Vlast plaši građane više od virusa

Nema mnogo situacija ili stanja koji sa sobom nose toliko potencijalnih okidača za brigu, strah, anksioznost ili paniku kao što je život za vreme epidemije potencijalno opasnog virusa sa kojim se čovečanstvo susreće prvi put. O virusu korona i bolesti koju izaziva još uvek znamo malo, a ono što znamo jeste da je broj zaraženih veoma veliki, da se virus veoma brzo i lako prenosi, da je klinička slika izrazito varijabilna i po tipu simptoma i po njihovom intenzitetu a da je moguće i asimptomatsko prenošenje. Znamo, takođe, da su testovi za detekciju virusa nedovoljno pouzdani, testovi na antitela još nepouzdaniji, da se većina obolelih izleči, ali da još uvek nema potpuno delotvornog leka i da je pouzdana i bezbedna vakcina još uvek daleko. Drugim rečima, dakle, nepoznato, nepredvidljivo, neizvesno, opasno - idealna podloga za razvijanje brige i straha. Povoda za brigu i strah je nebrojano mnogo, od brige za egzistenciju i dobrobit nas i naših najbližih, do toga da li će doći do globalne recesije. Situaciju dodatno otežava neizvesnost i potpuna nepredvidljivost toka epidemije, plašimo se koje su sve posledice koje ne možemo da zamislimo i pitamo se dokle će sve ovo da traje i da li će ikada život ponovo postati normalan, odnosno onakav kakvim ga znamo pre epidemije. Neizvesnost je nekad toliko teško tolerisati da nam se može desiti da potajno razvijamo fantazije da se zarazimo, jer nam se i scenario u kome se razbolimo čini lakšim od strepnje i iščekivanja. Postoje, svakako, individualne razlike u emotivnom reagovanju i ponašanju u ovom kontekstu. Neki od nas uspevaju da budu samo „zdravo zabrinuti“ i uglavnom funkcionalni, neki, međutim, lakše skliznu u katastrofiziranje i preplavljujući strah koji ih parališe. Mnogi, pak, strah od suočavanja sa opasnošću rešavaju tako što ubede sebe da opasnosti nema, verujući da je priča o koroni „naduvana“ i „isfingirana“. Koji god stil prevladavanja da imamo, teško nam je i savršeno je normalno što nam je teško, za svakog od nas ovo jeste svojevrsna psihološka kriza. I nisu strah i briga jedina neprijatna i teška osećanja sa kojima se u poslednja tri meseca suočavamo više nego inače. Period iza nas prožet je i brojnim gubicima, svi smo, barem privremeno, izgubili ideju života kakvog znamo, slobode kakvu znamo, socijalnih odnosa i kontakata na koje smo navikli, a mnogi među nama su izgubili i mnogo više. Veoma je teško živeti u strahu, posebno kada vanredno stanje opasnosti traje ovako dugo, a kraj se ne nazire i normalno da ponekad „pucamo“, da nam se čini da nemamo snage za nova prilagođavanja i nova ograničenja i da ne možemo da dočekamo kraj. Nakon ukidanja venrednog stanja činilo se kao da je opasnost prošla i jako smo želeli u to da poverujemo. I sama sam, pre samo mesec dana, u intervjuu za portal Noiz, na pitanje da li sada živimo jednu „novu realnost“ odgovorila sa sumnjom, deleći utisak da život sve viši liči na onaj pre epidemije. Iako je možda tako izgledalo, to je ono u šta sam ja želela da verujem, ali me je realnost vrlo brzo demantovala. Mi sada zaista živimo jednu novu realnost. I pre korone smo mogli da se razbolimo od zarazne bolesti, ostanemo bez posla ili izgubimo nekog bliskog, i ranije smo nailazili na brojna ograničenja i osujećenje naših potreba, želja i planova, ali sada je za sve to verovatnoća objektivno veća i na psihološkom planu to jeste opterećenje koje nekako treba izneti. Za naše mentalno zdravlje daleko je bolje da prihvatimo ovu novu realnost i probamo da nastavimo sa životom u izmenjenim okolnostima, umesto da držimo život na pauzi i čekamo da se epidemija završi, a svi imamo kapacitet da preživimo krize i da se prilagođavamo novim okolnostima. Važno je da znamo da koliko god da nam je ovo iskustvo neprijatno i teško, ne moramo iz njega izaći istraumirani i oštećeni i najverovatnije neće ostaviti