Salmoksid sa Samosa

Zbog dugih redova ispred banaka, još nisam podigao sto evra koje mi je moj Alek, onako, od srca dao. Ali, zato sam u belopalanačkoj menjačnici kod Kaće, bez gužve, uzeo sto evra a stigli su mi iz Hamburga od mog fana Zorana Veličkovića, inače, prijatelja Mihaela Štiha! Šta?! Sada se ne sećate ko je Mihael Štih, a osvojio je Vimbldon pre trideset godina. U finalu je pobedio Borisa Bekera, bato moj, a pre tog meča u svlačionici samo što se nisu pobili! Sećam se, njihov guru Nikola Pilić ostavio me je, usred razgovora, ispred vimbldonskog restorana za igrače i pojurio u svlačionicu da ne pukne bruka da su mu se „ova dva ludaka pobila uoči vimbldonskog finala“. Da, to je, nekad, bio svetski tenis, a danas imamo ovaj neubedljivi cirkus ispod Kalemegdana gde Đoković gubi meč od Krajinovića, a ovamo hoće da bude „Ujedinitelj skraćene Jugoslavije“ pošto ta titula nije predviđena za mog Aleka. A onaj propali operski pevač iz Žitorađe koji je, u međuvremenu, postao šef srpske diplomatije, onomad je dao i italijanskom kolegi tenisku lopticu sa Đokovićevim autogramom! Strašno, strašno, dokle je sve to otišlo! Ali, ko je kriv mom Aleku kada ne zna ni da drži teniski reket u ruci. Možda bi on bio „Ujedinitelj skraćene Jugoslavije“. Ovako ostaje mu da, do daljeg, uzima reket od svakog poslića u ovoj očerupanoj Srbijici. Na Fejsbuku, pak, „Taraba“ talambasa da će Alek, još ove nedelje, da zbriše iz zemlje i to prvo „crnim helikopterom do Prištine“, a odatle privatnim avionom, valjda, Pacolija, ej tamo do Abu Dabija, pa posle pravac Montevideo u vilu od 25 miliona dolara, koja ima i podzemno sklonište u kome može mirno da dočeka i kraj života. E, sad, ako je „Taraba“ u pravu, zašto onda Lavrov dolazi u Srbiju? Da neće mog Aleka da vodi na lepše mesto, u Podmoskovlje? I ako pored urugvajskog, postoji i ruski scenario bekstva, zašto je onda, u prošlu nedelju, moj Alek organizovao spektakularnu vojnu paradu, i to, baš, u Takovu?! Kao da će da diže treći srpski ustanak? Ne bih li odmorio glavu od ovih uzbudljivih srpskih zapleta, uzmem da čitam Herodota. I tu naletim na Salmoksida sa Samosa, koji je bio običan rob kod Pitagore. A kada ga je Pitagora oslobodio ropstva, Salmoksid se, odjednom, obogatio i vratio se u rodnu Trakiju. Po Herodotu, Tračani su „vodili jadan život“, baš kao danas Srbi, pa ih je Salmoksid opčinio „jonskim načinom života“ izgradivši sebi raskošan dom gde je primao najuglednije građane, i, pritom ih ubeđivao da „nikada neće umreti, i, da će, vazda, imati svako dobro“. Onda je Salmoksid, preko noći, nestao, i, tri godine je u svom podzemnom skloništu živeo. Tračani su žalili i oplakivali Salmoksida kao da je mrtav. Ali, četvrte godine, gle, pojavi se Salmoksid pred Tračane i tako ih je, konačno, ubedio da je besmrtan! K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve ovo kaže: „Čim si ti, dečače, naleteo na priču o Salmoksidu to, po teoriji sinhroniciteta, sigurno, znači da tvoj Alek razmišlja da ostatak života provede u podzemnom sklonište vile u Montevideu. A do juče je Alek, kao Salmoksid, ubeđivao srpske tajkune da su besmrtni i da će, zauvek, da vladaju Srbijom.“ Moja Crna se, pak, brine što sam pristao da primim onih sto evra iz Hamburga: „Šta ako ti je te pare poslala Angela Merkel, druga mama Alekova?! I, šta ako ta vest, koliko sutra, osvane u režimskim tabloidima?“