Biramo vlast koja nam radi o glavi

Da je neko prošle nedelje gledao beogradske ulice, pomislio bi da prestonica Srbije ima izlaz na more. Prljavo, doduše, ali more. Jedan kišni dan bio je dovoljan da poplavi nekoliko delova grada, a ta kratka kataklizma je potcrtala osećanje opšte preplavljenosti – urbanističke, građevinske, političke… i to, pomalo simbolično, u jeku kampanje za opšte izbore čiji legitimitet mnogi dovode u pitanje. Možda bi izbori bili pošteniji da je usvojen nedavni zahtev pedesetak javnih ličnosti da Aleksandar Vučić podnese ostavku na mesto predsednika Srbije, budući „nedostojan te funkcije“. Verovatno ne bi. Kako bilo, jedan od potpisnika je i arhitekta Dragoljub Bakić, čije se reči cene i čuju, čini se svuda, osim u Starom dvoru. „Svaki grad, a pogotovo glavni gradovi država moraju da za one koji njima upravljaju budu rešivi. Beograd je za sadašnju upravu nerešiv. Nisu u stanju da od jednog srednjeg, ali zahtevnog grada naprave pristojno mesto za normalan život. Umesto toga sprovode klasičan urbicid, pre svega usled neznanja i nekompetentnosti. U to se uveravamo ovih dana dok gledamo kako nekoliko obilnijih kiša na samom početku leta beogradske ulice pretvaraju u bujične reke kojima plutaju ljudi, automobili, autobusi, kontejneri i sve moguće gradsko đubre. To nisu nikakve stogodišnje ili pedesetogodišnje kiše, to su postale naše godišnje kiše“, kaže Bakić za NIN. Na osnovu megalomanskih projekata, reklo bi se da je za aktuelne gradske vlasti provodna kanalizacija previše nedostojan poduhvat? Podzemna infrastruktura grada za njih predstavlja trošak. Interesuje ih samo ono iznad zemlje, što se vidi i od čega mogu imati koristi, bilo u prihodima i profitima, bilo u propagandi koja predstavlja dominantnu delatnost kojom nikad ne prestaju da se bave. Pre će se baviti fontanama, gondolama, jarbolima, pasarelama, promenadama, jelkama, ukrasnim osvetljenjem i drugim urbanim besmislicama, a zapostavljaće upravo kanalizaciju koja je jedan od najvažnijih i osnovnih infrastrukturnih sistema grada sa skoro dva miliona stanovnika. I ako se godinama zapostavljaju osnovne potrebe Beograda, onda vam Beograd uzvraća udarac. NJegova infrastruktura je stara pola veka, dotrajala je i mora da se menja. Kada je menja ekipa loših đaka, to uradi aljkavo i nekvalitetno. Kako drugačije objasniti da su ulične bujice nosile odvaljeni asfalt i brda šljunka i njim punile ne samo šahtove za odvod kišnice, već i podzemni cevni sistem? Zato onoliki gejziri na raskrsnicama. Mogu da zamislim u kakvom hororu ponovo žive stanovnici naselja na levoj obali Dunava kojima je prošle godine u ovo doba sa jedne stolice postavljene u vodu izlivenih septičkih jama s najviše državne funkcije obećana kanalizaciona mreža kako im fekalije ne bi ulazile u kuće. Obećanje nije ispunjeno, iako je za to bio odvojen novac koji je ubrzo netragom nestao, a u ovogodišnjem gradskom budžetu od njihove kanalizacije ni traga ni glasa. Jednako veliki, ako ne i veći problem je građevinski potop. Kome je u interesu da se Beograd ne širi planski? Taj potop i nanosi najveću štetu. Ogromni, brzi, laki keš koji omogućuje povlašćenim burazerskim preduzimačima bliskim opštinskim vlastima da od izgradnje samo jednog stambenog objekta od 1.000 kvadrata za godinu dana zarade svoj prvi milion evra. Profiti su od 300 do 700 procenata, zavisi od specifikacija zanatskih radova i lokacije. U moje vreme se u Energoprojektu slavilo kada se na nekom objektu zaradi profit od deset odsto. Dok se porodične vile sa dvorištima pretvaraju u desetospratnice s po trideset stanova i zbog parkinga izbetoniranom okolinom, podzemna infrastruktura sa vodovodom i kanalizacijom ostaje ista. Širina ulica i trotoara takođe. Tu se odjednom naseli hiljade novih stanara i dođu stotine novih automobila. Onaj priključak na podzemne instalacije za jednu porodicu je i dalje isti i na istom mestu za trideset novih porodica. Uopšte uzev, divlja i poludivlja gradnja dolaze na naplatu. Uništene najlepše gradske četvrti – Vračar, Čubura, Bulbulder, Profesorska kolonija, Dorćol, Kopitareva