Čiji su narodni predstavnici

Nakon godina rasprave o izmenama izbornog sistema, građani Srbije izabrali su da 188 od 250 narodnih poslanika predstavlja jednu stranku, kojoj, uz sitna ograničenja, ostaje široka sloboda da organizuje spisak i raspored sedenja u poslaničkim klupama. Smanjen cenzus od tri odsto, sem SNS, na izborima za republičku Skupštinu prešle su još svega dve nemanjinske liste, iako se reprezentativnost, u teoriji i dosadašnjoj praksi, smatra ključnom prednošću izbornog sistema kakav je srpski. Pa, ipak, to će biti ključna mana budućeg sastava Skupštine. Istovremeno, u sistemu koji više favorizuje velike stranke, HDZ je kao ubedljivi pobednik proteklog vikenda osvojio tek 66 od 151 mandata u Saboru Hrvatske u koji je, uprkos tome, ušlo još sedam lista, uključujući i tek formiranu grupaciju bez stranke i institucionalnih kapaciteta - listu Možemo. Iskrivljena reprezentativost u domaćem, proporcionalnom sistemu, u kome je cela država jedna izborna jedinica, 2020. je dostiglo vrhunac, a to je moglo da se nasluti i četiri godine ranije, kada je petina glasova ostala ispod cenzusa, a koalicija oko SNS je dobila gotovo isto toliko više mandata u odnosu na osvojeni procenat glasova na biralištima. U prethodnim sazivima između milion i milion i po birača nije imalo svog predstavnika, a tako je bilo i u većini, odnosno stotinak lokalnih samouprava, kaže Bojan Klačar, izvršni direktor CeSID-a. Kao i u Srbiji 2016, u Hrvatskoj su do ovih izbora postojale dve velike partije, HDZ i SDP, koji je sa koalicijom Restart osvojio 43 mandata, a sistemi su drugačiji po izbornoj geometriji. Hrvatska je podeljena u 12 izbornih jedinica. Deset bira 140 poslanika, 11. bira tri predstavnika dijaspore, a 12. je rezervisana za ukupno osam predstavnika nacionalnih manjina. Masa osvojenih glasova raspodeljuje se, takođe, D’Ontovom metodom najvećeg količnika, ali se glas za kandidata računa glasom za listu. Uprkos tome, da bi se našao u parlamentu kandidat mora da osvoji deset odsto od ukupnog broja glasova te liste da bi u redosledu preskočio druge kandidate. Retko, ali to se, ipak, dešava kandidatima koji su uticajni u svojim sredinama. Kontrola svega, pa i izbornog procesa, jeste srž pluralizma, ali čak i ako rezultat kazuje samo to da HDZ raste kao SNS, razlika je bitna i što je tamošnja državna komisija DIP saopštila rezultate bezmalo istog dana kada i RIK za izbore održane dve nedelje ranije. Docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu Dušan Vučićević kaže, takođe, da bi glasanje u više izbornih jedinica donelo, pre svega, bolju geografsku predstavljenost. „Koliko je to važno najbolje pokazuje lista Aleksandra Šapića na kojoj su prvih 33 od 34 kandidata iz Beograda. Tako bismo imali i direktniju vezu između poslanika i birača, a samim tim i bolju kontrolu nad njihovim radom.“ Dodatno dobra varijanta je, kaže, uvođenje direktnog glasanja za kandidata, što se može činiti otvorenim listama - tako da se, u masi osvojenih glasova neke liste, mandati raspodeljuju po broju glasova koje su kandidati osvojili - ili fleksibilnim listama, što je slučaj u Hrvatskoj. Podela na više jedinica sa otvaranjem lista da bi se glas dao kandidatu podrazumevala bi izmenu Zakona o izboru narodnih poslanika, eventualno Zakona o lokalnim izborima, ali CeSID je po okončanju izbora ponovio stari zahtev koji bi podrazumevao i ustavne promene. Srbija bi, zarad proklamovanih ciljeva koji odgovaraju zahtevima našeg društva, tvrde u ovoj organizaciji, morala da se podeli na 250 izbornih jedinica. „Jedan od najvažnijih ciljeva u ovom trenutku je postići geografsku predstavljenost. Potom je neophodno zaustaviti partokratsku tendenciju. Stranke