I vuk sit, i ovce ošišane

Kada je Amerika u pitanju, s obzirom na okolnosti i dramatične promene koje su u svetu nastupile posle pandemije virusa korona, osnovno pitanje koje svi postavljamo glasi: kuda plovi taj brod a i svi mi ostali sa njim? Da li će snažni konstrukcioni elementi koji su ugrađeni u temelje SAD i koji su tokom svih minulih godina pokazali svoju žilavost i prilagodljivost, uspeti da odole nagomilanim ekonomskim protivrečnostima koje američko društvo, očigledno, sve teže podnosi? Problem američkog sistema iz vanameričke perspektive ipak nije u tim protivrečnostima, jer su različita društva i civilizacije postojali i nestajali zavisno od svoje sposobnosti da se adaptiraju, promene i otklone prepreke koje su ih kočile u daljem razvoju. Osnovni problem američkog sistema jeste raslojavanje društva uz sve veći rast nejednakosti - i to svih mogućih nejednakosti. Kada se otvori toliki prostor za nejednakost, onda se sužava mogućnost izbora koja stoji na raspolaganju velikom delu stanovništva. U neku ruku, krize su čistilište. I to kako u ekonomskoj teoriji, tako i u biologiji. Darvinizam ne zna za sentimente, ne poznaje humanost, nego samo registruje procese koji su prisutni u prirodi a vrlo često i u društvu. Preživljavaju oni koji su najsnažniji, najsposobniji i najprilagodljiviji. Ako se stvari posmatraju iz te perspektive, oslobođene bilo kakvog humanizma, a opet u funkciji napretka, nije teško izvesti zaključak da su čistilišta poželjna. Ona su preduslov napretka. Međutim, problem sa čistilištem je što u njemu niko ne želi da se nađe. Ni oni kojima je po zaslugama tamo mesto, ni oni koji to nisu zaslužili. U osnovi, krizna vremena se ne razlikuju mnogo od normalnog vremena, barem kada je reč o samoj privredi. U krizama se samo naglašava i na dramatičan način uveličava i pojačava ono što je u privredi uvek prisutno. Neko propada, neko danas zaostaje da bi propao sutra, neko uspeva na trenutak, a neko na duži rok. Jedino se retko sreće trajni uspeh. To je utoliko očiglednije ukoliko je vreme posmatranja duže. Za prosečnog poznavaoca ekonomije tu se priča završava. Danas ne postoji Istočnoindijska kompanija koja je bila sinonim privrednog uzleta Ujedinjenog Kraljevstva i britanskog ekspanzionizma. Osnovni razlog je što više nema legalne i unosne trgovine robovima i opijumom, niti mineralnim bogatstvima kolonija i eksploatacije najobespravljenijih slojeva u kolonijama. Ipak, na tržištu nafte bi se mogle naći veoma zanimljive paralele. U kriznim vremenima uzusi se menjaju. Svi mogu da propadnu. I oni koji zaslužuju da propadnu i oni koji to ne zaslužuju. Zbog toga su krize opasno nepredvidljive. Postoje dva faktora koji odlučujuće deluju na konačni ishod. Jedno su pravila igre. Tamo gde su ona loša i gde su otrgnuta od stvarnosti i postoje samo na papiru, makar se taj papir zvao i zakon, rezultat je neminovno loš. Poseban apsurd je taj što u tom neprirodnom okruženju redovno opstaju oni koji ne bi opstali ni u normalnim vremenima, a kamoli bili sposobni da prežive periode oskudice. Time se može objasniti zašto u nekim zemljama decenijama, a ponegde ni vekovima, ne prolazi agonija nerazvijenosti. Sve srećne države srećne su na svoj način, dok sve nesrećne države liče jedna na drugu. Drugi faktor je finansijska moć. Ona je svuda prisutna - i tamo gde ima pravila, i gde ih naizgled nema, i gde ih nema ni u primisli. Ta moć svuda ima tendenciju da urušava onaj poredak koji donosi napredak. Odnosno, kako je to lord Akton napisao sredinom 19. veka, „Moć korumpira, a apsolutna moć korumpira apsolutno.