Sledeća prilika su predsednički izbori

Dve političke odluke obeležile su izbore 2020. Jedna je odluka dela opozicije da ih bojkotuje. Druga je odluka vlasti da smanji izborni prag sa pet na tri odsto u izbornoj godini. Odluka o bojkotu uticala je na odluku o smanjenju cenzusa. Ovi izbori nisu doneli neizvesnost ko će na njima pobediti i ko će formirati vladu, ali će ostati još jedna propuštena prilika da se prevaziđu duboke podele u društvu. To znači da će i nakon njih Srbija ostati duboko podeljeno društvo. Nakon serije pobeda SNS-a na parlamentarnim izborima 2012, 2014. i 2016, kao i na predsedničkim 2017, i nakon serije protesta građana i opozicije: Ne davimo Beograd i „1 od 5 miliona“, „Bukom protiv diktature“ u periodu od 2016. do 2020, vlast i opozicija su u izbore 2020. ušle sa još jednom podelom: izbori („za Vučića“) ili bojkot („protiv Vučića“). Tvrdo jezgro opozicije zagovaralo je bojkot, a vlast je nastojala da osujeti opoziciju u toj nameri i da uključi što više aktera u izborni proces kako bi povećala izlaznost i legitimnost izbora. Izraziti disbalans moći između vlasti i opozicije ostavlja posledice na demokratiju, na vlast i na građane. Za demokratiju nije dobro što slaba, fragmentirana i podeljena opozicija ne ispunjava osnovne zadatke: kritike, kontrole i alternative vlasti. Za vlast nije dobro što nedostaje jedan od značajnih faktora ograničavanja njene moći i osveživača politike. Bez jake opozicije, kao korektivnog faktora, uz medije i civilno društvo (javnost) vlast neminovno gubi osećaj stvarnog stanja u društvu. Ove posledice najviše osećaju građani. Vladajuća stranka, s obzirom na to da je dominantna, nastoji da uništava svaku alternativu u samom nastajanju. Medijski i državni resursi koriste se da se suzbije kritička misao i da se kompromituju i satanizuju svaka nova ideja i nova ličnost. Kombinacija televizija sa nacionalnom frekvencom, tabloida i drugih službi, nastoji da kompromituje i satanizuje sve one koji kritički misle i opoziciono nastupaju. Partija na vlasti i njen lider kontrolišu političke procese i sprečavaju da se uspostavi ozbiljnije jezgro otpora vlasti. Na levici kontroliše najveću partiju SPS, koja je već duže vreme u zagrljaju (kao što je SPD u Nemačkoj u zagrljaju CDU), ali i SDPS i LSDV. Na desnici su amortizovani Srpski patriotski savez (Aleksandar Šapić), Zdrava Srbija (Milan Stamatović), SRS i Srpska desnica. Opozicija u Srbiji od 2012. traga za gravitacionom tačkom i tačkom oslonca i nikako da se nametne kao programska i kadrovska alternativa aktuelnoj vlasti. Nijedna opoziciona stranka od 2012. naovamo nije pojedinačno prelazila ni 10 odsto glasova. Da je ostao izborni prag od pet odsto, pojedinačno bi ga preskočile samo SNS i SPS. Zašto je opozicija slaba i fragmentirana? Stranka je pre svega infrastruktura. Ona se ne pravi tako što se vodi salonska politika, tvituje i izdaju saopštenja. Stranku čine novac, kadrovi i rad na terenu. U demokratiji se ne očekuje da ostanete kod kuće i posao za vas odrade drugi: civilno društvo, intelektualci, novinari i stranci. Do novca za stranku nije lako doći. Nekada smo imali bogate stranke siromašnih ljudi, sada imamo siromašne stranke bogatih ljudi. Opozicioni rad nije trčanje na kratke staze, već maraton. Opozicija u Srbiji od 2012. lutala je od „belih listića” (2012), preko „Belog Preletačevića” (2016) sve do dileme: izaći na izbore ili ih bojkotovati. Opozicija nije spremna da se udruži i uspostavi korektivne mehanizme vlasti. Ona ima više problema. Prvi problem je što nije nastupala jedinstveno, okupljena oko zajedničke liste i/ili kandidata. Drugi, što nema lidera, niti stožernu stranku. Treći je što vodi dve bitke - protiv vlasti i međusobno. Četvrti problem predstavljaju nesrazmerne