Novak i ja bismo se lako o svemu dogovorili

Nevjerojatna je količina sranja po Novaku ovih dana. Natjecanje tko će ga više pokenjat. Čovik je napravija sve da pomogne nama Hrvatima da se promoviramo i da pokušamo spasit bar dio sezone. I naravno, budi dobar, izi govno. Je li bilo grešaka, naravno da je. Ali u prvom redu Dimitrov i organizacija pa tek onda ostali sudionici. Za usporedbu pogledajte kafiće, noćne klubove vikendom, utakmice, šetnice, javni prijevoz…. Sve puno ljudi i niko ne nosi ni masku, niti se drži distance. Ali naravno da nije baza srat po Anti i Mati. Zato po Novaku udri iz svih oružja. A čovik je riskira svoje zdravlje da nama nešto napravi. O časnim sestrama iz Đakova tek pokoja stidljiva rečenica, a situacija zasad duplo gora, da ne tražin dalje. Ovo šta se dogodilo pametni će shvatit ka upozorenje da je virus među nama i da ga treba ozbiljno shvatit, jer smo se svi skupa previše opustili. Usput se vidi da smo bez obzira na status i imanje svi isto podložni virusima i da se moramo bolje držat uputa. Zdravi i veseli bili. Dino Rađa. Fejsbuk. 24. jun 2020. Ovo je objava sa fejsbuk-naloga Dina Rađe, reakcija na žestoke kritike upućene Novaku Đokoviću i izazvala je hiljade ljudi u svim zemljama bivše Jugoslavije da ponovo slave Rađu, kao nekada kada smo ga znali samo kao dobrog duha pod košem uz koji smo slavili pobede - pre razornih ratova. Dok smo navijali za Jugoslaviju. Košarkaš iz Kuće slavnih u razgovoru za NIN ne želi da govori o prošlosti, politici, kaže da su njegovi stavovi odavno poznati, da ljude deli na dobre i loše i da će takav i umreti, ma koliko ga provocirali neki od hrvatskih medija, koji pišu da „u poslednje vreme, deo hrvatskih sportista, srećom ogromna manjina, nariče za Jugoslavijom, među njima su Dino Rađa, Goran Ivanišević, Robert Prosinečki...“ Zašto nas iznenađuju ovakve ljudske poruke kao što je vaša odbrana Đokovića? I zašto ljudi imaju potrebu da onoga ko dobrim želi da pobedi zlo napadnu žešće no ikoga drugog? Ko je za vas Novak? Kao prvo da naglasim da nisam stao u obranu Novaka zbog toga što smo mi prijatelji. Upoznali smo se jednom, u Ateni, na oproštaju Dude Ivkovića, slikali se i par minuta popričali. Međutim, njega kao sportaša jako cijenim baš zbog džordanovske glave i sveukupnog ponašanja koje može biti primjer svima. Mislim da je najbolji igrač tenisa svih vremena. Odmah iza Ivaniševića, naravno. Dvoboj protiv Federera lani u finalu Vimbldona je najbolji ikad odigran. Ne možeš da se ne diviš obojici. Nadam se da ću imati priliku da ga pobliže upoznam u budućnosti, jer me jako zanimaju razni načini pripremanja u različitim sportovima. Meni kao bivšem sportašu je to jako interesantno. Čovjek uči dok je živ. Napadi na njega, odnosno na bilo kojeg uspješnog čovjeka su samo jadni ispadi ljudi koji bi sve dali da su na tom mjestu. Jesu li se malo previše opustili? Definitivno jesu, ali oko nas je more takvih primjera pa nikom ništa. Međutim, pisati o njima malo ko čita, a pisati o Đokoviću, Bilu Gejtsu i sličnima svi čitaju. Pogotovo ako su negativno intonirane informacije. Takav je današnji svijet, nažalost. Kao reakciju na otvoreno neprijateljstvo prema Đokoviću, vašu objavu delili su i Srbi i Hrvati, i ostali narodi bivše Jugoslavije. Šta i kome smeta kada, ljudskim pristupom, bez zlobe i zavisti, brišemo granice među sobom i ne dozvoljavamo