“ Tržište nafte je interesantno iz nekoliko razloga. Jedan je što je reč o strateškoj sirovini, mada je ona sada u izvesnom opadanju. Još uvek je moćna, još uvek je nezamenjiva, ali je načeta. Niko više ne sumnja da će nafta u budućnosti postati izlišna, samo je pitanje kada će se to desiti. Drugi razlog se odnosi na proizvođače koji su toliko heterogeni i po interesima, i po sposobnostima, i po sredstvima koja imaju na raspolaganju, pa sve to utiče na to da u ovoj oblasti nema nikakve prirodne, a još manje tržišne ravnoteže, što se najbolje vidi po ceni. Cena je u jednom trenutku čak bila i apsurdna: negativna. Doduše, tu je reč o ceni derivata, a ne realne nafte. Ali, finansijske špekulacije i moć idu ruku podruku, što je logično. Stvarna finansijska moć nafte zanimljiva je kada se pogledaju količine novca koje arapske monarhije troše na oružje. Međutim, nije ni to najinteresantnije. Najinteresantnija je činjenica da najbogatiji čovek u modernoj istoriji sveta nije bio nikakav inovator, niti osvajač, nego onaj koji je dominirao proizvodnjom nafte: DŽon Rokfeler, osnivač Standard ojla, čiji su naslednici danas kompanija Ekson mobajl i niz drugih naftnih korporacija. Aristokratija, pa ni ona ekonomska, nikada nije otišla sa scene dobrovoljno niti se povukla mirno, bez borbe. Za borbu ima mnogo milijardi razloga. Ukupan paket pomoći američke vlade iznosi tri hiljade milijardi dolara, mada je prema računu DŽozefa Stiglica, kada se uračunaju i mere FED-a, suma dvostruko veća. Ako govorimo o pomoći energetsko-naftnom sektoru, veću pažnju treba posvetiti aktivnostima FED-a. Nema sumnje da će FED pomoći energetskom sektoru mehanizmima sličnim onima koji su upotrebljeni kada je spasavan finansijski sektor 2008. Mere FED-a nisu tako jasne prosečnom građaninu, dok se direktna ekonomska i fiskalna pomoć mnogo lakše prati. Međutim, bez obzira na to što je FED formalno nezavisan, kada su u pitanju krupne odluke on ne sme da se usudi na samoinicijativno delovanje, bez instrukcija prvog čoveka Bele kuće. Sada je sasvim izvesno i svima jasno da antikrizne mere neće stići do onih kojima su najpotrebnije. Zato Stiglic u intervjuu nemačkom Cajtu kaže da će bez zdravstvene zaštite i socijalne pomoći ostati oni koji ih nisu ni imali. Sistem će se menjati u budućnosti tako što će uglavnom ostajati isti... dok se ne nađe neko novo rešenje. Druga je stvar što to rešenje možda i ne postoji u postojećem sistemu: to nije prepreka da se na rešenju radi. Koliko god taj rad izgledao uzaludan, on na kraju uvek nekako ispadne produktivan, barem za očuvanje postojećih privilegija. U slučaju kompanije Ekson mobajl zbog pogrešnih i promašenih investicija, pandemije i rata cena između Saudijske Arabije i Rusije, problemi se već dugo nagomilavaju. Prema Blumbergovoj analizi u Biznis viku, ne samo da je Ekson mobajl pogrešno investirao, nego je investirao na osnovu velikih zajmova i to u pogrešnom trenutku. To trojno jezgro - pogrešne investicije, pogrešno vreme i tuđi novac čini, otprilike, definiciju pogubne lančane reakcije u privredi. Prve detonacije u toj kompaniji počele su možda još dok je šef diplomatije u administraciji Donalda Trampa bio Reks Tilerson, dugogodišnji izvršni direktor upravo Ekson mobajla. Oni koji malo bolje poznaju praksu finansijskog