Sve naše epidemije

Epidemije su brojne, da ne kažem bezbrojne, i neprekidno se smenjuju. Neke se epidemije ponavljaju u drukčijim oblicima, neke se transformišu, takoreći mutiraju i prilagođavaju, a neke traju vekovima, povremeno se pojavljuju nove. Neke podnosimo, neke sami proizvodimo. Pritom ne mislim samo na biološke. Političke, ideološke, religijske, modne, društvene, umetničke, medijske, zabavljačke, sportske, grube i rafinovane, ubistvene i dosadne, epidemija ima zaista na stotine. Jedna od njih je cenzura i njena sestra autocenzura. Pojavljuju se zajedno i odvojeno, deluju naizmenično i sinhronizovano, ostavljaju masovne i pojedinačne štete koje niko ne meri, ne otkrivaju se svakom, većina je ubeđena da ne postoje i čak nisu nikada razmišljali o njima, a neki smatraju da bi bez njihove stalne kontrole na granicama svesti i na počecima misli ovaj naš, naški i našijenski svet postao tuđ i tuđinski. Bilo bi previše jednostavno smatrati da, kao rezultati cenzure, postoje samo cenzori i cenzurisani, da se radi o dve smrtno zavađene strane pravednika i pokvarenjaka, da među njima nema dogovora i diplomatskih finesa, prećutnih kompromisa i susreta radi održavanja miroljubive koegzistencije. Ni u ovoj oblasti naš ovdašnji svet nije crn ili beo, isključivo bipolaran, podeljen između pravednika i zlikovaca, poštenjačina i manipulatora, naših i njihovih. Ovde se ne može primeniti besmrtna formula: mi smo mi, a oni su oni. Jer mi smo, kuku nama, ponekad oni, oni su na svoju žalost mi u pakosnom pogledu nekog trećeg, a prelaznih oblika ima koliko i nas koji se ovim poslom bavimo. Ne mislim samo na pisanje poezije i proze, i na bilo koju vrstu pisanja – većinu to ipak ne zanima – već na često uzaludne napore razumevanja stvarnosti i nas samih u njoj. Kad sam se pre decenije i nešto vratio iz inostranstva, drugim rečima iz zagranične samoizolacije i propisao sebi neku vrstu karantina, pokušao sam se raspitati oko teme koja me više nego zanimala, bila je jedan od razloga mog odlaska. Obratio sam se svima koje sam poznavao ili slučajno sreo. Većina nije razumela o čemu pričam. Koja cenzura? Cenzura čega? Nešto za naš narod ili protiv njega? A desetine glasova onih koji su, učinilo mi se, shvatali o čemu govorim ponavljali su dva motiva kao u bitonalnoj muzici: „Kod nas nema cenzure“ i „u Srbiji cenzura ne postoji.“ Kraj razgovora. Dobro, rekao sam sebi, možda zaista tako misle i možda su u pravu. Vučem strahove iz nekog drugog vremena i tražim ih u ovom. Argumenti koje mi sagovornici navode čvrsti su, očigledni i naizgled neosporivi. Zvuče zdravo i razumski, a lošeg spoja ove dve reči boje se samo previše zahtevni pojedinci i skeptici. Cenzura ne postoji zakonski. U zvaničnim dokumentima nigde nije pomenuta. Nema poznatih sudskih presuda: zabranjuje se to i to. U današnjoj Srbiji objavljuje se više knjiga nego ikada pre i, koliko mi je poznato, bez obzira na kvalitet koji ne bih da ocenjujem, nijedna nije zabranjena. Sasvim je drugo pitanje koliko ima čitalaca. Novine, televizije i radio-stanice niču na sve strane, internet je svima dostupan, sve o svemu može saznati svako ko nije sasvim nepismen i nema nikoga ko nije u stanju da guglovanjem napumpa svoju pamet kao bilder mišiće steroidima. A autocenzura, ako postoji u sredini gde nema cenzure i ništa, zaista ništa nije zabranjeno, sloboda klevetanja je takoreći bezgranična, ta samocenzura stvar je pojedinaca i spada u privatnu sferu koju štite svi moderni evropski i naši prepisani zakoni, ponekad i mi sami. Kako ćete optužiti nekog da je uradio nešto što nije uradio? Dobro, kod nas je i to moguće, ali ne uvek. Kako dokazati ono za šta dokazi ne postoje i nije ih moguće stvoriti, čak i u slučaju da osumnjičeni, iz razloga koji su samo njemu i islednicima poznati, prizna krivicu? Moje poluvekovno iskustvo, i ono nekadašnje i ono iz novog milenijuma, oba obeležena kao slobodarska od strane odgovarajućih inteligencija i elita, nije se slagalo sa tim odsečnim zaključcima i tvrdim dokazima