da nam zagade srca? Šta se tiče odnosa na ovim prostorima, apsolutno ne želim tome davat prostora osim jedne rečenice koju ću ponovit. Gledajmo u budućnost, a ne u prošlost. Samo na to možemo uticati da nam bude bolje. Česte su vaše reakcije na nepravdu. Govore da ste emotivac. Prema ranjivim grupama postavljate se zaštitnički. Da li je to ono što nedostaje ovdašnjim političarima i da li ste ikada razmišljali o tome da se politički angažujete? Emotivac sam od rođenja. To je u meni i nemam namjeru mijenjat. Ko me voli, super, ko me ne voli, opet dobro. Ne moraju svi biti isti. Meni su ljudi ili dobri ili loši. Ne interesira me ko je crni, bijeli, žuti ili zeleni. Ne interesira me ko je musliman, kršćanin, budist ili pravoslavac. Ne interesira me ko je Amerikanac, Rus, Kinez, Srbin ili Hrvat. Ne interesira me koliko novca neko ima i kako se zove. Samo dobar ili loš. Ako si dobar možemo bilo šta, ali ako nisi, zaobiđi me i sve O.K. Kakva smo društva generalno postali i zašto nas iznenađuju ovakve poruke kao što je vaša u odbranu Đokovića? Je li mržnja jača od dobrote? Ko i zašto iznova baca seme zla među nas? Kada će tome doći kraj? Naravno da ne možemo imat svi ista stajališta. Ako me neko ne zanima ili smatram da nije dobar, samo ga zaobilazim. Ne razumijem ljudsku potrebu da čitaju nešto ili nekog koga ne vole, pa onda zločesto komentiraju. Samo sami sebe truju lošom energijom. Kakvi bi bili odnosi Srbije i Hrvatske da ih vode ljudi poput vas i Novaka? Ne pada mi na pamet nikakav politički angažman. Moj ulazak u politiku prije desetak godina je bio isključivo zbog spasavanja Jugoplastike i ništa više. U ključnom momentu je trebalo spasiti klub od stečaja i to sam napravio. A kompletnu naknadu za rad sam proslijedio jednom klincu koji je ostao bez oca prije rođenja. Da li imate osećaj da su i oni koji žele pravednije društvo, po meri običnog čoveka, postali samo glasačka mašina, ili ponuda na trpezi političara? Kakva je situacija trenutno u Hrvatskoj? Razlikuje li se i po čemu od Srbije? Videli ste kako su okončani izbori u Srbiji, šta očekujete od izbora u Hrvatskoj? Ne pratim izbore ni kod nas, a pogotovo preko drugih granica, isključivo zato jer mislim da se promijeniti neće ništa. Barem za mog života. Tužan sam, ali nemam više neke nade, onako najiskrenije. Kada pomislite na SFRJ, koje su scene koje vas najčešće na nju asociraju? Kako ste rasli u toj zemlji? Kako ste proveli detinjstvo? Čemu su vas učili roditelji i šta je ono što nikako niste smeli? A čemu danas uče decu? Kakav je sistem vrednosti u odnosu na period vašeg odrastanja i sazrevanja? Nas su nekad učili poštovanju starijih, učitelja, policajaca, reda..., svega. Kad se ne bi digao nekom starijem u autobusu, a roditelji doznaju, dobiješ po nosu odmah. Danas je sve obrnuto. Starijima se rugaju, učitelje maltretiraju, policiju ne poštuju i da ne nabrajam dalje. Vrlo emotivno na ovim prostorima dočekan je i film Jednom braća o čuvenoj košarkaškoj reprezentaciji. Da li ljude sa kojima ste nekada igrali i danas smatrate braćom? S kojim biste ljudima, koji su se preplitali u vašem životu i karijeri, pogledali u Beogradu taj film? Kako se, uopšte, osećate u Beogradu i s kim se najviše družite, o čemu pričate, košarci, životu, muzici ili se dotičete i političkih tema? Sa svim svojim prijateljima iz bivše reprezentacije sam u istom odnosu u kakvom sam bio onih dana. Naravno da su nam se putevi razišli iz raznih razloga, ali sa svima se čujem. Dan-danas postoji viber-grupa koja se zove Bormio 87 u kojoj smo svi odreda. Čak i doktor sa preko 80 godina. U ovo doba izolacije posebno su svi aktivni. Kada pomislite na Zadar, nekako vam je toplo oko srca. „I to ne mogu prominit ni ona dva idiota koji su napisali ono gadljivo pismo u Slobodnu (Dalmaciju) nakon sezone.