Nacionalizam je alatka svih vlasti u regionu

Nacionalne istorije i sadašnjosti i dalje se izmišljaju od Vardara do Triglava, od severnomakedonske antike do Janšinog kontinuiranog rata sa nekim imaginarnim komunizmom. Za nacionalnim istorijama ne zaostaju lične, pa su Aleksandar Vučić i Milo Đukanović samo dva primera vratolomnih ideoloških zaokreta. Možemo uvažiti da i političar ima ljudsko pravo da mišlju zaokrene za 180 stepeni, kao skejtbordom, ali je problem ako to radi svakodnevno. A politika srpskog režima je do sada bila poput partije šaha bez protivnika, u kojoj je moguće po potrebi skočiti na bilo koje ideološko polje. Zato Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka beogradskog Filozofskog fakulteta, i njene kolege iz regiona pokušavaju da barem u istoriju uvedu nešto obaveznosti. Okupljeni su od 2018. oko projekta Istoričari protiv revizionizma, i nedavno su objavili deklaraciju Odbranimo istoriju. Deklaracija je dostupna za čitanje i potpis na veb-sajtu udruženja Krokodil, a u njoj se podvlači da je istorija nauka, da počiva na kritičkom mišljenju, da je nadnacionalna, da mora da bude slobodna, a odgovorna. Poziva se, ukratko, na truizme koji od Triglava do Vardara ni trideset godina nakon kolektivnog zaokreta još nisu uvaženi. „Izgleda da je istorija najjeftinija moneta za potkusurivanje. NJu kao da može da arči svako, da izmisli šta god mu treba, da zaboravi ono što mu ne treba. Cilj nam je da se u javnosti razvije svest o tome da istorija nije samoposluga u kojoj nešto uzmete, a drugo ostavite (s tim što ostavljeno malo ispipate) nego je egzaktna nauka u kojoj je vrlo jasno šta je dokumentima dokazano, a šta nije. Napadaju nas da je revizija samo poželjno napredovanje istorijske nauke, da su to nova naučna otkrića, da mi kočimo saznanje. Ali, to nije tačno. Revizionizam je zlonamerno manipulisanje, dopisivanje, falsifikovanje ili brisanje podataka da bi se zadovoljila neka politička agenda. Što bi se reklo, to je zločin s predumišljajem nad naukom, istorijskom svešću, znanjem“, kaže Dubravka Stojanović. Uskoro će biti obeleženo dvadeset pet godina od genocida u Srebrenici. Ako je početna tačka u Srbiji bila potpuno negiranje tog zločina, dokle smo stigli danas? Mislim da smo sada u fazi ignorisanja. Videćemo kad se približi 11. jul, možda će se nešto i promeniti, možda će neko nešto reći, ali tokom godine imamo prećutkivanje. Mislim da je to još mnogo zlokobnije i opasnije od negiranja. Kada se negira, postoji stalna mogućnost da se govori, da se negira negiranje, da se iznose podaci i argumenti. Moguće je da se tema održava u javnosti, što je način da se istina o Srebrenici raširi među svima onima koji su spremni da je čuju. Pa i onima koji nisu. Ali ako je muk, onda će svima biti lakše da budu ne samo nemi, nego i gluvi. Društvu to očigledno odgovara, a u takvoj situaciji sve je teže boriti se za suočavanje s prošlošću. Kakvo mesto ima nacionalizam u Vučićevoj populističkoj politici? Očekujete li neku promenu u narednom periodu, naročito ako status Kosova bude na meniju? Vučić se igra s nacionalizmom, kao i sa svim ostalim ideologijama. On je zaposeo ceo politički prostor, on je i levo i desno, i za Evropu i protiv nje, za Rusiju, Kinu, Trampa… On je sve! I to je tipično za populizam, jer populizam nije definisana ideologija, već način političkog ponašanja, politička praksa, određeni način govora, u kome „trbuhozborac“ govori u ime naroda i predstavlja sebe samo kao organ koji artikuliše ono što „narod“ misli. Kad god nema čime da zabavi „narod“, a posebno kad nema ekonomske rezultate, onda se „baci koska“ nacionalizma. I ona kao da uvek „upali“, ne samo u Srbiji. Koske nacionalizma se bacaju u svim državama nastalim posle raspada Jugoslavije; sad se i Slovenija vratila u tim. Ne zaboravimo, u svim državama su na vlasti političke elite koje su tu bile tokom ratova. Oni nas dave i ne puštaju, drže nas prikovane za dno, ne daju da se odlepimo i bilo gde da krenemo. Te elite su našle mehanizam vladanja i ne smeju da dozvole da se bilo šta promeni, jer bi to ugrozilo njihovu vlast. A nacionalizam je najsigurnija alatka. Najbolji dokaz da Vučića glasači