Duga senka 20. veka

Međunarodni odnosi ove prestupne 2020. godine prolaze kroz specifičnu krizu. NJu bismo mogli ukratko okarakterisati kao pad međunarodne politike u Hobsovo „prirodno stanje“ koje obeležava „rat svih protiv sviju“. Države su tokom pandemije virusa korona, svetskog globalnog vanrednog stanja nezapamćenog od Drugog svetskog rata, bile koncentrisane na sopstvene nacionalne i geopolitičke interese, dok su svi univerzalni principi međunarodnog poretka pali u drugi plan, ostajući tek nedosanjanim snom filozofa. Tokom svetskog vanrednog stanja izazvanog pandemijom, države su plenile medicinsku opremu jedne drugima poput gusara, brinući opet poput nekog gusarskog kapetana više o sopstvenim geopolitičkim interesima i sopstvenoj geopolitičkoj putanji, nego o tome da li će se ta putanja ukrstiti i direktno sudariti sa putanjama ostalih, takođe za direktnu borbu prsa u prsa, spremnih gusarskih brodova. Ukoliko je proteklih godina bilo nedoumica u „struci“ (da upotrebimo taj izraz kome je usled kriza u kojima živimo preko noći porasla cena, bez obzira na to da li se radi o epidemiolozima i imunolozima ili o analitičarima međunarodnih odnosa) da li se geopolitika vratila u međunarodne odnose potiskujući univerzalističke koncepcije međunarodne politike (uglavnom do juče neprikosnovene liberalne koncepcije), onda nakon pandemije kovida-19, nema više bilo kakve sumnje da se geopolitika na velika vrata vratila u međunarodnu politiku, ako je uopšte nekada i prestala da bude njen integralni deo. Pojava kovida-19 je usijala i zapalila planetu u geopolitičkom smislu i trebalo je samo sačekati kraj pandemije i kakav-takav povratak u „normalu“ da geopolitičke, socijalne i psihološke posledice pandemije isplivaju na površinu u vidu, po svetu razbacanih, (geo)političkih požara. Svet trenutno gori - od Hongkonga, preko Bliskog istoka, sve do samih Sjedinjenih Država u kojima su predstojeći izbori za predsednika izazvali unutrašnju eksploziju praćenu socijalnim nemirima, koja je očas posla po svojim posledicama postala svetska, kako valjda i priliči još uvek najjačoj svetskoj sili. Ova 2020. godina, u kojoj živimo, samo se po događajima u njenoj prvoj polovini kvalifikovala da bude jedna od onih „istorijskih“ godina nakon kojih u međunarodnoj politici ništa više nije bilo isto - poput 1648, 1789, 1815, 1878, 1914, 1918, 1939, 1945, 1968, 1989. i još niza godina ranije i pokojoj kasnije, a u kojima je istorija ubrzavala, da bi potom pod oštrim uglom skretala u jednom ili drugom pravcu, zavisno od snage raznih „skretničara“ koji pokušavaju da je preusmere na jednu ili drugu stranu. Još je dugo do kraja ove nemirne, prestupne godine i možemo samo pretpostaviti šta se još može desiti u narednih šest meseci kada su planirani neki od najvažnijih događaja koji će opredeliti sudbinu planete, poput američkih predsedničkih izbora 3. novembra, kada se u prvih šest meseci ove specifične godine desilo toliko toga, a da čak nisu bili eksplicitno zakazani bilo kakvi važni planetarni događaji poput pomenutog američkog izbornog duela. No, istorija najčešće dolazi nezvana, kako je uglavnom i dolazila u pomenutim istorijskim godinama koje su menjale svet, pa nema sumnje da će tako biti i na isteku ove kalendarske godine, kada ćemo znati konačni ishod borbe dve frakcije svetske elite koje će se suočiti na jesenjim američkim predsedničkim izborima, čineći od njih nesumnjivo najvažnije predsedničke izbore u SAD još od kraja Prvog svetskog rata i Velike depresije. Svet je zapravo „politički“ ostao u 20. veku, iako kalendarski živimo već dve decenije u 21. i iako su ranije neki, uglavnom liberalni, teoretičari, požurili da proklamuju da smo već padom Berlinskog zida ušli u predvorje „političkog“ 21. veka, koji je viđen kao mirniji i spokojniji od prethodnih vremena i koji je trebalo da rezultira svetskim liberalnim poretkom. No, istorija, da ponovimo, dolazi nezvana i epohe ne počinju i ne završavaju se proklamacijama teoretičara, već tek pošto „praktičari“ raznih strana ispitaju realni odnos snaga na terenu, slože kockice i zaključe da je vreme da okrenu novi list i upute istoriji pozivnicu za inauguraciju nove epohe, kao što se dosada činilo na velikim