gradina i mnoge druge – nemaju više slobodne zemlje koja bi upijala vodu. Nisu izvedene ni planirane retenzije koje bi privremeno prihvatile višak kišnice. Drastičan primer je deo auto-puta kod Arene gde su levo i desno pored puta bili predviđeni kanali-rigole sa slivnicima, putni zaštitni pojas od po 1,5 metara, a zatim sa svake strane po trideset metara zelene površine u depresiji koje je trebalo da prihvataju viškove vode u ekstremnim situacijama. Na tom mestu su uz sam auto-put nikli poslovni objekti i pumpne stanice, pa je to sve nedavno plivalo u dubokoj vodi. Zašto mislite da ćuti Gradski zavod za urbanizam, čiji je posao da kontroliše gradnju? Jer bi svi da zidaju u najužem gradskom tkivu, a korumpirane opštinske uprave im to omogućavaju. Od dva miliona divljih objekata širom Srbije, u Beogradu je više od 350.000. To je velika sramota za Ministarstvo građevine, koje je ovu brojku nedavno i priznalo, za Ministarstvo lokalne samouprave i sve opštinske građevinske službe. NJihovo ozakonjivanje je još veća sramota. Inače, u tome svoju ružnu ulogu imaju sve vlasti u poslednjih četvrt veka. S divljom gradnjom se počelo kada je sa mesta gradonačelnika Beograda uklonjen Zoran Đinđić i kada je vlast preuzeo SPO. Tu praksu su u još većem obimu nastavili oni koji su došli posle Petog oktobra, dakle DS i DSS, a usavršio ju je SNS. Ovakvim nepoštovanjem zakona i odnosom prema ekologiji i zaštiti životne sredine, mi bar pedeset narednih godina možemo samo da maštamo o zatvaranju poglavlja 37 i ulasku u EU. Odvija se i simbolički potop, gde simboli tobožnjeg luksuza zaglušuju gradski prostor koji propada. Kome treba ovakav grad – turistima ili žiteljima? Ni jednima ni drugima. Što se turista tiče, kod nas u najvećem broju dolaze oni što sve svoje nose u rancu na leđima, spavaju nekoliko dana u stanovima za po 15 evra i nakon jeftine hrane i pića i još jeftinije primitivne zabave po splavovima odlaze bez mnogo udubljivanja u turističke atrakcije Beograda. Što se Beograđana tiče, njihova podrška projektima koje im vlast potura se najbolje videla kada su nedavno jednog od njih jurili po Knez Mihailovoj kako bi mu pokazali koliko ga vole. Bilo bi čvrga i zavrtanja ušiju da nije utekao uz pomoć telohranitelja. Da li će greške u javnom prostoru biti moguće ispraviti? Velike ostaju za sva vremena. Najdrastičniji primer je Beograd na vodi. Nemilosrdno se betonira savsko priobalje. Inače prelepa obala. Betoniraju se i centralne gradske četvrti i to ostavlja nesagledive posledice na grad i na mentalnu stabilnost građana. Uprkos ludilu, vlast najavljuje kandidaturu Beograda za zelenu prestonicu Evrope. Koliko se samo izgubila mera i pre svega smisao onoga što se izgovara i preduzima! Čak i da megaprojekti imaju opravdanje, zašto je skoro svaki loše izveden? Nisu u pitanju novčana sredstva. Ima novca ova zemlja, ima čak i crne fondove o kojima su nas nedavno izvestili tokom vanrednog stanja, a o kojima javnost ne zna ništa, niti njima raspolaže. Razlog loših i nekvalitetnih radova je to što smo u pljačkaškim privatizacijama uništili građevinsku operativu koja je decenijama služila na ponos bivše nam države širom sveta. Nema više pravog Energoprojekta. I on je završio u privatnim rukama, iako se najduže održao. Sada ga napuštaju najbolji inženjeri, a nekada ih je bilo 5.000 na broju. Nestali su Komgrap, Trudbenik, Rad, Neimar, Dom i brojne građevinske gromade. Danas se građevinski poslovi milionskih vrednosti sklapaju za stolovima kafića. Uz to, na najboljim gradskim lokacijama haraju izraelske i kineske kompanije, rame uz rame s domaćim burazerskim preduzimačima koji su preko noći postali imućni građevinari u mutnoj vodi beogradske građevinske scene. Zna se i kad i kako se svesno odstupilo od GUP-a i kad i kome su deljene najatraktivnije lokacije uz prenamene u građevinska zemljišta. To je rađeno pored Dunava i Save, na Ušću i Autokomandi, u Rajićevoj. Mnogo toga lošeg je urađeno od 2000. do 2012, a u poslednjih osam godina su loše prakse dovedene do savršenstva. Nekvalitetno, nestručno i bez ikakvog ozbiljnog nadzora