Kako dobiti izbore pre izbora

Izborne igre su igre sa najvećim mogućim ulogom. Dobitak nudi mogućnost usmeravanja politike i distribucije sredstava, uz istovremeno smeštanje funkcionera i stranačkih miljenika na jasle vlasti. Iskusni izborni stratezi neskloni moralisanju i preteranom riziku tragaju za odgovorom na pitanje: kako ovu igru dobiti praktično unapred, odnosno kako uvećati dobit a smanjiti troškove? Ovde ću samo skicirati „pet zlatnih pravila“. Svi mogu dalje razvijati ovu izbornu igricu. Realno odrediti ciljeve Očita je namera SNS da, u po sebe najpovoljnijim uslovima, dobije legalizujuću natpolovičnu izlaznost, kakvu-takvu opoziciju i bar dvotrećinsku većinu mesta za sebe, uz anestezirajuće delovanje manjina i dela opozicije. Time se anulira opozicioni bojkot parlamenta, dugotrajni građanski protesti i optimalno koristi „kooperativni odnos“ prema međunarodnom posredovanju oko izbornih uslova. Naravno, i uz realno očekivanje da neko od izbornih učesnika isklizne i ispod poklonjenog izbornog praga od 3 odsto i tako dodatno pomogne ugodnoj lakoći vladanja. Ukratko, pobeda se mora obezbediti, a glasanje 2020. predstaviti kao narodni referendum. Kontrolisati sve ključne resurse i izabrati pravi trenutak za održavanje izbora Računica je jednostavna: izbori će biti održani u najkraćem mogućem roku posle ukidanja vanrednog stanja, odnosno čim građanima bude isplaćena pomoć i dok deluju preduzete državne mere radi sprečavanja pandemije. Najveća ironija je da kampanju izbornog zavođenja na kraju plate drugi. Naime, i u vreme kampanja četiri petine sredstava dolazi iz javnih izvora, deljenih po broju osvojenih mandata. Najnoviji „biser“ u ovom pogledu čini 2015. uvedena zakonska norma po kojoj politički akteri mogu finansirati kampanju iz sredstava „ušteđenih“ od redovnih aktivnosti, ali i kupovati nepokretnosti iz javnih sredstava koja dobijaju iz budžeta. Primera radi, aktuelno daleko najuticajniji, ali i najbogatiji SNS može za tu namenu izdvojiti nešto od godišnjih prihoda iz javnih izvora koji se mere milionima evra. Naravoučenije: to što potroše izvodeći nas na političko vašarište platimo mi sami. Istina, i oni koji za krupniji keš dobiju i protivuslugu. Neutralisati, podeliti a onda i međusobno zavaditi i ogaditi ljudima konkurenciju Dugo već izborne sondaže pokazuju da opoziciji ne ide. Rejting većine pojedinačnih opozicionih formacija i njihovih lidera nije ni na nivou smanjenog izbornog cenzusa. Druga dilema vezana je za nalaz da bojkot neće podržati ni trećina opoziciono nastrojenih birača. Nije li to bar posredan dokaz da se sa pričom o bojkotu, što je inače dobra polazna pregovaračka pozicija, kao konačnom izboru krenulo preuranjeno, a nekoordinirano i za ukus većine sopstvenih pristalica? Iza priče o izbornim uslovima i bojkotu koja iscrpljuje energiju opozicije i skromnu medijsku pažnju koju ona dobija, stoji, međutim, odgovor na prethodno pitanje, kako se opozicija našla u ovoj poziciji, i objašnjenje činjenice da sa protokom vremena animozitet prema njenim liderima kao da samo raste. Medijski mrak i satanizacija u velikoj meri objašnjavaju ovakvo stanje. Iritira, međutim, odsustvo opozicione razvijene i dobro upakovane ekonomske i socijalne ponude, odnosno jedinstva političkih i socijalnih zahteva. Sukobi unutar opozicije utvrdili su utisak da nema programske, leve i desne, već samo „prave i lažne“ opozicije. Nadam se da ne zvuči maliciozno, ali najbolji volonteri u kampanji vlasti su „korisne budale“ ili spavači iz redova opozicije, odnosno sami opozicioni lideri i liderčići. Šta god bude sudbina poziva na bojkot, ne treba smetnuti sa uma da je u Srbiji, upravo zbog zaboravljanja interesa građana i služenja interesima moćnih