tržišta, a nisu zaslepljeni teorijom i modelima koji nemaju nikakve suštinske veze sa realnim životom, kažu da nije slučajnost što je 2008. bankrotirala banka Liman braders, a ne Goldman Saks. Obe su bile investicione, sistemske banke. Liberalna tržišna teorija tu ne pruža odgovarajuću vizuru za sagledavanje motiva i identifikovanje pokretača berzanskih poslova. Praksa je mnogo prizemnija. Objašnjenje zašto se Goldman Saks spasao, a Liman braders bankrotirao, nije u zvezdama već u sasvim zemaljskim stvarima: Bušov ministar finansija Henk Polson bio je bankar i bivši izvršni direktor Goldman Saksa. Malo zbog konkurencije, malo zbog ograničenih sredstava koja ipak nije mogao svako da dobije, tek Liman braders je propao. Ne treba očekivati da je to što se dogodilo 2008. bilo izuzetak; pre će biti da je reč o pravilu. Kada nešto generiše toliko novca - a procene su da naftni biznis samo u SAD vredi 1.700 milijardi dolara godišnje (vrednost druge najvrednije sirovine, zlata, i to u celom svetu je oko 170 milijardi dolara, samo 10 odsto vrednosti nafte u SAD) nema ni najmanje šanse da će političari to prepustiti spontanom delovanju tržišnih snaga. U čistilište će poslati najgore, a poštedeće najsposobnije. Ako je u ovoj igri velikih brojeva ikakvo tržište uopšte moguće... Situacija na tom visoko koncentrisanom tržištu, koje je počela da razbija i čini konkurentnijim tehnologija frakinga, takva je da ono nije ni na zemlji ni pod zemljom, već je u svojevrsnom stanju levitacije. Nije sasvim izvesno ni da li bi sistem krupne igrače na tržištu nafte mogao da odbaci na čistilište, a da i sam ne završi tamo sa njima. Izvesno je samo da se ni jedni ni drugi ne bi lepo proveli. Naravno, cenu održavanja sistema u životu platiće Amerikanci. Ogroman broj njih već plaća i pati: Afroamerikanci, neobrazovani, Hispanoamerikanci, ruralno stanovništvo. Najnoviju grupu, sastavljenu od svih njih, ali i od belačke radničke klase, čini armija od 40 miliona Amerikanaca koja je ostala bez posla. Koliko godina će proći da se njihove muke izleče ponovnim zaposlenjem svih? Sigurno mnogo. Istina, pokazatelji za maj obećavaju, jer je u tom mesecu ipak otvoreno dva i po miliona novih radnih mesta. Podaci o zaposlenosti su veoma bitni jer nezaposleni imaju više problema, ali i vremena, pa mogu bolje da razmisle o izbornim opcijama. Preduslov je samo da ih imaju... Kada se sve razloži na elementarne čestice u privredi, postoje samo tri faktora uspeha. Jedno su resursi, drugo je znanje, treće su veze. Kada je u pitanju veliki novac, kao što je slučaj sa naftnim biznisom, onda su to političke veze. Sve ostalo su uslovi koji konkretnu mikroklimu čine pogodnijom za razvoj dobrog ili lošeg biznisa. Znanje tu ne igra veliku ulogu jer može da se kupi i više je operativne, nego strateške prirode. A upravo je takav posao sa naftom. Ulogu buzundžija u kamuflaži finansijskih tokova odigraće, ni manje ni više, upravo političke borbe oko američkog predsedničkog trona. Ko malo poznaje Ameriku i američko društvo, makar i površno, zna da tu nema mnogo prostora za alternative. Kada nije kriv sistem, kada nije kriv narod, kada nije kriva privreda, kada je pomalo kriva elita, neko mora da bude mnogo kriv. To ko je mnogo kriv - to je nepoznata u političkoj jednačini. U slučaju američkih predsedničkih izbora ta nepoznata je neprijatelj. Neprijatelj može biti samo neko ko ima dovoljno snage da ugrozi američku dominaciju. A