mogućnosti korišćenja medija i drugih resursa. Peti, što opozicija, delimično, vodi više kampanju „protiv“ Vučića, a manje „za“ svoj program. Stožerna stranka opozicije bila je Demokratska stranka. Ona je nakon gubitka izbora 2012. sistematski razbijana kako unutrašnjim ambicijama i sujetama, tako i intervencijama spolja. Kada se pogleda koje stranke i akteri su proizašli iz DS-a, vidi se da bi njihov zajednički nastup na izborima predstavljao ozbiljnu grupaciju. Iz DS-a su proizašli: SDS – Boris Tadić, Stranka slobode i pravde – Dragan Đilas, Narodna stranka – Vuk Jeremić, Nova stranka – Zoran Živković, LDP – Čedomir Jovanović, Srpski patriotski savez - Aleksandar Šapić, Levica Srbije – Borko Stefanović i preostala „izvorna“ DS – Zoran Lutovac. Srbiju su poslednjih godina obeležili brojni protesti koji su bili intenzivni - po dužini trajanja, brojni - po odzivu građana i disperzirani - u velikom broju gradova Srbije, a ne samo u Beogradu. Uprkos ogromnoj energiji i kontinuitetu protesta od desetak meseci, postoji nesklad između raspoloženja građana za promene i političke artikulacije njihovih zahteva. Stiče se utisak da postoji nesklad u vrednostima i prioritetima „šetača“ građanskog protesta i političkih partija u okviru Saveza za Srbiju, koje su predstavljale neku vrstu političkog krila protesta, a koje su naglašenije nacionalne (Dveri, Narodna stranka, Stranka slobode i pravde). Naravno da je ova ocena načelna, jer se radi o prilično heterogenoj grupi. Opozicija je prošla nekoliko ciklusa izbora neuspešno eksperimentišući sa predsedničkim kandidatima iz nezavisnih tela, kolaboracijom sa vladajućom strankom i sa serijom protesta i pokreta. Potencijali za promene su veći od kapaciteta opozicije da ih artikuliše. Ispostavilo se da u okolnostima fragmentirane opozicije i kontrole medija od strane vlasti, veći politički potres i mobilizaciju građana izvrše povremene protestne politike i građanske inicijative, nego opozicione političke stranke. Međutim, samo izražavanje nezadovoljstva nije dovoljno da nastane uspešna politika. Protestna politika iznedrila je ideju bojkota izbora što je formalizovano potpisivanjem neformalnog Sporazuma sa narodom. SzS kao političko krilo protesta, ostao je dosledan u nameri da bojkotuje izbore 2020. Ideja bojkota postala je glavna linija podela i rascepa unutar opozicije. Bojkot izbora i smanjenje izbornog praga ostaviće značajne političke posledice. Smanjenje izbornog praga i bojkot izbora odraziće se na partijski sistem Srbije dvostruko: uticaće na dalju fragmentaciju partijskog sistema a bojkot izbora uticaće na dalju polarizaciju. Umesto da se vodi ka koncentraciji partijskog sistema (ka umerenom pluralizmu 3-5 relevantnih partija), smanjenje cenzusa vodi ka većoj fragmentaciji i ka ekstremnom pluralizmu. To je u kombinaciji sa dominantnom strankom problematično za demokratiju. Prirodi partijskog sistema, u cilju njegove konsolidacije, Srbiji bi više odgovarao stepenovani cenzus ili da ostane izborni prag od pet odsto. Od 2012. do 2020. Srbija ima partijski sistem sa dominantnom strankom. SNS od 2012. ubedljivo nadmašuje konkurenciju na predsedničkim, parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima, daje predsednika Republike i predsednika Vlade, drži sve ključne resore u vlasti na svim nivoima (Republika, pokrajine, Beograd, gradovi i opštine). Sve vreme su joj koalicioni partneri SPS, SDPS, PUPS, JS, PS i druge manje stranke. Izraziti disbalans u partijskom sistemu, dominantna stranka bez bipolarnosti (na relaciji vlast – opozicija), polarizovanost opozicije, bilateralna opozicija - pojedine opozicione stranke su bliže vlasti (više sarađuju i manje je kritikuju) nego opoziciji (narušavaju jedinstvo i više je kritikuju nego vlast) vode