da cenzura ne postoji. Nešto je tu manjkalo, nečeg je bilo previše, a sve skupa je zvučalo kao praznina opštih mesta, nema zvuka ali nešto vam tumara po glavi i zuji u ušima. Ali, šta znači jedno osobeno iskustvo, zbir doživljaja i mišljenja, slučajnih osećanja i povremenih strasti jednog knjigopisca, u odnosu na iskustvo većine umetnika, novinara i javnih ličnosti? Malo ili ništa. I pogotovo u odnosu na mišljenje onog malog broja koji nameće šta će većina osećati i misliti i šta će usvojiti kao svoje iskustvo? U teološkim i pseudoteološkim raspravama oko đavola tvrdilo se u prošlosti, a broj tumača i branilaca religijskih i drugih dogmi nije se smanjio ni sa poplavom modernosti, pismenosti, scijentizama, škola i fakulteta, da je najveća veština đavolova ubediti ljude kako ne postoji. Da ga nema. I zato postoji svuda gde se smatra da ga nema i deluje na sve one koji podležu njegovoj veštini prikrivanja i zavođenja. Pokazuje se, ispoljava i deluje pod maskom naših plitkih ubeđenja i olakih samoobmana. Đavolovo prividno odsustvo je u stvari glavni dokaz njegovog stvarnog prisustva. Ako sledimo ovu logiku ili ovo izvrtanje logike u dva pravca, pošto kod nas cenzure nigde nema i nigde se ne pominje, ispada da smo u tom pogledu najbolji na svetu, a kamoli u odnosu na susede, kao i da potpuno odsustvo pojma i značenja cenzure, da ne pominjem autocenzuru, u javnom, pravnom i političkom životu kod nas dokazuje da smo, ako ne najgori onda među najgorima na svetu i sa susedima daleko iza nas. U Francuskoj, državi primernih sloboda mišljenja i izražavanja u kojoj sam proveo neko vreme bez okapanja sa cenzorima, cenzura postoji. Između ostalih stvari, koje zavise od onoga ko ocenjuje i kako ocenjuje, i bez uplitanja mog mišljenja, to pokazuje i kroz pozamašan broj primera dokazuje Crna knjiga cenzure (Le livre noir de la censure, Seuil, 2008). Deset autora, koje je okupio njen priređivač, pravnik i pisac Emanuel Pejra, opisuju je na razne načine i iz raznih uglova, u mnogim oblastima, sa puno konkretnih primera iz prošlosti i sadašnjosti. Od onih koji se bezmalo uče u školama do svakodnevnih i malo kome poznatih. „Cenzura je danas svuda prisutna: štampa, film, plastične umetnosti, knjiga, pozorište, muzika, video-igre, televizija i tako dalje. U takvim razmerama da ne prođe nijedna nedelja bez cenzure na naslovnim stranicama, u jednom svetu u kome, paradoksalno, umetnost i informacije poznaju manje granica ali imaju sve više restrikcija“, piše Pejra u predgovoru. Da je ovakvu tvrdnju o svuda prisutnoj cenzuri neko izneo kod nas, svejedno da li juče ili danas, bio bi smesta horski proglašen „neprijateljem tekovina revolucije“ ili „izdajnikom srpskog naroda“. Ali pošto kod nas cenzure, čini se, nema – ni u zakonima ni u sudskoj praksi, ni u govorima političara, a ne pojavljuje se previše ni u tekstovima onih koje najviše pogađa – tako nešto se nije desilo. Ili nije zapaženo ili nije zabeleženo, a oba slučaja znače da se nije ni moglo dogoditi. Kao recimo knjiga koja nije napisana jer nikome nije ni palo na pamet da je napiše i ne podleže zabrani koja nije izrečena zbog prethodnog fatalnog nedostatka. I sti autor nastavlja: „Termin ’cenzura’ poznaje razna tumačenja. Prema nekima, radi se isključivo o slučaju gde jedna vlast ili jedan autoritet nalažu da se pre objavljivanja ispita poruka onog što treba biti objavljeno i, u slučaju potrebe, zabrani ili očisti sadržaj osumnjičene stvari. U široj koncepciji, primenjenoj u ovoj knjizi, cenzurom se smatra svaka mera koja ograničava slobodu izraza, bilo to a priori, bilo pošto je objekat nesporazuma u rukama publike.