kada se dođe na vlast, ubedljivo najbrojnija partija onih koji su, i bez poziva na bojkot, digli ruke od politike. Ili, „glasali nogama“ i digli ruke od života u Srbiji. Retuširati stvarnost i obesmisliti i obeshrabriti svaku alternativu Prethodno pitanje je, međutim, kako da prepoznam i poverujem nekom koga ne mogu ni da vidim na medijima kojima je darovana nacionalna frekvencija? A kada nekoga i prepoznam, brzo ga sačeka pakao od salvi osuda i optužbi koje nikada ne dobiju sudski epilog. Cilj je banalizovati svaki smisleni dijalog. Dijalog bi otkrio meru u kojoj smo prenašminkali lice Srbije, a prethodna obećanja pomerili u postizbornu budućnost, pri čemu će pandemija poslužiti kao odličan izgovor. U retuširanje fotke spada i pokretanje priče o čišćenju mangupa u sopstvenim redovima. Priča se, kao višestruko već zloupotrebljen predizborni mamac za lakoverne, nastoji učiniti uverljivom najavom da se u narednoj vladi neće naći polovina aktuelnih ministara. Vučićev paralelni pritisak na partijske kolege i koalicione partnere ima za funkciju da im pokaže ko je gazda, spusti im cenu i disciplinuje ih. Pri tome, izvesno prisustvo desnih ekstremista u parlamentu automatski psihološki postavlja SNS u centar političkog polja. Čemu služe Šešelj i drugi u Srbiji, nego da pokažu da uvek može gore? Proizvedeni efekat i kod onih nesklonih vlasti je u skladu sa geslom „svi su oni isti“. Danas je to nametnuta dilema: a ko ako ne Vučić i naprednjaci? Kupiti i interesno usloviti sve što se da iskoristiti Kataloški, osmočlani pregled Cvejića i saradnika pokazuje da ključne karakteristike patronažne političke prakse čine: imenovanje lojalnih članova stranaka na upravljačke pozicije javnih preduzeća i ustanova; obezbeđivanje radnih mesta i mogućnosti za zapošljavanje za članove stranaka vlasti, rođake, prijatelje i drugu klijentelu; neformalni dogovori oko kontrole nad javnim preduzećima; tenderi, izdavanje dozvola, koncesija, davanje monopola; U isti red idu i izdvajanje „omiljenih“ privatnika iz slobodne konkurencije („postavljanje u posao“); korupcija i manipulacija tokom procesa privatizacije i promena zakona u korist pojedinih interesnih grupa; Posebno isplativo je davanje zaštite od pravnih posledica, odnosno diskriminacioni legalizam, koji se odnosi na to da samo odabrani uživaju punu zakonsku zaštitu. Stotinak hiljada biranih funkcionera i postavljenih njihovih pomoćnika i savetnika i bar trostruko veći broj „običnih“ zaposlenih, neretko bez realnih poslova i zadataka, govore o razmerama trijumfa političke podobnosti i poslušnosti nad sposobnošću i logikom. Nagradno pitanje glasi: šta radim da se zadržim na poziciji za koju baš i nemam neke reference? Grešim li ako kažem da je odgovor - ispunjavam bez pogovora želje onih koji su me postavili. Na dnu piramide su građani sviknuti na koruptivno preživljavanje i prinuđeni da kupuju radna mesta i učlanjuju se u stranke. Dug je još put do demokratskih, ravnopravnih i kontrolisanih i nadgledanih, izbora. Kako doći do njih, opširnije u nekom narednom tekstu. Kao najavu tek nudim stav Marsina Valeskog da države treba da: obezbede dovoljno sredstava za kompetitivne i energične kampanje; ne isključuju visokim limitima nastajuće političke snage; zaštite građane od pritiska da pružaju finansijsku podršku strankama i kandidatima; pruže im jednake šanse da dođu u kontakt sa svojim predstavnicima; ograniče disproporcionalni uticaj velikih finansijera. „Kako CeSID javlja“, treba i u sistemu javne uprave, lokalne samouprave i javnih preduzeća jasno definisati mere zaštite zaposlenih od pritisaka političkih stranaka/političara i predvideti jasne i čvrste sankcija za one koji se o te odredbe ogluše. Dovoljno za početak.