to je jedino Kina. Zato će se napad odvijati u pravcu pokušaja destabilizacije i podrške demonstracijama u Hongkongu, uz kontinuirano podsećanje i traženje odgovornosti za nestručno upravljanje zdravstvenom krizom koja je gurnula globalnu privredu u recesiju. Stoga će Kina nesumnjivo biti najznačajniji gost predsedničke kampanje. Za napade nisu potrebni argumenti niti objašnjenja, naprotiv. I argumenti i objašnjenja bi samo otupeli oštricu ubojitog napada, onog koji je neophodan da bi se izbori dobili. Sateliti, često nazivani saveznicima, to će u stopu pratiti. Možda će jedan deo njih to raditi nevoljno, ali će pratiti, jer cena nelojalnosti može biti mnogo veća od cene za kršenje ionako relativnih, pa često i nepostojećih moralnih pravila u međunarodnoj politici. Za stvarno rešenje problema u kojima se Amerika nalazi potrebna su objašnjenja. Nažalost, ko želi uspešnu izbornu kampanju, treba da beži od objašnjenja. Beg od objašnjenja i traženje brzih rešenja biće još izraženiji zbog nemira izazvanih ubistvom DŽordža Flojda i erupcijom nezadovoljstva afroameričkog stanovništva. Ukorenjeni rasizam i etnički zasnovano raslojavanje datiraju još od vremena uspostavljanja federalne države i oslobađanja od britanske kolonijalne vlasti. I prvi predsednik SAD DŽordž Vašington bio je robovlasnik. To je bio i treći američki predsednik - Tomas DŽeferson, bez obzira na aferu i decu sa robinjom. Iako je ropstvo u SAD odavno ukinuto zakonski, faktički razne forme segregacije i dalje postoje i duboko su usađene u mentalnu matricu velikog dela belačke populacije. Ispostavlja se da američki „način života“ nije tako platinast. Onda dolazimo do toga koga ćemo gledati u okršajima, pri čemu argumenti i istina neće igrati neku važniju ulogu. Ko između Trampa i demokrate Bajdena ima veće šanse? Da li američke demokrate nude ikakvu alternativu? Tu dolazimo do budućnosti. Upravo je budućnost stvar predsedničkih izbora. Za Amerikance nije opcija da se bira prošlost - da je ona bila dobra, sadašnjost ne bi izgledala ovako. Osim toga, ni do danas nije nestala ona zbunjenost i neverica na licu demokrata u noći kada je Hilari Klinton izgubila. Čini se da je i Bajden bio umešan u kreiranje afere prilikom odlaska Obamine administracije. A nije baš najmudrije niti najpronicljivije da nekome ko se u aferama poput Trampa snalazi kao riba u vodi još izmišljate i tovarite nepostojeće afere. Stepen pronicljivosti umnogome određuje stepen sposobnosti da se suprotstavite protivkandidatu u liku i obličju Donalda Trampa. To sve, zajedno sa marketinškom agresivnošću i medijskom galamom ustoličenog republikanskog kandidata, stvara male šanse za promenu. Simbiozom beskrupuloznosti, ciljanih napada, slabosti demokrata, velikog spoljnog neprijatelja na kome je republikanac već uveliko oštrio i oštri zube, Trampova pobeda deluje kao gotovo izvesna. Konačan ishod političkog, privrednog i društvenog zamešateljstva u Americi mogao bi se najbolje ilustrovati malo modifikovanom poznatom izrekom: i vuk sit i ovce ošišane. Krupan biznis i politički moćnici naći će način da se dogovore oko cene koju treba platiti. Ali, oni će se dogovoriti oko cene koju će platiti drugi, a ne oni sami. I to je ono što je njima najlepše, jer je i najlakše, ali i ono što je najstrašnije. Naravno i najnepravednije, zato što je najnemoralnije, jer je na delu ogoljena sprega politike i tokova globalnog kapitala. Biznis će moći ponovo da teče, a prava, slobode, demokratija - sve će to postati predmet uobičajenih rituala, pre sićušnih iskri nego ozbiljnih varnica u komunikaciji globalnih sila. Iako Amerikanci nisu suštinski drugačiji od ostalih naroda, i iako su samo relativno bogatiji od većine drugih nacija, oni ipak predstavljaju ekonomsku supersilu bez premca u svetu. Upravo je zbog toga izbor američkog predsednika umnogome značajniji za građane svih drugih zemalja, čak i od njihovih nacionalnih izbora. