Epidemija populizma

Pandemija kovida-19 je šok neviđenih razmera i neizvesnog trajanja. Posledice su katastrofalne. Ako se njihovom otklanjanju ne pristupi na pravi način, ova kriza bi mogla da rezultira jednom od najtragičnijih epizoda u latinoameričkoj istoriji. Odgovori na izazov u našem regionu zasad su neujednačeni. Neke vlade su reagovale brzo i očuvanje javnog zdravlja odredile za svoj primarni cilj. Druge su, nažalost, minimizovale rizike od pandemije, dezinformisale građane i ignorisale naučne dokaze i savete sopstvenih stručnjaka. Tamošnji lideri su se, usred tragedije koja je pogodila njihove zemlje, opredelili za populističku politiku i podsticanje podela u društvu. Vrhunski prioritet Latinske Amerike mora biti da broj žrtava pandemije bude što manji. Kreatori politike treba da se usredsrede na unapređenje zdravstvenih sistema, da resurse usmere ka bolnicama, da privremeno promene namenu neiskorišćenih kapaciteta (hotela i kongresnih centara) i radikalno povećaju kapacitet za testiranje. Latinoamerički lideri takođe moraju da osude ograničavanje izvoza medicinske opreme i drugih kritičnih resursa, te zahtevaju povećana izdvajanja za Svetsku zdravstvenu organizaciju, nasuprot bezobzirnoj odluci američkog predsednika Donalda Trampa da zamrzne finansiranje SZO, u čijem finansiranju su SAD učestvovale sa 500 miliona dolara godišnje. Tešnja koordinacija na globalnom nivou između zdravstvenih vlasti pojedinačnih zemalja neophodna je kako bi se poboljšali kapaciteti za obavljanje testova, lečili i izolovali pacijenti, te razvili lek i vakcina, kao definitivna rešenja za zaustavljanje pandemije. Ekonomski šok je ogroman. Osim što je pandemija poremetila domaću proizvodnju, latinoameričke ekonomije pogodio je pad izvoza i cena izvozne robe, gubitak prihoda od turizma i doznaka iz inostranstva, kao i veliki odliv kapitala. Šok do koga je došlo na strani ponude, u kombinaciji s naglim padom tražnje, mogao bi da pokrene spiralnu kontrakciju latinoameričkih ekonomija. Da bi se to sprečilo, od presudnog značaja su hrabre političke mere kojima bi se zaštitili prihodi individualnih domaćinstava. Ovo podrazumeva gotovinske transfere građanima koje je tekuća kriza naročito teško pogodila, uključujući one koji rade u sivoj zoni ili su samozaposleni, budući da nemaju pristup subvencijama koje se odobravaju zaposlenima, niti osiguranje na koje imaju pravo nezaposleni. Od ogromnog značaja su i olakšice za poslodavce. Subvencije kako bi se firmama pomoglo da mogu da isplaćuju plate, uz obavezu da ne otpuštaju radnike, zaštitiće kako kompanije tako i zaposlene tokom trajanja krize, a od ključnog su značaja i za brz ekonomski oporavak kad se okolnosti normalizuju. Ako se ne spreče masovna bankrotstva, sledeća žrtva biće bankarski sistem. A na toj tački se i sistemi plaćanja - zapravo kompletne privrede - suočavaju s rizikom od kolapsa. Mnoge firme, posebno mala i srednja preduzeća, tokom trajanja krize pretrpeće značajne gubitke prihoda. Bez podrške, njihov manjak likvidnosti uskoro će se pretvoriti u problem solventnosti. Poreske olakšice, produženje rokova otplate i subvencionisani krediti neće biti dovoljni. Urgentnost situacije zahteva dosad neviđene državne garancije za kredite, kako bi se osiguralo da banke i dalje mogu da pozajmljuju novac; kao i privremene regulatorne promene kako bi se podstakla kreditna ekspanzija. Dobro kapitalizovane i dobro vođene banke u državnom vlasništvu takođe bi mogle da odigraju vodeću ulogu. Šire posmatrano, bez obzira na to što će se preduzete mere razlikovati od zemlje do zemlje, nesvakidašnji fiskalni izvori verovatno će u svakoj od njih biti potrebni kako bi se podstakao oporavak. Vlade će morati da stimulišu zapošljavanje i ekonomsku aktivnost, a da u isto vreme ne uvećavaju zdravstvene rizike. Problem je u tome što je u današnjoj Latinskoj Americi prostor za sprovođenje ovih mera uži nego što je bio nakon globalne finansijske krize 2008. Fiskalni troškovi trebalo bi da