svetskim kongresima, od Vestfalskog, preko Bečkog i Berlinskog, sve do Versaja i Jalte, kada su diplomate i državnici upućivali istoriji molbu za verifikaciju svojih „epohalnih“ planova, dobijajući od nje, ako su dobro složili kockice, najčešće potvrdan odgovor. Svi međunarodni događaji kojima smo prisustvovali u ovoj nemirnoj 2020. godini, kao i u čitavom nizu takođe nemirnih godina koje su nas zapljusnule nakon velike finansijske krize iz 2007/2008. godine i koje su rezultirale Bregzitom, izborom Trampa za predsednika SAD i nizom događaja koje velika većina analitičara uopšte nije predvidela (potpisnik ovih redova je sa svojim neorealističkim prognozama bio u izrazitoj manjini), svedoče da svet i dalje zapravo rešava probleme 20. veka i da zapravo „politički“ još nismo izašli iz „dugog“ 20. veka. O tome možda ponajbolje svedoči iz pandemije virusa korona rođeni „novi hladni rat“ između SAD i Kine, kao nešto modifikovana repriza starog dvadesetovekovnog hladnog rata između SSSR-a i SAD. Sve ovo nas dovodi do zaključka da 21. vek još nije zapravo počeo u političkom i diplomatskom smislu i da smo još uvek suštinski zapleteni u dvadesetovekovne probleme i dvadesetovekovni model mišljenja. U političkom i diplomatskom smislu 21. vek će početi tek ako i kada glavne svetske sile uspostave održivi međunarodni poredak za 21. vek i izvedu međunarodne odnose iz sadašnjeg pada u Hobsovo „prirodno stanje“ rata svih protiv sviju. Ukoliko su liberalni teoretičari promašili sa svojim prognozama, revidirajući kasnije i sopstveno stanovište, istorija i tok događaja su dali za pravo jednoj drugoj školi mišljenja – onoj (neo)realističkoj – potvrđujući njene teze da istorija međunarodnih odnosa nije linearna, napredujući isključivo u progresivnom smeru, već ciklična, budući da se u njoj periodično smenjuju krize i stabilni periodi, što opet zavisi od niza geopolitičkih, vojnih, ekonomskih i demografskih konstanti, koje pretežu nad bilo kojom zašećerenom ideologijom i idejom, u večnoj igri velikih brojeva i konkretnih resursa. Kisindžer je ponudio u svojoj Diplomatiji niz primera koji pokazuju kako se nakon većih kriza međunarodnog poretka u prošlosti uvek iznova uspostavljala nova ravnoteža snaga, kao što se to, na primer, desilo tokom 19. veka na Bečkom ili Berlinskom kongresu, a tokom 20. veka na Jalti, kada su nakon ratova manjeg ili većeg intenziteta, novim sporazumima velikih sila uspostavljeni manje ili više stabilni međunarodni poreci, kojima je bio zadatak da čuvaju mir. Nadovezujući se na ovog doajena svetske diplomatije, možemo postaviti pitanje – da li je danas moguća neka „nova Jalta“ na kojoj će se glavni akteri međunarodne politike dogovoriti o načinu da izvedu međunarodni poredak iz pada u Hobsovo „prirodno stanje“ rata svih protiv sviju, u kojem se on sada nalazi, odnosno dogovoriti o novoj međunarodnoj ravnoteži za 21. vek? Pitanje je, naravno, retoričko, budući da bi svaki eksplicitni odgovor na njega rizikovao da bude naivan, ali teza je jasna - 21. vek će početi u političkom i diplomatskom smislu tek ako i kada budemo imali ovakav novi globalni dogovor o pravilima i ravnoteži međunarodnog poretka za 21. vek, a do tada ćemo živeti u „dugom“ 20. veku sa njegovim eksplozivnim epohalnim folklorom koji će obeležavati topli ili hladni ratovi, recesije, ulične revolucije i globalni požari. Svesni činjenice da su se ranije međunarodni dogovori poput Jalte ili Versaja u 20. veku, odnosno Bečkog i Berlinskog kongresa u 19. veku, uspostavljali tek nakon prethodnih intenzivnih konflikata, možemo da postavimo još jedno retoričko pitanje - da li je moguće da se ovakav globalni dogovor za 21. vek napravi pre nego što aktuelne konfrontacije između glavnih globalnih igrača postanu drastične? Jer čovečanstvo je ranije još i imalo luksuz da ima „popravni ispit“ nakon svetskih sukoba, ali danas, s obzirom na moć savremenog naoružanja i na ekonomsku međuzavisnost glavnih svetskih igrača, čovečanstvo više taj luksuz nema i dogovore bi bilo poželjno praviti pre nego konflikti između velikih globalnih igrača (pre svih Kine i SAD) eskaliraju. Za ovakav, za sada samo željeni, pozitivan scenario je zbog svog geopolitičkog položaja najzainteresovanija