Kad biste zaćute

Kristofer Kolumbo je 10. juna tri puta nastradao. Demonstranti u Bostonu su mu otfikarili glavu, u Sent Polu su ga oborili, a u Ričmondu su ga pride išarali sprejom, zapalili, pa bacili u jezero. Brojne gradske vlasti u Americi su uvidele trend, pa su još 21 njegova bista i spomenik premešteni s javnih površina u muzeje i magacine. Za sve više Amerikanaca, Kolumbo ne predstavlja hrabrog moreplovca čiji je prekookeanski poduhvat potkraj petnaestog veka utro put nastanku SAD kao liberalnom svetioniku, već se ukazuje kao kolonizator čijim je iskrcavanjem na američko tle otpočeo genocid nad urođenicima. Te 1492, pripadnika indijanskih plemena bilo je oko pedeset miliona, a danas ih je desetostruko manje. Koncept američke izuzetnosti možda jeste nadživeo ovaj viševekovni zločin, ali ga, u sećanju i dalje prisutno crnačko ropstvo koje je trajalo od kraja 16. veka do 1865, i te kako osporava. Kada je i rasna segregacija zvanično okončana 1965. godine, sistemski rasizam je nastavio da se promalja. Sve su se ove istorijske traume susrele 25. maja kada je beli policajac Derek Šoven na očigled celog sveta usmrtio Afroamerikanca DŽordža Flojda, čije su poslednje reči – „Ne mogu da dišem“ – postale geslo razgnevljenih. Bes se prelio na ulice, na policijske stanice i zgrade javne uprave, na istorijske građevine, pa i na biste i spomenike onih osoba čije su biografije ispunjene tuđom krvlju i suzama. Od kraja maja, čak 68 spomenika je oštećeno, uklonjeno ili pripremljeno za uklanjanje. O sudbini mnogih se raspravljalo još od rasno intoniranih nereda u Šarlotsvilu 2015. i 2017. godine, a čini se da su aktuelne demonstracije ubrzale mnoge papirološke procedure. Međutim, pitanje spomeničke kulture ne zadire samo u prošlost i sećanje, već uspostavlja i okvir za budućnost. Ako se u sudbini bronze i kamena ogleda i sudbina Amerike, predstoji joj ili transformacija ili pad pod težinom sopstvenih iluzija i protivrečnosti. Uostalom, nije samo Kolumbo problematičan u očima demonstranata. U gradiću Judžin, oboren je spomenik tipski predstavljenoj doseljeničkoj porodici koji ne aludira ni na jednu stvarnu istorijsku osobu. Širom Kalifornije je oštećeno ili uništeno pet spomenika Huniperu Seri, španskom misionaru koji je urođenike masakrirao pod krinkom širenja hrišćanske ljubavi. Nikoga ne čudi što su na dnevni red došli spomenici Robertu E. Liju, generalu konfederacijske vojske čijim je porazom građanski rat okončan, a ropstvo ukinuto. Od 2015. je već uklonjeno oko sedamdeset ostataka kulturne baštine koja podseća na južnjačku armiju. Jedno od obrazloženja bilo je da je većina tih obeležja postavljena tokom 20. veka, te da nije jasno zašto se osetno kasnije ovekovečuje poražena armija koja je zagovarala robovlasništvo. Ali, da prisustvujemo promeni javnog mnjenja u Americi svedoče rušenja spomenika Tomasu DŽefersonu i DŽordžu Vašingtonu u Portlandu. Amerikanci više ne praštaju ni ocima nacije, piscima Ustava, jer su bili vlasnici robova. Vašington se bavio i njihovom trgovinom. DŽaba mu i što je bio prvi predsednik SAD. Sve su ove ličnosti u manjoj ili većoj meri deo kolektivnog podsvesnog Amerike. Ako jedna od definicija spomenika veli da su spomenici „svedočanstva ljudske istorije i razvoja za čije očuvanje postoji javni interes“, šta se tačno promenilo u poslednjih mesec dana – tumačenje razvoja SAD ili tumačenje javnog interesa? Naposletku, šta od Amerike ostaje ako odluči da se ne seća svojih hibrisa koji su je na početku 21. veka bacili na kolena? Ako je po predsedniku Donaldu Trampu, preostaje pandurska država. Pre deset dana je obznanio da je potpisao Zakon o očuvanju sećanja na ratne veterane (iako je taj zakon usvojen davne 2003. godine) i da svakome ko bude učestvovao u vandalizaciji spomenika preti kazna od deset godina robije. Dva dana kasnije je naredio da se oboreni spomenik komandantu