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što taj izbor sužava ili, pak, proširuje broj opcija koje drugi imaju na raspolaganju kada su u pitanju njihovi domaći izbori. Taj značaj postaje još veći kada se radi o izboru nekonvencionalnog kandidata poput Trampa. Odsustvo skrupula, ogromna energija, neverovatna žilavost - to su nedvosmisleni aduti svakog gladijatora u američkoj političkoj areni sa primesama šou-biznisa. Kada je vreme ovako turbulentno, glasači neće od političara tražiti drugo do ono što su još u Starom zavetu tražili Izraelci kada su se oslobodili ropstva i izabrali Saula za prvog cara uzvikujući „Hoćemo i mi cara, kao drugi narodi!“, iako je to značilo da su odbacili Boga. Ko izabere cara umesto Boga, odnosno ko odbacuje ideale, nema mnogo čemu da se nada na duži rok, jer često i doživi da izgubi ono što se skupo plaća - slobodu i perspektivu. Lični odnosi nisu zanemarljivi. Ako je Tilerson otišao zadržavši manje-više skladne odnose sa Trampom, onda je, uz tradicionalnu bliskost Ekson mobajla sa republikancima, budućnost izvesna, bez obzira što se to ne vidi po aktuelnim cenama akcija na berzi. Pomoć kompanijama koje su bliske političkom establišmentu biće lekovita za te kompanije, ali otrovna za većinu Amerikanaca. Oni će plaćati a neće dobiti skoro ništa. Kada novac preko raznih eksplicitnih i implicitnih kanala legne na račun Ekson mobajla, resetovaće se „tržišna utakmica“. Cene nafte će ponovo biti stvar tržišta, a ne nekih drugih kriterijuma. Velikodušnost svih onih koji plaćaju za saniranje posledica pogrešnih poslovnih odluka jedne industrije na zalasku neće biti uzvraćena velikodušnošću malobrojnih i privilegovanih koji su zahvaljujući toj pomoći svih preživeli. Tu se javlja poseban apsurd, osnovni liberalni princip: kada se daje uvek je mnogo, kada se uzima nikad nije dosta. Naftna industrija u Americi, ogroman broj radnika koje zapošljava, ali i još veća koncentracija kapitala, bez koga i nema politike u Americi, zaokupljaju najviše pažnje kako ekonomista, tako i politikologa. Međutim, stvari ne bi bile tako dalekosežne da sve što se u tom segmentu dešava i uradi ostaje samo u Americi. Cilj strateškog ugrožavanja Rusije, kojoj nešto više od trećine državnog budžeta i nešto više od polovine ukupnog prihoda od izvoza zavise od nafte i gasa, nije beznačajan. Doduše, rusko rukovodstvo osim zaliha nafte ima i veći stepen fleksibilnosti. Kad god padne cena nafte Centralna banka Ruske Federacije devalvira rublju, a ceh plaćaju građani Rusije. Od 1987. postoje regularni desetogodišnji intervali temeljnih nestabilnosti na tržištu nafte i Rusija je svaki put to skupo plaćala. Slom komunizma, pa period potpunog haosa 1997, pa pretkrizna 2007. kada je Putin i definitivno napustio svako usaglašavanje sa Amerikom i krenuo u realizaciju svojih ciljeva, oslobođenih bilo kakvih atlantskih koordinacionih stega. Mada, pravo govoreći, Trampu i nije cilj Rusija, njemu su cilj