojkotuje, a ujedno i izlazi na izbore? Ako otklonimo šalu, ostaje problem što takve paušalne optužbe koje dokazni materijal crpe iz intuicije ili političke namere tužitelja samo nanose štetu namerama da se uspostavi sistem odgovornosti. Zašto koalicija Tadić, Živković, Trifunović izlazi na izbore na Vračaru? Zašto je Trifunović prekinuo bojkot? Zašto bojkot nije oružje za borbu protiv režima za Živkovića? Zašto Tadić bojkotuje republičke a izlazi na izbore na Vračaru? Mnogo se radujem ovom eksperimentu koji će dati odgovore na ta vaša pitanja. Na tom plodnom demokratskom tlu će koalicija ljudi, upravo onih koji iskoriste svaku priliku da ukažu na manjkavosti, slabosti i neučinkovitost pokreta poput naših, konačno moći da iskoriste sve svoje naglašavane prednosti partijske infrastrukture i dobre organizovanosti i dokažu svoje tvrdnje. Ako tu, snagama koncetrisanim na jednu gradsku opštinu, uz pomoć ultrapopularnog glumca ne osvoje natpolovičnu većinu, onda ću biti zabrinut za tu strategiju i postaću sumnjičav da li ti infrastrukturni kapaciteti zaista postoje. Ili, zbog čega tu strategiju nisu primenili na parlamentarnim izborima. Zašto političare opozicije ne vidimo kod radnika Jure, radnika Goše, u Boru, kod poljoprivrednika...? Koga opozicija zastupa? Zašto nema političara u intenzivnoj proizvodnji ili na njivi, jednako je pitanju zašto nema tih radnika ili poljoprivrednika u opozicionim strankama. To je pitanje opstanka, najsiromašniji nisu baš u prilici da dodatno smanjuju svoje šanse za preživljavanje. Opoziciono delovanje je ozbiljno opterećenje čak i za profesionalno samostalne i finansijski nezavisne ljude. Ipak, saglasan sam sa pretpostavkom da ideološkom okviru današnje levice nedostaje autentično zastupanje. Kada im zameraju da su sektaški samodovoljni interesni krug dvojke, nezainteresovan za pojedinca van tog jezgra, imate li spremnu agendu kojom ih branite ili možete da dodate još nešto? Mi nismo lokalni advokati opozicionih stranaka. Branimo istinu koja nam je dostupna, nekad ona ide naruku njihovoj odbrani, nekad nimalo. O tome da li verujemo da su zainteresovani za naše udaljene sudbine govori činjenica da smo mi svoju preuzeli u svoje ruke. Stabilnost, to se traži od vlasti van Beograda, kvotama je određeno koliko ko treba da doprinese toj stabilnosti. I da se obezbeđuju, a potom ne ugrožavaju poslovi podobnih ljudi sa budžetskim korisnicima i pristup propagandnim alatima i sredstvima. Ako smo već rekli da nasilje nije opcija, revolucija ne dolazi u obzir, ne želimo mrtve među nama, ma koja da smo strana, šta je izlaz iz ovog zatvorenog kruga? S druge strane, kažu, vlast provocira sukobe? Previše mi pristajemo na nametnutu tezu da su u vlasti naši politički neistomišljenici, jer to onda čitavu našu borbu obavezuje samo na konvencionalna politička sredstva, koja nam čak nisu sva ni dostupna. Ako, makar kao ravnopravnu, uvedemo tezu da naspram sebe imamo i kriminalce, onda bi borba možda mogla da dobije novi smisao i alate. Vlastima ne odgovara sam sukob, već duboka podeljenost koja je uvek na ivici sukoba.