se grade mnoge kuće, nekvalitetno se grade ulice i infrastruktura koja ih prati. Treba se moliti Bogu da ne zatrese nekakav zemljotres, a u Beogradu se u prošlosti to i te kako dešavalo. I ne treba zaboraviti da u Srbiji nijedna tranzicija nije sprovedena do kraja. Ni institucionalna, ni društvena, ni imovinska, ni demokratska, pa ni urbana transformacija gradskog prostora. Uletelo se odmah i pravo u liberalni kapitalizam, gde je zarad profita sve dozvoljeno. Dobar deo opozicije je na prošlim beogradskim izborima zabeležio mizerne rezultate. Brigu o gradu su vaninstitucionalno preuzele inicijative. Koliko je moguće menjati politiku „odozdo“? Loši izborni rezultati su posledica gubljenja poverenja među građanima, a poverenje se lako gubi i veoma teško stiče. Posle velike prevare s Beogradom na vodi iz 2014, s navodnim arapskim investitorom i njegovih navodnih četiri milijarde dolara ulaganja, posle noćnog rušenja u Savamali i suspenzije pravne države iz 2016, građani su morali da masovno izađu na ulice i da kazne vlast. Ali se to nije dogodilo. Ipak, počeo je da se rađa građanski aktivizam, što nalaže osnovna etika građanske odgovornosti, i bogu hvala što su se bar inicijative dogodile, jer predstavljaju jedino javno mnjenje bez kojeg demokratija nije moguća. NJihovi uspesi pokazuju da je grad moguće čuvati i menjati „odozdo“. Ali, to je veoma teško i sporo bez učešća u gradskom parlamentu. Zato mislim da bi već 22. juna trebalo pokrenuti kampanju za održavanje vanrednih beogradskih izbora kako bi se sprečilo njegovo dalje uništavanje. Kako bi se sprečio metro kroz kukuruzna polja, ili seča još uvek dobrog tramvajskog mosta i njegova selidba u park, ili dalje popločavanje tog istog parka, ili izgradnja trospratne podzemne garaže ispod Studentskog trga bez obavljanja ozbiljnih i sveobuhvatnih arheoloških istraživanja, ili izgradnja sulude žičare s Beogradske tvrđave. Čini se da ni struka, ni akademska zajednica, ni građani glasači nemaju interes da ne sarađuju s vlastima, čast izuzecima. Odakle može da potekne energija za promene? Pitanje kada i kako će se promeniti ova vlast je pitanje od mnogo miliona dolara. Stručna udruženja, stručni fakulteti, njihovi dekani i profesori, ljudi u profesionalnoj praksi – ćute. Većina su zanemeli poslušni podanici koji se iz svog osvojenog malog komfora plaše i svoje senke, a kamoli nekakvog stručnog iskoraka u javni prostor. Ista stvar je i s akademskom zajednicom. Čućete kako je Univerzitet osvetlao obraz i odbranio svoju nezavisnost i integritet jer je kaznio akademsku nečestitost bivšeg gradonačelnika, a sadašnjeg ministra finansija. Ali nije tako. Taj posao je obavila mala grupa od 100.000 drugih studenata koji su ćutali i grupa profesora, nekad 150, nekad 300 od 10.000 koji su ćutali. A šta tek reći o SANU? U prašini svojih kabineta, zatrpani knjigama, opskrbljeni pristojnom apanažom, potpuno su nezainteresovani za duboku krizu u kojoj je njihova zemlja. Ćute kao zaliveni iako im se to dešava ispod prozora. Ako vlast kao člana Vlade drži ministra i pored tolike bruke kakav je njegov dokazani lopovluk tuđeg znanja, ako mu se dodeljuju crkvena odlikovanja i ukazuje čast da baš on deli milostinju svim punoletnim građanima Srbije, ona se ruga i struci, i akademskoj zajednici, i SANU, ali i svim građanima ove zemlje. Etika legitimnog građanskog otpora nalaže da se vlast kazni za krizu koju proizvodi. Trenutno jedini dostojan način je bojkot nepoštenih izbora koji se održavaju ovog meseca. Istovremeno podržavate izlazak Nebojše Zelenovića na izbore u Šapcu i zagovarate bojkot republičkih izbora. Nije li kao poruka bolje odustati od svih izbornih procesa? Da li je opozicija grešila u raspravama o izborima, odnosno bojkotu? Poruke imaju smisla ako postoje glave koje će ih ozbiljno shvatiti. I ako bi nam život trajao bar dvesta godina. Po mom mišljenju, naša današnja, nazovimo je relevantna opozicija je pogrešila na samom početku što je malo ishitreno odmah krenula sa bitkom za normalne izborne uslove iznoseći listu od 42 zahteva i obećavajući građanima nemoguće. Koncentracija