južnjačke vojske Albertu Pajku vrati pred Belu kuću, a da se spomenik Endruu DŽeksonu, sedmom predsedniku SAD i osnivaču Demokratske partije, stavi pod posebnu zaštitu. Četvoro demonstranata je ipak pokušalo da ga ošteti i protiv njih su podignute optužnice. Tramp je potom kritikovao namere Pentagona da promeni pojedine nazive vojnih baza, rekavši da „moćne, monumentalne vojne baze čine deo velikog američkog nasleđa“. Protestantima je to jasno, samo im se nasleđe ne dopada. S obzirom na podeljenost američkog društva koju nastupi predsednika dodatno produbljuju, osnovano je zapitati se da li bi se želja za prevrednovanjem američke prošlosti pojavila da se potkraj godine ne održavaju predsednički izbori. Ili da u Beloj kući sedi, recimo, Barak Obama. „Vidim da se ovih dana na internetu vodi debata o tome treba li protestovati ili glasati“, rekao je nedavno. „Politika i participacija protiv građanske neposlušnosti i direktne akcije. Ovo nije ili-ili situacija, treba učiniti oba.“ Iz današnje perspektive, Obamina dva mandata progresivnom delu Amerike izgledaju kao zlatno doba međurasnih odnosa, koliko god to bilo neosnovano. NJegova reč se daleko čuje. Ipak, ima i drugih mišljenja. Crni reditelj Spajk Li je promovišući svoj najnoviji film Da 5 Bloods koji tematizuje živote petoro Afroamerikanaca koji su zajedno vojevali u Vijetnamu, toj velikoj američkoj ratnoj katastrofi, takođe nedavno izjavio da se trenutni rasni i klasni nemiri dešavaju upravo zato što je Obama propustio istorijsku priliku da Ameriku učini egalitarnijom, a suživot belaca i crnaca održivijim. Sumnjičavost spram Trampovih političkih protivnika je dodatno narasla među glasačkim telom kada je postalo očigledno da će Demokratsku partiju na izborima predstavljati senilni DŽo Bajden. Izgleda da kao Obamina desna ruka nije mnogo naučio o javnim obraćanjima, budući da je u maju rekao da oni crnci koji razmatraju da glasaju za Trampa „nisu crni“. Ova izjava je protumačena kao pokušaj šaljivog podilaženja Afroamerikancima, a pojedinci su u njoj videli i zastrašivanje glasača. Među njima je i uticajni Paris Denard koga nazivaju „dobrim crncem Trampove administracije“. Međutim, Bajdenov gaf je ogolio još jednu veliku istinu o protestima – njihova osnova je prevashodno klasna, a ne rasna. Reakcije u suprotnom ne bi bile dominantno negativne. Oni koji su 2016. glasali za Trampa, nezavisno od boje kože, glasali su protiv elitizacije i korporatizacije američke politike čiji je simbol bila i ostala Hilari Klinton. Nije se slučajno unutar demokratskog tabora od kraja maja iskristalisalo uverenje da umesto nekadašnje prve dame, Bajdenov potpredsednik treba da bude neko manje kontroverzan. Iako se za sada ne licitira imenima, profil je iscrtan, iako prilično široko: treba da bude tamnoput, ženskog pola i mlađi od 77 godina starog Bajdena, što, istini za volju, ne bi trebalo da je teško naći. Prema sondaži javnog mnjenja koji je sproveo institut Pju, podrška koju je Tramp imao u generaciji „bejbi bumera“ opala je sa šezdesetak na 48 odsto. I dalje mu veruje svega 42 odsto pripadnika generacije Iks, a astronomskih osamdeset odsto omladine smatra da ne bi trebalo da predsedava Amerikom. Istini za volju, reč je o najciničnijem naraštaju koji je pravo glasa dobio u vreme svetske ekonomske krize, ubrzanog protoka informacija i rasta institucionalnog nasilja. Postoji uverenje da jedino tako nabaždareni ljudi mogu da politiku pretvore u nešto više od glasanja – naime, u neprestane pozive na odgovornost. Naposletku, ko god da se nađe u Beloj kući, teško da će zavredeti da dobije spomenik. Daleko je izvesnije da će u mermeru ili bronzi biti ovekovečeni DŽordž Flojd, medicinska sestra Breona Tejlor, sedamnaestogodišnji Trejvon Martin ili ulični preprodavac Erik Garner. Samo neki od Afroamerikanaca koji su nenaoružani nastradali od ruke tobožnjih organa reda i mira.