“ Ko su ta dva idiota? I kom LJubiši Samardžiću je skandirala puna zadarska sala? Kako su tekli vaši zadarski dani? I kakav je taj grad danas? Za Zadar me vežu fenomenalne uspomene. Godina za pamćenje. To je grad koji živi isključivo za košarku i divota je bilo igrat u tom ambijentu. Jednog od najboljih prijatelja sam upoznao tamo i to nema cijene. Kako je na Visu, za one koji su tu letovali decenijama ranije? Gledate li Hajduk u kafiću Biliba? Pratite li utakmice Partizana i Zvezde? Vis mi je destinacija već skoro 10 godina. Uživam u toj vrsti izolacije. Kupanje, more, ribe, familija. Naravno da se gleda Hajduk u Bilibe. Od drugih sportova aktivno pratim NFL i o tome znam poprilično, a ostalo manje, više od događaja do događaja. Ligu prvaka, NBA, Olimpijadu i svjetska i europska prvenstva. „Emocije su zajebana stvar“, rekli ste nakon premijere dokumentarnog filma Rađa. Kada će biti beogradska premijera i hoćemo li vas videti na njoj? I šta je to sa tim emocijama? Šta se tiče filma, on je već prikazan u Splitu i Zagrebu. Trebalo je da se ide dalje, ali nas je virus prizemljio. Biće prilike, valjda. Možda neka televizija bude zainteresirana da prikaže za vrijeme dok se okupljanja ne preporučuju. Šta radi Komazec i da li se viđate? Pratite li šta se događa sa nekadašnjom Jugoplastikom, sadašnjim KK Split, koji se vraća u ABA ligu? Split, košarku pratim, naravno. To je moj grad i bez obzira na to što trenutno ne živim tamo, svaki dan čitam šta se dešava. Na vašem sajtu prati vas veliki broj Srba, pa i onih koji su davno otišli i sada žive u Čikagu, NJujorku, na Novom Zelandu… Vi ste zauvek ostali u „njihovom timu“. A ko je onda vaš protivnik? „Da na svetu ima više ovako velikih ljudi kao što ste Novak, Goran Ivanišević ili ti, bilo bi ugodnije odraditi ovaj krug života“, samo je jedna od hiljadu poruka koja vam je poslata nakon objave o Noletu. Kakav bi to svet bio da njim vi upravljate? Da li bi i dalje više od 65.000 ljudi godišnje odlazilo iz Hrvatske i Srbije? Zašto odlaze toliki ljudi i nalaze li sreću tamo gde traže svoj novi dom? Tera li ih samo nemaština ili još nešto? LJudi bježe s ovih prostora jer se osjećaju bespomoćno. Bez obzira na to kakvu školu završiš, ne možeš ništa bez nekakve veze. Podobni napred, ostali stoj. Šta se tiče dogovora, Novak i ja bismo se dogovorili u pet minuta. O svemu. Garantiram. Međutim, realno ne bismo mogli vodit države, jer nismo kvalificirani za to. Isto kao što političari ne bi mogli igrat naše sportove. Kažete da vam se gade oni čiji je najveći uspeh podizanje članske karte neke stranke. Zašto je članska karta postala najvažnija stvar od koje zavisi posao, plata... Ja kad bih znao odgovor na to pitanje bio bih svevid. Ne znam, ali to je jednostavno tako. Struka se ne cijeni, već veza, samo neko koga znaš. Prilično bedna situacija? Da. Ali da bih ja to mijenjao sad, nema šanse. Neko mlađi da se upusti u to. Ja sam prestar da bih se time išao