budu neutralisani budžetskim prilagođavanjima u oblastima niskog prioriteta. Posvećenost vlada da u razumnom roku koriguju uvećane fiskalne deficite umanjila bi rizik od smanjenja kreditnog rejtinga. Spoljna podrška fiskalnim i platnim bilansima presudno je važna, posebno za manje i slabije razvijene zemlje Latinske Amerike. Ako i privatne firme i vlade budu beležile visoke deficite, onda će se i jaz u tekućim računima verovatno proširiti. Nedavni odliv kapitala iz ekonomija u usponu - jedan od najvećih slučajeva odliva kapitala u modernoj istoriji finansijskih tržišta - taj problem čini još većim. Prateća depresijacija valuta ekonomija u usponu mogla bi da se ispostavi kao faktor destabilizacije. Za mnoge ekonomije u Latinskoj Americi će daleko veća zvanična spoljna podrška biti jedini način da se izbore s ovom kombinacijom šokova. Tu bi MMF trebalo da odigra ključnu ulogu. MMF mora nešto da učini po pitanju kratkoročnih deviznih i fiskalnih potreba individualnih zemalja, i nastavi da pruža podršku njihovim ekonomijama tokom krize čije trajanje se ne može predvideti. Fondu su potrebna dodatna sredstva i sposobnost da ih brzo distribuira. Latinoameričke vlade trebalo bi da se ujedine u pozivima na emitovanje nove emisije globalne rezervne valute, specijalnih prava vučenja (SPV), u vrednosti od 1.000 milijardi SPV (ili okvirno oko 1.500 dolara – prim. ur.). SPV se zemljama alociraju u skladu s njihovim kvotama u MMF-u, ali neproporcionalna alokacija mogla bi da bude sprovedena objedinjavanjem sredstava na jednom mestu, uz nadzor Fonda. Osim toga, momentalno udvostručenje sredstava u sklopu novih aranžmana za zaduživanje (NAB) omogućilo bi MMF-u kapacitet potreban kako bi se odgovorilo na predstojeće hitne zahteve za odobravanje kredita. Konačno, budući da tradicionalni programi MMF-a za odobravanje kredita neće moći da budu odobreni na vreme, trebalo bi da Fond u značajnoj meri poveća pristup instrumentima koji obezbeđuju brzu distribuciju sredstava i za to ne postavljaju previše uslova, poput Instrumenta brzog finansiranja (RFI), ili da kreira nove kreditne instrumente za potrebe saniranja štete nanete pandemijom. Vodeće centralne banke koje emituju rezervne valute mogu da pomognu tako što bi proširile pristup svojim svop linijama, bilo direktno ili indirektno, preko MMF-a ili Banke za međunarodna poravnanja (BIS) kao posrednika u obezbeđivanju likvidnosti centralnih banaka. Na domaćem planu, centralne banke trebalo bi da iskoriste sve instrumente koji su im na raspolaganju, i da budu inovativne tamo gde je to neophodno, kako bi obezbedile punu likvidnost finansijskih tržišta i čitavih ekonomija. Konačno, multilateralne razvojne banke, poput Svetske banke, Interameričke razvojne banke i Razvojne banke Latinske Amerike trebalo bi da udvostruče iznos neto pozajmica regionu i iskoriste visoko likvidna globalna tržišta kapitala za obezbeđivanje dodatne budžetske podrške. U izuzetnim okolnostima i u zemljama koje nemaju pristup tržištu, privremena obustava otplate kredita mogla bi da upotpuni sredstva dobijena zvaničnim zaduživanjem. Multilateralne razvojne banke zemljama obezbeđuju i smernice za različite oblasti delovanja koje su deo odgovora na krizu, uključujući vlastite procene morbiditeta i mortaliteta izazvanih kovidom-19, posebno u zemljama u kojima vlade umanjuju zdravstveni rizik od ove bolesti. Vreme je ovde od esencijalnog značaja. Izazov koji pandemija predstavlja nema pandana u novijoj istoriji. Svet, Latinska Amerika i region Kariba sebi ne mogu da priušte zakasnele ili neadekvatne odgovore na nju. Uzajamno poverenje, transparentnost, te razumno ponašanje - a ne populizam i demagogija - ostaju najbolje smernice za ova neizvesna vremena. Ova kriza ne sme da bude izgovor za ograničavanje naših teško stečenih prava. Umesto toga, ona treba da posluži kao prilika za jačanje demokratije u Latinskoj Americi, i pokaže kako je ta demokratija u stanju da pritekne u pomoć građanima kada je to potrebno.