izbori i ono što vodi pobedi. A ima li išta bolje nego istovremeno nauditi Kini i Rusiji, sa argumentacijom ili bez nje, ali sa mnogo buke? Pobeda mu ne gine ukoliko buka bude stvarno velika. Onda će, kao i kod svakog poslovnog pristupa, nastupiti period pomirenja, traženja kompromisa i, naravno, postizanja dilova baziranih na poslovnoj logici i oslobođenih bilo kakvih ideala, sa dojučerašnjim glavnim metama predizborne kampanje. Jer, od kada su Feničani pronašli novac, mnoge druge reči su izgubile na značaju, posebno reči ideali, odanost, čestitost, pa i ljubav i prijateljstvo. Vuci će biti siti, ali će ipak ovce biti ošišane. Sada globalno. Mere neće biti predatorske prema onima kojima je pomoć namenjena, ali neće biti ni fer. Bolje će svakako proći Ekson mobajl, Holibarton i Teksako, dok će neki drugi proći samo sa mrvicama. Tu je na delu još jedan apsurd. U biznisu je reč o dobrim i lošim poslovnim odlukama. Ako su dobre, proći ćete dobro. Ako su odlične, vinućete se u zvezde. Ako su loše, počećete da hramljete. Ako su katastrofalne, služiće vam opelo. Tu se krug završava. I tu je najočiglednije da političari zapravo imaju božansku moć: onima kojima bi trebalo da služe opelo političkim blagoslovom se priređuje gozba. Poruka je vrlo jednostavna: pogrešne investicione odluke su katastrofalne - ali ne one poslovne, nego one koje se tiču loših političkih investicija. Ševron je, recimo, bez javnog roptanja pristao da likvidira poslovanje sa Venecuelom, sa kojom sarađuje od 1921, i tu odmah zabeležio gubitak. Onda je Tramp na sastanku sa čelnicima Ševrona i Ekson mobajla obećao konkretnu pomoć naftnoj industriji, pa se gubici i od sankcija i od pada cena i od pandemije nekako relativizuju. Zato ne treba da čudi da su se neke velike firme kao što su Amazon, Epl i Gugl, koje su ne tako davno žestoko napadale Trampa zbog stava prema migrantima, u poslednje vreme prilično utišale, iako ih on nimalo ne štedi. Mark Zakerberg se čak usudio da brani predsednika od algoritamske cenzure sa Tvitera i odlučno se suprotstavio svojim zaposlenima koji su tražili da i Fejsbuk cenzuriše predsednikove poruke. To se sve samo manje vidi jer demokrati, kao i kada je Hilari Klinton bila u trci, imaju za saveznike najvidljivije medije i skoro ceo glamur Holivuda. Nije velika šteta ni to što su Saudijci kolateralna žrtva lošeg stanja na naftnom tržištu, jer je to ionako savezništvo golih interesa. Šteta je samo to što Kina nema sopstvene nafte, već koristi niske cene i kupuje je u velikim količinama, praveći zalihe, sada kada je to najpovoljnije. Ni Kinezi, naravno, nisu nevini u celoj priči. Na kraju krajeva svako je za nešto kriv. A koliko je i za šta je neko kriv zavisi od perspektive. Iz američke perspektive, Kinezi su krivi jer su postali ozbiljan i sve agilniji protivnik Amerike za premoć u svetu. U trgovini, u industriji, u visokoj tehnologiji, donekle i u politici. Ali, u suštini, najviše u privredi. Postoji suptilna razlika između kineske i američke borbe za globalnu dominaciju: Kinezi su u periodu od skoro dva milenijuma, sve do 19. veka, bili svetska sila. Amerika je to tek nekih vrlo skromnih stotinak godina... Postoji mogućnost da Kina pobedi Ameriku na iskustvo. Međutim, znamo da je iskustvo svetiljka koja obasjava samo pređeni put... Zato u prognozama treba biti oprezan, jer kada dolazi do tektonskih poremećaja i naglih geopolitičkih erupcija, u pepelu se guše i veliki i mali.