bavit. Nekako sve manje imam vremena za idiote, nastojim se okružit malim krugom ljudi, dobrih ljudi, ovo drugo pokušavam ignorirat. Svoje klince učim u tom smjeru, a ono, da se sad oko toga previše nerviram, jednostavno nemam vrimena. Ovo šta mi je još preostalo želim živjet u miru. Ja sam živio po sistemu vrijednosti kojem su me naučili kao dijete. Generalno naš problem je što se vraćamo unazad i pričamo o temama unazad, umjesto da gledamo kako ćemo bolje živjet u budućnosti. Sve te teme iz prošlosti su nešto što se promijeniti ne može i glupo su trošenje vrimena i energije. Novak je upravo pokušao da napravi nešto za nas, za ovo vreme i budućnost? Da, nešto humanitarno, sa višim ciljem. Niti mu treba slave, niti novca, niti ne znam šta i opet, da izvinite na izrazu - najebe. Zato što smo takvi ljudi? Pa, j… ga. Kada ćete za Beograd? E…, to pitajte mistera kovid-19. Nije do mene. Kada ste bili poslednji put? Uh, pa tamo negdi pred kraj prošle godine, nisam skoro. Dolazite često? Prilično. Da, tu imam prijatelje, viđam se sa njima i volim da ih vidim. Nikad nisam ima problema u Beogradu, uvik mi je tu super, nikada nisam doživio neugodnosti. Šta vas je podstaklo da se obrušite na one koji su napali Novaka, a baš su se mnogi iz celog sveta obrušili na njega? Tako meni dođe momenat, nema tu nikakvog planiranog gesta, isto bih napisa da je na njegovom mistu bio Boris Beker. Bio je neko ko je pokušao napravit nešto dobro, i nepravedno je napadnut. A napadnut je baš zbog svog imena, ne djela. Pogledajte, nakon deset dana, osim par tenisača, broj zaraženih u Zadru je tri. Na drugim mjestima imate na stotine po klubovima, i o tome se ne piše ni pet posto, jer nije nikome u interesu pisat o tome. Stvari su vrlo jednostavne, ima onih koji vas vole i onih koji vas ne vole. Ako i pričaš tri dana i tri noći onima koji te ne vole, nećeš promijeniti njihovo mišljenje. To je poruka i Đokoviću? Ne treba se obazirati na to što drugi govore. On je strahovit momak, jak u glavi i to pokazuje iz dana u dan svojim rezultatima. Ono zbog čega ga još više cijenim su ljudske vrijednosti, a ne titule. One su mali dio života. Pogodilo vas je dok ste gledali kada Noletu mama Dražena Petrovića u Zadru poklanja njegov dres? Klasika. Meni je Dražen sam po sebi bio veliki prijatelj, ali i suigrač u reprezentaciji. Izuzetno sam ga cijenio. Čime se danas bavite? Klincima najviše, Košarkaškim savezom i to mi najviše zadovoljstva daje. Kako provodite vreme u izolaciji? Držimo se više-manje nekakvih pravila. Ne idemo u zatvorene prostore, već samo na terase, peremo ruke, ostavljamo obuću u garaži… Radiš što možeš, ne treba bit ni u kakvoj panici, ali treba se držati nekakvih higijenskih protokola. Ne poštujem protokol zato što sam naučen kao sportista, već me tome život naučio. Malo si u panici, pet, šest dana, dok se prilagodiš, nakon toga tako je, kako je. Kako meni, tako i svima drugima, ne možeš to promijeniti. Slušam epidemiologe a ne internet, ulicu i komentare – so far, so good. Nisam ja ništa posebno. Svjestan sam da sam dio generacije, neponovljive, koja je ostavila traga ne samo u svjetskoj košarci, nego generacija koja je do danas ostala u prijateljskim odnosima i nema razloga da se to mijenja. Takav sam kakvog su me odgojili, cijenim dobre ljude a ne njihove titule, ili si dobar ili loš, i takav ću otići sa ovoga svijeta.