su izvor moći nad pojedincem, što je posledica zatvorenih lista na koje ne utiču ni birači ni unutarstranački organi. Povezivanje kandidata sa izbornom jedinicom omogućava veći uticaj birača na njegov rad. On ovako, kad birač ne utiče na proces kandidovanja, ima utisak da ne predstavlja građanina nego stranku koja ga uostalom i jeste izabrala. Sad imamo situaciju da se liste sa imenima kandidata predaju kad kampanja već uveliko traje“, kaže Klačar. Masa glasova za jednu listu bi se delila proporcionalno, ali bi se u izbornim jedinicama glasalo personalizovano. Bez promene u broju jedinica međutim, preferencijalno glasanje ne bi bilo ostvarivo, smatra Klačar, pre svega zato što je komplikovano i zahteva izuzetno dobro informisanog i zainteresovanog birača da bi imalo smisla. „A cilj je ostvaren jedino ako većina izašlih glasača koristi opciju da zaokruži svog kandidata, a ne prvog kandidata na listi.“ Za NIN-ove sagovornike većinski sistem ne bi smeo da bude opcija, između ostalog i zato što samo društvo nije unisono, pa bi se podele tako produbljivale. „Kad o tome govorimo, obično previđamo da u ovom trenutku imamo samo osam država u Evropi sa proporcionalnim izbornim sistemom i zatvorenim izbornim listama, a među njima samo dve koje imaju jednu izbornu jedinicu - Srbiju i Crnu Goru. Svega tri države imaju većinski sistem. Ali između te dve opcije je mnogo različitih modela koji daju šansu za unapređenje procesa. To se, međutim, kod nas neće razmatrati skoro. Jer, partijskim elitama ne odgovara da gube moć koju dobijaju pozicijom na listi, a SNS-u ne odgovara ni da Aleksandar Vučić ne bude ključna figura na listi. U suprotnom bi građani trebalo da odluče da glasaju za Marijana Rističevića, Marka Atlagića... Gubitak kontrole koji iz takve promene proizlazi svakako ne odgovara ni opozicionim liderima, pa se zbog toga ni oni za nju ne zalažu.“ Klačar se nada da ovakav manjak pluralizma nikome ne odgovara, a već je, tokom debate o izbornim uslovima video spremnost vladajuće stranke i međunarodnih predstavnika da se okvir izbora menja šire od samih uslova. Za razliku od Srbije, u kojoj se manjinskim listama, na ionako lak plasman prirodnim pragom, u raspodeli mandata najvećim količnikom dodaje 35 odsto od osvojenih glasova, manjinama u hrvatskom Saboru rezervisana su mesta, a sva tri za srpsku manjinu u nedelju osvojila je lista Milorada Pupovca. Drugačija geometrija bi u Srbiji podrazumevala ukidanje i tog nedavno stečenog prava za manjinske liste, što je težak, ako ne i nemoguć korak, jer Ustav zabranjuje ukidanje stečenih prava. Docent Vučićević podseća na dve okolnosti važne za kontekst u kome se minuli izbori u Srbiji i u Hrvatskoj pokušavaju uporediti. Jedno je da se porede izbori koji su bojkotovani sa onima koji nisu, a druga da je na konačne podatke o izlaznosti na domaćim izborima nemalo uticalo i smanjenje biračkog spiska. Dodatno, izbori u Hrvatskoj su održani u slobodnim i poštenim uslovima, dok u Srbiji postoji raširena praksa pritiska na birače, te veliki broj građana oseća da mora da se pojavi ili je „izveden“ na biračko mesto. Na pitanje kako znamo da je bojkot do te mere uticao na ishod da čini rezultate u dvema zemljama neuporedivim ako još uvek ne znamo efekte bojkota na izlaznost, Vučićević odgovara da bi Savez za Srbiju, da je izašao na izbore, svakako prešao cenzus. Izlaznost u Hrvatskoj od 46 odsto niža je nego u Srbiji, a za sedam je procentnih poena manja nego na prethodnim izborima, pa bi se u datim epidemiološkim okolnostima dalo polemisati i o tome da li je ona dokaz da je bojkot u Srbiji uspeo ili nije. Ali te, ne i druge zaključke, već su proizvoljno izvukle zavađene strane.