Evropa, koja je faktički u geopolitičkom sendviču između geopolitičkih supersila – SAD, Rusije i Kine – te svaki intenzivniji konflikt između ovih velikih geopolitičkih sila u Evropi nužno proizvodi nestabilnost. Dalja eskalacija globalnih napetosti i takmičenja između geopolitičkih supersila Evropu čini potencijalnim poprištem njihove borbe i potencijalnom žrtvom, uz mogućnost da ona u novom hladnom ratu između Kine i SAD bude podeljena baš kao u starom hladnom ratu između SAD i SSSR-a. Evropa nema realne geopolitičke instrumente da se suprotstavi takvom negativnom scenariju, jer nije geopolitička sila, ali ima značajan moralni kredibilitet kao mesto nastanka modernog međunarodnog poretka u 17. veku, Vestfalskim mirom, nakon tzv. Tridesetogodišnjeg rata. Danas prisustvujemo novom globalnom „Tridesetogodišnjem ratu“ između globalnih supersila, koji se prostire od konflikata na Bliskom istoku, preko konflikata u Africi i Južnoj Americi, sve do konflikta u Južnom kineskom moru, na Korejskom poluostrvu i Pacifiku, i u ovom novom „Tridesetogodišnjem ratu“ Evropa kao diplomatska, iako ne i geopolitička sila, može biti glas razuma i tačka ravnoteže, budući da drugi izbor zapravo i nema. Evropa nije geopolitička, ali jeste diplomatska sila, jer su na njenoj teritoriji sedišta mnogih međunarodnih organizacija, od OEBS-a do čitavog mnoštva svetskih agencija, posebno onih koje deluju u okviru Ujedinjenih nacija, u tradicionalnim evropskim diplomatskim centrima poput Beča, Pariza i Ženeve. Stoga je Evropa prirodno mesto za dogovor (ukoliko globalnog dogovora uopšte bude) i prirodno mesto za izgradnju globalne diplomatske infrastrukture koja bi u 21. veku bila zaštitna mreža koja ne bi dozvoljavala dalji pad međunarodnog poretka u hobsovsko prirodno stanje „rata svih protiv sviju“. Evropa bi tako umesto pljeskavice stešnjene u globalnom geopolitičkom sendviču, postala tampon zona koja bi održavala i podsticala ravnotežu između globalnih geopolitičkih supersila i uopšte globalnu ravnotežu moći. Takvo mesto joj je nekoć namenio jedan od najvećih državnika koje je imala, nekadašnji francuski predsednik Šarl de Gol, redak primer državnika sa gotovo proročkim moćima, koji je u Evropi video tačku ravnoteže svetske politike, potpuno svestan da ona ne može da se takmiči sa ostalim supersilama u „tvrdoj moći“, ali da poseduje prirodni priziv da kroz „meku moć“ balansira svetske odnose. I, konačno, na kraju, dolazimo do Balkana, brdovitog poluostrva u Evropi koje je zapravo „svet u malom“, jer se na njemu ukrštaju različiti geopolitički interesi, kao što na njemu imaju u većoj ili manjoj meri prisustvo svi značajni igrači svetske politike. Stoga je upravo Balkan lakmus papir i svojevrsna geopolitička „vremenska prognoza“ za Evropu i svet. Stabilnost i nestabilnost na Balkanu su oduvek bili vetrokaz i najava širih događaja, pa nije nimalo čudno što su na Balkanu počinjali svetski ratovi i njime tutnjale svetske krize. Stoga je Balkan bio i ostao trajni pokazatelj širih svetskih odnosa i neka vrsta laboratorije međunarodnih odnosa u kojoj su se sprovodili razni eksperimenti, „kuvali“ ratovi, ali i spremali mirovni projekti. Iz tih razloga je mir na Balkanu uvek bio najava šireg mira u Evropi, dok su ratovi na Balkanu zlokobno najavljivali svetske krize i ratove. To je dovoljan razlog da Balkan bude prepoznat kao područje na kojem velike sile mogu da praktikuju male dogovore i sporazume, kao uvod u one veće, što je u najvećem interesu i većine stanovnika Balkana bez obzira na naciju i veru. Pogotovo što Balkan nije danas toliko globalno strateški važan kao što je bio u prethodnih nekoliko vekova, budući da se istorija pred našim očima seli na Pacifik (sa pratećim severnim i južnim morima), koji deli tri glavne geopolitičke sile našeg vremena i gde će se verovatno rešavati glavna pitanja međunarodnih odnosa 21. veka. To daje Evropi i Balkanu veće mogućnosti da „prezime“ u miru ovaj tranzitni period međunarodne politike i prelazak iz „dugog“ 20. veka u „vrli novi svet“ 21. veka, koji u političkom smislu tek treba da počne. I o čijem tajmingu ćemo, bez sumnje, više konkretno znati na kraju ove specifične, nemirne, prestupne, istorijske, 2020. godine.