Problem stvarnosti

Tek što su se izbori okončali, opozicija rasula kao klikeri po betonu, a već me hvata panika od novih jalovih strategija borbe protiv režima. Kao najizvesnija ovih dana nameće se ona protiv Vučićeve „izdaje Kosova“. Hoće li se klikeri ujediniti i progovoriti jezikom „istinskih patriota“? Evo, kaže Đilas: nema tog političara u Srbiji koji će staviti potpis na kosovsku nezavisnost. A iz ruševina srpskog političkog života kao da već niču nove farse budućih besmislenih koalicija, ujedinjenih što u pasivnoj što u aktivnoj odbrani svete srpske zemlje. Jer dok su jedni, pevajući četničke pesme, nagrnuli da steknu status dekora u Vučićevom parlament-rijalitiju, drugi su bojkotom ukazali na apsurdnost izbora-bez-izbora, ali ne i na opšti politički nerazum u kome već čitavu deceniju sudeluju. Ćutanje na temu Kosova, suštinskom stvarnosnom problemu, taktika je onih opozicionih stranaka kojima je odveć skupo da se na tu temu istrčavaju nepopularnim stavovima. Čini se bezbednije tvrditi da je Zemlja ravna ploča nego da je Priština već dve decenije deo Srbije koliko i neko ostrvo u Pacifiku. A oni što ne ćute, takmiče se u nećutanju svim sredstvima. Polažu tapiju na patriotizam i okupljaju oko sebe pseudointelektualni šljam rusofilskog desničarenja, opskurne individue sklone kolektivnom suicidu koje valjda još uvek sanjaju da će jednog dana Kosovo, samo tako, osvanuti bez ijednog Albanca, što je uostalom i bio prećutni kriminalni sporazum srpskih vlasti i većinske Srbije devedesetih. Teško da ima opozicione partije (ne računajući ubogi LDP, no to je već tragedija za sebe) koja je za sve ove godine pred građane izašla sa ma kakvim otrežnjujućim stavom i predlogom za rešenje kosovskog pitanja. O floskuli „standardi pre statusa“ već godinama je izlišno govoriti u zemlji koja nije u stanju da uspostavi ni sopstvene standarde građanskih prava i obaveza, a kamoli na teritoriji kojom neko drugi vlada. Sigurno se mnogima čini zgodno da ne prljaju ruke Kosovom kad je Vučić već tu. Partije i pojedinci koji su posle Đinđića vladali Srbijom, uglavnom nisu činili drugo sem što su to pitanje nesnosno pasivno ostavljali otvorenim, sve dok se nisu smučili i Srbiji i Evropi i svetu. Uostalom, nije li Vučić, kako kažu, napravio „dil“ sa Evropom, pa mu zarad priznanja Kosova gledaju kroz prste dok nas kinji i ponižava? A kad to završi, valjda ćemo, ovako pravdoljubivi i dalekosežnog pamćenja, biti silno ogorčeni i eto prilike da se uz ostale nadolazeće krize vlast ozbiljnije poljulja. A nije li odvratno, i nije li to još jedan dubok poraz srpskog građanskog društva, da protagonist ratnih devedesetih, Miloševićev Gebels, karikatura od diktatora, „odradi“ Kosovo kao sasvim lični i uistinu prljav posao, umesto da građanska Srbija svesno i savesno učini civilizacijski pomak od svoje ratne politike donošenjem racionalnih odluka u korist sopstvenu i svih naroda u okruženju, a zarad svoje evropske budućnosti? Pritom, teško je verovati da Vučić namerava da poštuje ma kakav dogovor sa EU, ako takav uopšte postoji, budući da je evropski put za njega, pre ili kasnije, put ka političkim vešalima. Neće Vučić taj posao završiti dok ne uništi još mnoge živote i zatre dugoročne državne interese, dok ne spali sve mostove ka Evropskoj uniji i dok Srbija ne postane deo Azije. Ma ne, kažu neki, među liderima opozicije ima nesporno svesnih ljudi, nego je narod zablesavljen. Neće da prihvati istinu, opoziciju odmah etiketira kao izdajnike i antipatriote, i onda šta smo uradili, ništa. Pre bi se reklo da srpsku opoziciju, onu koja više ni ime nema, koja se poziva na vrednosti građanskog društva i na Evropu, kojoj građanska Srbija s vremena na vreme poklanja poverenje i koja uporno to poverenje izdaje, većinski čine bezidejne zadribande i pojedinci nepredvidivih agendi kojima pre svega možemo da zahvalimo za stanje u kom se nalazimo. Uspešni u međusobnim sukobima i izneveravanju sopstvenih načela, pohlepom i ličnim interesima pre tri godine uspeli su da uz pomoć Vučićevih tabloida izbace Sašu Jankovića iz politike, prošle godine upropaste snagu građanskog protesta, a ove godine, ne uspevši da se sred potpuno ogoljenih režimskih afera ujedine ni oko najosnovnijih principa, iznevere ideju bojkota kao jedini suvisli čin diskreditacije Vučićevih privatnih parlamentarnih izbora. U društvu u kom budale redovno nadmudre razumne, reklo bi se da ipak nije toliko problem u budalama koliko u razumu. I posle tri decenije katastrofalnih grešaka, Kosovo opstaje u svesti većinske Srbije kao niz potisnutih slika i kompleksa koji raznim političkim bednicima služe za zamagljivanje stvarnosti, nudeći se, pritom, analitičnom posmatraču kao osnovna mera iracionalnosti srpskog društva. A uz to, neminovno, i kao mera političkog kukavičluka.