je trebalo da bude samo na jednom uslovu – razdvajanju parlamentarnih i lokalnih izbora, makar se događali i s nedelju dana razmaka. Siguran sam da bi taj jednostavni i jedino logični zahtev podržali i evropski parlamentarci koji su se bavili našim predizbornim uslovima i pravilima. S druge strane, vlast bi imala malo argumenata protiv. U pozitivnom ishodu bi se lako definisala taktika za bojkot parlamentarnih i izlazak na lokalne izbore. Građani bi mogli da pokušaju da izvrše promene u svojim mestima i pobede feudalne vlastodršce. Šabac je danas veoma, veoma važan. Neprocenjiv. To je jedini slobodni grad u Srbiji. Po svojim vrednostima je jedini grad u Srbiji koji je već u EU. Uveo ga je gospodar Jevrem Obrenović još 1816, dakle 130 godina pre nego što je Unija stvorena. Primer Šapca dokazuje dve suštinske stvari koje brane javni interes i brinu o dobrom životu građana. Prvo, kad nema lopovluka, može se mnogo uraditi u lokalnoj sredini i s malo sopstvenog novca. Evo prostog primera. Obične sijalice za javnu rasvetu su u nekoliko gradova zamenjene LED sijalicama. Cena jedne je u Šapcu iznosila 60, a u Kraljevu 520, Kruševcu 700 i Leskovcu 1.020 evra. U ova tri grada, iste LED sijalice je isporučila ista firma, a posao je sklapan kao privatno-javno partnerstvo. Drugo, Šabac dokazuje da je ovaj režim moguće pobediti uprkos njegovoj danonoćnoj propagandi, trikovima i manipulacijama. Pokazuje da je moguće u praksi demonstrirati poštenje i državničku veštinu jednog gradonačelnika, makar to bilo i u gradu od samo 120.000 stanovnika. Ta izoštrena slika surovo razotkriva dva sveta kada se porede Beograd i Šabac. Šabac je odbrana normalnosti. Zato podržavam Zelenovićev izlazak na lokalne izbore, čvrsto uveren u njegovu čistu pobedu. Ozbiljno i argumentovano agitujem da se prestonica Srbije na neko vreme preseli u Šabac koji na najbolji način rešava sve infrastrukturne probleme i u kome žive zadovoljni građani sigurni u svoju bezbednost, egzistenciju i budućnost. To bi bila i jedna kaznena mera Beogradu što se predao i što bira vlast koja mu radi o glavi. I opozicija je potopljena, krnji se, atomizuje (Savez za Srbiju, DS) i međusobno sukobljava. Kolika je njena odgovornost za sadašnje stanje? Demokratske promene se neće desiti bez ozbiljnog i jakog DS, a na beogradskim izborima nije prešao dva odsto. U tom nezavidnom trenutku predsednik postaje Zoran Lutovac, rešen da je radikalno rekonstruiše i oslobodi od onih koji nisu iskoristili istorijsku šansu i koji su doprineli gubitku poverenja građana. To je dovelo do toga da Lutovac ukrsti koplja upravo sa bivšim funkcionerima i pojedincima naviknutim da poslednjih dvadeset godina svoje lične interese stavljaju iznad stranačkih i opštih javnih interesa. S druge strane, Lutovac je bio primoran i da zarad stvaranja iole normalnih izbornih uslova uđe u dosta klimav i šaren SzS i da se obaveže na poštovanje dogovorenog bojkota kao prvog koraka udružene opozicije, što on stoički pokušava i da sprovede. To stvara dodatno nezadovoljstvo kod dela sadašnjih i bivših funkcionera koji navodno spas stranke, a reklo bi se i sopstveni, vide u izlasku na izbore za koje je malo reći da su krajnje nepošteni. Ako uspon i pad DS koincidiraju s propuštenim, pa i zloupotrebljenim prilikama u toku tranzicije, da li se Srbija može oporaviti, budući da oporavak DS trenutno deluje teško ostvarljiv? Spas za DS i njenog predsednika vidim ovako. Prvo, Zelenović pobeđuje u Šapcu, a Saša Paunović u Paraćinu. Drugo, Zelenović, Lutovac i Paunović s jednom damom kakva je Marinika Tepić (mora postojati i ženska pamet!) prave novi veliki DS. Menjaju i prepoznatljivu žutu boju, jer kovanica „žuti lopovi“ nije uopšte neka izmišljotina. Treće, ta stranka pobeđuje na predstojećim vanrednim beogradskim izborima. Beograd se udružuje sa Šapcem i Paraćinom i zajedno se otvaraju za prijem svakog grada koji osvoji slobodu. Otuda kreću da menjaju Srbiju. Tako će se stvoriti jasan protivnik režimu, a Evropa i međunarodna zajednica će imati jasnu sliku kome treba i mora da se pruži puna i iskrena podrška.