Odbranimo život

Ima li očiglednijeg primera višedecenijskog potiranja najpre ljudskog pa ekološkog integriteta, do odsustva šumarskih stručnjaka Srbije sa proslave velikog jubileja Šumarskog fakulteta? Primer autocenzure pred hrabrošću i stručnim stavom njihovog dekana Ratka Ristića. Krnji skup na jednoj strani i ogroman aktivizam dekana sa delom akademske javnosti i probuđene stručne svesti. Strah od izricanja istine ili suprotstavljanja pretpostavljenom i nepoznatom protivniku. Ima li apsurdnije situacije od one u kojoj se naočigled Ministarstva zaštite životne sredine i sile „zelenih“ poslaničkih satelita, bake i deke vezuju lancima za mostove i drveće, braneći reke, šume, vazduh. NJihov nestanak ili kvalitativno srozavanje, danas, u Srbiji sprečavaju ljudi kojima je to strast a ne zanat. Od obijanja pragova institucija, traženja načina za medijskom pažnjom, do suočavanja sa palicama i suzavcem, danas običan svet, jače od bilo kog „društvenog činioca“ staje u odbranu ne nekih reka, šuma, protiv nekih dimnjaka, već samog života. Epidemija uništavanja prirode i njenog potčinjavanja samo jednoj kategoriji, brzom, razarajućem i bezobzirnom profitu, dostigla je razmere pretnje životu. Na planetarnom nivou, sve je manje prostora bez virusa bezobzirnosti. Između krčenja Amazonije i seče hrasta na Fruškoj gori, razlika je samo u razmeri. Oba nepočinstva vode nas u manje kiseonika, veću eroziju, manjak kvalitetnih rezervi čiste vode. Između merenja kišnice u Boliviji i uništenja korita Rakitske reke, razlike nema. Jedno je finale kriminalnih sprega vlasti i korporacijskih sisača vode, rude, drveta i robovskog rada a drugo je otvaranje jednog od stotina bioloških grobalja planinskih reka, multiplikovanja erozivnih opasnosti i gaženja svih prava života koji se oslanja na nenarušene, oscilujuće vodostaje planinskih potoka. Sva moguća preča prava na zdravu prirodnu sredinu suspendovana su uredbama, izmenama zakona i nepoštovanjem onih čiji život vekovima počiva na umerenoj eksploataciji svega što nas okružuje, kamena, drveta, vode, poljoprivrednog zemljišta i vazduha. Biološka nepismenost i osionost da se lažiraju uslovi, prognoze, studije uticaja ili jednostavno, nalaženje mediokriteta svuda gde je okretanje i saginjanje glave negovana osobina, postali su moto kreatora pljačke prirode. Prožimanje podobnih karakteristika ide čitavim sistemom kao metastaza. Od predsednika, premijera, zbora ministara do nezainteresovanog vodnog inspektora, šumarskog tehničara, portabl gradonačelnika ... Sve osim zainteresovanosti za vršenje poverenih funkcija. Lažna obećanja, kupovinu vremena, proglašavanje nenadležnosti, opstrukciju, zatvaranje medija i ignorisanje prijava kršenja zakona u odsustvu osnovnih funkcija pravnog sistema, rada tužilaca i sudova. Sve ovo Srbija gleda decenijama, ipak, zadnjih pet godina sa pravom se mogu nazvati periodom masakra srpske prirode. Srbija je na crnoj strani dobila ucveljene reke, posečene šume, aktiviranje najprljavije metalurške i energetske industrije, razbacivanje najplodnijom zemljom. Na nazovipozitivnoj strani je višegodišnji eho zazivanja ekološkog turizma, proizvodnje ekološki prihvatljive hrane, nezavisne poljoprivrede, a sve uz refren deljenja vaučera solidarnosti za posetu topionici iz srednjeg veka, toplani i termoelektrani sa nevidljivim filterima i gradskim kloakama na vodoizvorištima. U ovakvom odnosu snaga, sa uzurpiranim instrumentima odlučivanja i vlasti, sa medijskim magnatima koji prodaju dezinformaciju i ludilo kao vesti, uz „zelenu maglu“ u skupštinskim domovima i forumima, put pravog ekološkog aktivizma bio je trnovit. Značio je eliminisanje medijske skrajnutosti pristajanjem na inkriminišuće a jalove sastanke sa vlašću svih nivoa, stajanje pred kordonima policije i privatnog obezbeđenja, sedenje, ležanje i logorovanje po mostovima, parkovima, pred buldožerima i rekožderima. Organizovanje više desetina ekoloških skupova. Trogodišnje povlačenje po tabloidima, okupani lažima i sudskim rokovima ... Pokreti aktivista koji brane reke, planine, gradske parkove, svekoliki vazduh, još jednom staju jedan uz drugog. Bez mnogo iluzija, svesniji da između svega što čini život i njegove totalne degradacije i uništenja stoje samo oni, njihova hrabrost i svest.