“ Definicija da se „cenzorom smatra sve što ograničava slobodu izraza“ jasna je sama po sebi, kratka i sveobuhvatna. To je čini razumljivom, komplikovanom za tumačenje i, ne samo na nekim zaostalim mestima ovog sveta, teško primenljivom. Nema modernih ustava koji je ne navode, ni savremenih zakona koji je formalno osporavaju. Izgovaraju je i ponavljaju i oni kojima nije ni na kraj pameti da je primenjuju, dobro zvuči, a ne obavezuje ih ni na šta, osim da uz nešto pravničke veštine i uz podosta političke drskosti, obe stvari imaju napretek, svaki izuzetak od te definicije proglase svojom posebnom brigom za opšte dobro, za opstanak države i očuvanje naroda. Ili, još bolje i zvučnije, za širenje tekovina i dobrobiti naše nenadmašne civilizacije. Povodom ove definicije cenzure samo je jedna stvar izvesna: nema uputstvo za upotrebu, nigde nije usvojena za sve i za svakoga, još manje u svim slučajevima primenjivana. Sama se ne ostvaruje, ne hrani, ne razvija i ne ukida. Zbog nje bi svi oni na koje se odnosi morali da se neprekidno trude – glagol boriti se ne spada u moj rečnik - da je ostvare i da je održavaju na što višem stupnju živosti i gipkosti. Ne zaboravljajući da su među njima najglasniji oni koji bi sutra cenzurisali sve i svakoga, ako im se ukaže prilika. U poslednjih tridesetak godina primera kod nas ima previše, ne moram ih navoditi. Kako stvari stoje sa autocenzurom koju sam nazvao sestrom, a francuski autori crne knjige je smatraju „najvišom formom cenzure“? Naizgled slično, ali nimalo isto i katkad potpuno drukčije. Pošto je objasnila da je „autocenzura rođena iz manifestacije autorove slobode“ kao pravo na samoograničenje sopstvene misli i izbora koje će od njih i kako podeliti s drugima, Magali Lotel piše: „Jer, autocenzura je gora od najnasilnije cenzure zato što čupa korene piščeve ili novinarske misli. Cenzura ostavlja tragove za sobom, bili oni sudski, legalni ili krvavi. Nasuprot njoj, autocenzura ne ostavlja tragove; ona poništava. Ono što je autocenzurisano nije nikada postojalo. Autocenzura je nevidljiva cenzura.“ Štete koje napravi cenzura evidentne su, proverljive i delimično nadoknadive. Dovoljno je objaviti necenzurisani tekst i čitaocima postaje dostupan kao iznenađenje, kao otkriće, kao dokaz gluposti i ograničenosti cenzora, kao zakasnela pravda. S tim što je taj tekst, integralno objavljen kasnije ili mnogo kasnije, izgubio uticaj koji je mogao imati u svom vremenu i na svoje savremenike. A taj nepredvidivi i neobjašnjivi fenomen međusobnog razumevanja i prožimanja, ljubavnog susreta duha i osećanja, događa se onima koji pišu i njihovim čitaocima samo jednom, ostalo je ponavljanje. Štete koje napravi autocenzura ne mogu se ni proceniti ni opisati, ni delimično nadoknaditi. Dogodile su se zato što se nisu dogodile. Drugi nikada neće saznati za njih. Autor će ih zaboraviti. Morao je ili je uobrazio da se mora odreći dela sebe da ne bi postao žrtva u očima svog straha ili da bi izbegao neugodnosti, osudu i kaznu. Pre mnogo godina, u vremenu koje nije ličilo na ovo, ali mu je prethodilo i učestvovalo je u njegovom nastanku svojim genetskim potencijalom, predao sam rukopis mog romana izdavaču, prijatelju i pametnom čitaocu. U blizu tri stotine stranica našao je pasus koji je i meni i njemu mogao napraviti nevolje, lovaca na sumnjive pojave i nepodobne autore bilo je svuda oko nas i obojica smo, svaki na svoj način, često osećali infracrvene zrake njihove budnosti kako snimaju i proveravaju našu tamu. Dugo smo raspravljali šta da radimo. Najzad smo našli rešenje i, obojica zadovoljni svojim trikom, primenili ga. Preko beline tog pasusa napisali smo: samocenzurisano, velikim slovima. Knjigu su naružili oni kojima je to posao ali se, razume se, nisu mogli uhvatiti za pasus koga nije bilo. Ni naslutiti čak šta je u njemu pisalo. Gotovo sve iz tog vremena, pa i ta moja knjiga, temeljno je zaboravljeno. Ali ja se ni danas ne mogu setiti šta je pisalo u tom pasusu, koji sam motiv koristio, šta sam hteo reći, a pokušao sam više puta da ga obnovim i ponovo napišem. U mom pamćenju na tom mestu je praznina. Ako cenzura poseduje đavolovu veštinu da vas ubedi kako ne postoji, autocenzura ima tu hipnotičku sposobnost da vam u četiri oka dokaže da vam se nikad nije desila. Jer ništa ne ostavlja za sobom. Srpska „crna knjiga cenzure“ nije napisana. A verovatno je neće ni biti. Zašto? Pa zbog autocenzure.