koncentraciji vlasti u jednoj partiji i njenom lideru. Ishod parlamentarnih izbora 2020. pokazao je nekoliko stvari. Prvo, još ubedljiviju pobedu vladajuće SNS, koja ima dvotrećinsku većinu u parlamentu, apsolutnu vlast i apsolutnu odgovornost. To je nezabeleženo i neprimereno u uslovima primene proporcionalnog izbornog sistema. Dominantna stranka postala je hegemonijska stranka. Propuštena je još jedna prilika da se protestna politika, građanske inicijative i opozicija koja je delovala vanparlamentarno presele u parlament, dakle u institucije. Ovako, opoziciji ostaje jedino vanparlamentarna borba, što nije dobro ni za vlast, ni za opoziciju. Na efekat bojkota može se gledati formalno - smanjenjem izlaznosti u odnosu na prethodne izbore za nekih 6-7 procentnih poena. Najmanja izlaznost u odnosu na sve dosadašnje izbore od 1990, osim bojkotom može se tumačiti i koronom, kišnim danom i izvesnim ishodom izbora. Pokazatelj bojkota je i povećanje broja nevažećih listića (oko četiri odsto) i slabija izlaznost u Beogradu (oko 38 odsto). Suštinski efekat bojkota je parlament bez opozicije. Partije koje su inicijalno bile za bojkot, ali ih je smanjenje izbornog praga namamilo i koje su se upecale na taj „mamac“, verovatno su najveći gubitnici ovih izbora: Nova stranka, Pokret slobodnih građana, „1 od 5 miliona“ i Ujedinjena demokratska Srbija (Stranka moderne Srbije i delovi SDS-a i DS-a). Izgubljen je Paraćin (bivši zamenik predsednika DS-a) a slično je sa bitkom za Šabac (Zajedno za Srbiju, još uvek neizvestan ishod). Tu treba dodati i Ligu socijaldemokrata i LDP, kao i partiju Borisa Tadića koja je učestvovala na izborima na Vračaru. Pokazalo se da opozicioni birači građanske, demokratske, proevropske orijentacije nisu bili za ovu izbornu ponudu. U toj „energiji za promene“ koja će ostati latentna, leže potencijali kojima nedostaju adekvatni politički preduzimači. Pohvalno je što će političke partije nacionalnih manjina imati verovatno najviše poslanika u dosadašnjoj istoriji obnovljenog višepartizma (preliminarno 17). SVM je kao manjinska imala više glasova od mnogih većinskih. Devet izbornih lista ostalo je ispod jedan odsto glasova. Vreme će pokazati da li je bojkot znak slabosti ili snage opozicije. Opozicija koja je igrala na tu kartu, povukla je i taktički i strateški potez. Za demokratiju nije dobro kada imamo parlament bez opozicije, a za vlast nije dobro kada je opozicija van parlamenta. Za jedan broj opozicionih partija neulazak u parlament nosi rizike, uključujući i pitanja opstanka (nemogućnost finansiranja i delovanja) i još veće marginalizovanje. Male, slabe i programski, kadrovski i finansijski siromašne stranke, ne mogu da budu jaka opozicija. Gledajući iz uporedne perspektive i teorije demokratije, ako je demokratija „sistem u kojem partije gube izbore” (Adam Przenjorski), izborni autoritarizam je sistem u kojem opozicione partije gube izbore (Andreas Šedler). Dok su u kompetitivnim izbornim sistemima vladajuće partije nesigurne, u nekompetitivnim one su „nepobedive”. U prvim postoji stvarna borba za vlast, a u drugim je reč o „samopostavljanju” i „samoreprodukciji moći”. Srbija (još uvek) nije sistem u kojem vladajuća partija gubi izbore. S druge strane, bojkot može da umanji legitimitet vlasti, ali ne i da promeni vlast. Kako je napisao DŽordž Orvel, „onaj koji pobeđuje u ovom trenutku uvek izgleda nepobediv“. Izbori su tradicionalno bili instrument demokratije, a danas u vreme izbornih autoritarizama, oni mogu biti instrument za legitimisanje nedemokratskih vlasti. Kako ovi izbori očigledno nisu bili šansa za opoziciju, sledeća prilika su predsednički izbori 2022. U tom smislu, bojkot izbora ima i kratkoročnu perspektivu, koja se već vidi, i dugoročnu, koja će se tek videti.