prepoznaju kao glas nacionalizma jeste činjenica da ni radikali ni svi ostali desni pokreti nisu dobili ni ona minimalna tri procenta. Sve je to SNS progutao, jer su ga s pravom glasači videli kao prave radikale. E, sad ostaje pitanje – zašto te elite u svemu tome uspevaju već trideset godina, zašto ih naša društva nisu kaznila za sve što su uradile? Da li su osovina crnogorskih sukoba zaista identitetska pitanja? Vidite li u prvom redu idejnu borbu „crnogorstva“ i „srpstva“ – makar to bila i samo borba dve ideje o „boljoj prošlosti“ – ili borbu za političku i ekonomsku moć? Mislim da se sva identitetska pitanja fabrikuju. O tome najbolje svedoči sve što se ovde dešavalo od početka osamdesetih godina. Kad se to analizira, tačno možete da utvrdite kada je u srpskom javnom prostoru počeo da se pojavljuje identitetski govor, koje su bile njegove osnovne figure tada, osamdesetih, kako su se one menjale s vremenom, kad je na red došla priprema ratova, pa onda nova faza tokom ratova, pa posle ratova. Jasno je da ne govorimo o „prirodnoj“ pojavi, i da zainteresovane elite konstruišu te faze, pa i sam sadržaj. To važi i za susedne narode, pa su se onda polako profilisali u prvom redu slovenački i hrvatski, pa zatim bošnjački, makedonski, crnogorski identitetski govor. Kako su se otvarale nove krize, tako su se konstruisali i identiteti. I uvek se pokazivalo da je identitet proizvod određenih elita i njihovih interesa. Te elite nisu samo političke – one su i ekonomske elite koje brane svoje monopole, intelektualne koje brane svoje privilegije, finansijske, crkvene… Ne radi se tu, dakle, o nekakvom iracionalnom trabunjanju nego o odbrani pozicija. Tako vidim i ovu situaciju između Srbije i Crne Gore. Jedan nivo problema je Zakon o slobodi veroispovesti, koji je diskriminatoran prema SPC. Drugi nivo problema je kako je i ko iskoristio tu krizu. Svako se potrudio da produbi konflikt, jer je to odgovaralo i jednim i drugim vlastima pred izbore. Mitropolija je takođe našla svoj interes. A odnosi dve države i njihovih građana sve su gori. Ne znam kada će građani prestati da nasedaju na identitetske manipulacije, zbog kojih su samo taoci vlasti. Kakve će biti posledice „rata za pozicije“ budući da ljudi mogu i ozbiljno da ga shvate? To je uvek vrlo opasno. Ne mogu se nacionalne strasti držati na nekom – nazovimo ga tako – „razumnom“ nivou. Kao i ljubav, one moraju da se razvijaju, da propadnu ili da rastu. Ali kod nas nikako da propadnu. Što je žešće, čini se da je vlastima bolje – vlast je čvršća, prostor za korupciju neograničen, a pitanja demokratije, slobodnih izbora, štampe, trajno odložena za neko imaginarno vreme kad će se tobože rešiti ovi nacionalni problemi. A oni su nerešivi na taj nacionalistički način, kao što vidimo iz poslednjih 35 godina. Za vlasti je, dakle, idealno – imate nerešiv problem, a sve ostalo čeka da se on reši. I tako u bezbroj krugova. Jurenje sopstvenog repa. Već godinama gledamo obnovu nacionalističkih, to jest identitetskih politika širom Evrope. Kako to utiče na naše nacionalizme? Mi smo ispali avangarda! Krajem osamdesetih, početkom devedesetih, bilo me je sramota što smo krenuli putem tribalnih ratova za teritorije u trenutku kad su se zemlje Istočnog bloka oslobađale i integrisale u Evropu. Kao da smo krenuli naopačke, kao da nismo razumeli trenutak, pa smo „ispali iz istorije“ kako se to govorilo. A onda su pre nekoliko godina tim „identitetskim“ putem krenule i neke od najrazvijenijih zemalja sveta, od Velike Britanije do SAD, čime su srušeni klasični demokratski model i vera da se razvijenim demokratijama tako nešto ne može dogoditi. To što i razvijene demokratije mogu da krenu takvim stranputicama, jeste nekakvo olakšanje za nas, ali to ne treba da nas teši, naprotiv. Svet se kreće u opasnom pravcu, a sad je ova kriza s virusom i ekonomskim slomom došla kao novi izazov demokratiji i stabilizaciji socijalnih i ekonomskih pitanja. Ja još želim da verujem da ova strašna kriza može da promeni svet nabolje, da se uvide posledice klimatskih promena, neoliberalnih država i mera štednje, da se nađe neki novi, socijalno pravedniji politički model, ali je moguće da se kao i posle krize 1929. godine krene u sasvim pogrešnom pravcu diktatura i konflikata. Kada je reč o reviziji jugoslovenske antifašističke borbe, čak i kada bi otpale gradnje novih identiteta i bolje prošlosti, ostao bi globalni problem – barem neke vrednosti te borbe, poput socijalne i ekonomske pravde, nespojive su sa kapitalizmom. Da li ćemo onda i dalje odbacivati to nasleđe? Iako je revizionistički talas napao različite istorijske periode, od antike i Makedonije, preko svuda ugroženog srednjeg veka, sve do moderne istorije, ipak je najgrublji napad izvršen na Drugi svetski rat. Za to ima mnogo razloga. Za početak imamo činjenicu da su se ideologije koje su tada poražene velikom snagom vratile u jugoslovenske republike krajem osamdesetih, i zato je njih i njihove heroje trebalo rehabilitovati i u potpunosti izmeniti istoriju tog dramatičnog perioda. Uz to je bilo potrebno za najveće zločince proglasiti partizane kako bi se ostali zločini zaklonili, da se ne bi videli oni koje su kolaboracionisti izvršili tokom rata, kao i zločini iz devedesetih. Trebalo je prethodni režim pobediti i na terenu prošlosti, odnosno upravo na terenu Drugog svetskog rata. Time se dokazalo da istoriju ne pišu pobednici nego sadašnjost. Pobednici iz Drugog svetskog rata poraženi su u miru. Mi smo izbrisali pobednike i identifikovali se s gubitnicima. To niko nije tako drastično uradio. Jednom ste izrazili nadu da istorije jugoslovenskih naroda mogu barem da se tolerišu, ako već ne mogu da budu jedinstvene. Kako bi se to izvelo? Da li smo se u prethodnim decenijama uopšte odmakli od ideje da istorija nije nauka, već sredstvo sabornosti? Mi istoričari okupljeni oko Deklaracije zalažemo se za multiperspektivnost, što znači da razlikujemo ono što se desilo i što se može dokazati istorijskim izvorima od toga kako će svaka sredina doživeti i vrednovati pojedini događaj. Ako se podaci ne prikrivaju i ne fabrikuju, znanje o mnoštvu interpretacija događaja demokratski je pristup prošlosti, kojim se istorija kao nauka oslobađa obaveze da bude nacionalna dogma, u koju se mora verovati bez preispitivanja. Mi se nikada nećemo složiti oko vrednovanja određenih događaja. Za jedne je određeni rat oslobodilački, za druge osvajački, neke istorijske ličnosti su za jednu stranu heroji, za drugu zločinci. Tu nema konsenzusa, niti se o tome može glasati. Različita tumačenja će opstajati u društvima, kao što su opstajala i u vreme SFRJ. Ona je imala vrlo snažne mehanizme nametanja takozvanog zvaničnog narativa, pa ni to nije uspelo. Zato mislimo da istorija i u školi treba da bude prostor debate, sučeljavanja različitih viđenja i tumačenja kako bismo bili spremni da prepoznamo manipulaciju i „lažne vesti iz prošlosti“. To je alat koji nam je potreban i da bismo se u sadašnjosti odbranili od medijskih napada. Šta je do sada uspelo unutar projekta Istoričari protiv revizionizma i šta je u planovima? Do sada smo imali tri letnje škole za master i doktorske studente iz zemalja nekadašnje Jugoslavije, na kojima su studenti analizirali kako se menjao tretman određenih događaja u zavisnosti od trenutne politike. Imali smo i seminare za nastavnike istorije, na kojima smo razmišljali o tome kako treba da se predaju neke ključne teme savremenosti, od ratova i nasilja do migracija, kroz istorijske primere. Imali smo i rezidencije za istoričare iz regiona, jer su svi arhivi ostali u Beogradu, tako da mnogi nemaju priliku da istražuju i da svoj rad zasnuju na dokumentima prve kategorije, pa su boravili u beogradskim arhivima na istraživanjima. Upravo smo dobili vest da je Krokodil dobio novi evropski projekat zasnovan na ovim idejama. Francuski istoričari imali su veliku kampanju koja se zvala Sloboda za istoriju, a mi smo naziv okrenuli u Istorija za slobodu, jer verujemo da od načina na koji tumačimo istoriju zavisi i koliko će naše društvo biti slobodno. Ako ostanemo zakovani u istorijskim mitovima o sopstvenoj veličini, u samosažaljenju i samoviktimizaciji, ode nam sadašnjost, a budućnost neće ni stići, kao nekim nezrelim ličnostima koje se boje da odrastu. S prošlošću se moramo suočiti da bismo napravili taj ključni korak napred.