trajne posledice na naše mentalno zdravlje. Dakle, kao što je spomenuto na početku teksta, malo je situacija koje su više obojene strahom od života tokom epidemije od ove. Međutim, ispostavilo se da svašta još može krenuti po zlu, što bi situaciju moglo učiniti potencijalno opasnijom, neizvesnijom, a nas još više uplašenim, zbunjenim i obeshrabrenim. U trenutku kada se suočavamo sa ozbiljnom zdravstvenom krizom, zadatak predstavnika vlasti bio je da nas blagovremeno upozore, informišu, barem donekle umire i osnaže da se ponašamo u svom najboljem interesu. Danas možemo da zaključimo da su mnogi njihovi postupci činili upravo suprotno. U situacijama kriza i katastrofa, neizmerno je važno kako odgovorna lica komuniciraju sa građanima, ne moramo biti psiholozi ili pi-ar stručnjaci da bi nam to bilo jasno, dovoljni su zdrav razum i najbolja namera. Inicijalno je najvažnija brzina reagovanja i objavljivanje pravih podataka, kako bi se smanjio broj žrtava i sprečilo širenje dezinformacija. Tu su, kao što znamo, zakazali. Dalje, veoma je važno da prva poruka koju nam pošalju bude proverena i istinita, jer u stanjima krize imamo tendenciju da verujemo onome što prvo čujemo, uprkos kasnijim, možda potpunijim i tačnijim informacijama. I tu su zakazali - prva poruka glasila je: „opasnost ne postoji“. Jasno je, takođe, koliko je važno da poruke i instrukcije za ponašanje budu dosledne i konzistentne. I tu su zakazali - samo nekoliko dana nakon slanja poruke da opasnosti nema, šalju nam katastrofične poruke, parafraziraću: „napolju je pošast, svi ćemo umreti, neće biti mesta na grobljima“, a trend kontradiktornosti nastavlja se i danas: „testiraj se/ ne možeš da se testiraš“, „javi se lekaru čim osetiš bilo kakav simptom da ne bi bilo kasno/ nemoj da se javljaš dok ti nije baš loše, nemamo gde da te primimo“. I na kraju, ali ne najmanje bitno, u krizama poput ove koje sa sobom nose mnogo žrtava, potrebno nam je da nas razumeju, da nam pruže empatiju i poštovanje za naše gubitke i našu bol, a to je često nedostajalo u obraćanjima zvaničnika. Najdrastičniji primer je nedavna poseta premijerke Novom Pazaru u kojoj se bez trunke empatije, uz prekor, obratila građanima sa porukom da su nebitni, ne priznajući patnju za njihove gubitke. Na sve ovo, osnovana sumnja o prikrivanju istinitih podataka o broju zaraženih i preopterećenost bolnica, kao i nedostatak zaštitne opreme i sredstava za testiranje i lečenje za posledicu je imalo gubitak poverenja u zdravstveni sistem i stručnu javnost, u Krizni štab. Sve ovo dovelo je do toga da mislimo da nemamo kome da verujemo i da nema ko da nam pomogne, da ne postoji ispravno ponašanje i da rešenja nema, što su snažni potencijalni okidači za anksioznost, panične napade, depresiju i agresivno ili autodestruktivno ponašanje. Ako u ljudima izazivate strah i paniku, šaljete kontradiktorne informacije i uputstva za ponašanje, fingirate ili prikrivate istinite podatke, i na sve to pretite i uvodite drastične mere zatvaranja, ljudi će prirodno biti anksiozni, zbunjeni, obeshrabreni, besni, manje motivisani i manje sposobni da se zaštite i biće skloniji ponašanju rizičnom i po sebe i po druge. Bolje promišljena i uvremenjena komunikacija, naravno, ne bi učinila da epidemija nestane i da žrtava nema. I naravno da je svako od nas lično odgovoran za svoje ponašanje. Smatram, međutim, da je dužnost predstavnika vlasti bila da učine sve što je u njihovoj moći da smanje broj žrtava i umanje posledice koje epidemija ostavlja na naše fizičko i mentalno zdravlje, a mislim da to nije učinjeno. Jedino što možemo da zaključimo jeste da im naša dobrobit nije bila prioritet, čak se nekad čini kao da nije ni bila na agendi. Kolektivno stanje straha nam, nažalost, nije došlo sa kovidom-19. Život u Srbiji se već veoma dugo za veliki broj građana i građanki svodi na život u strahu. Kada traje dugo, a ne uspevamo ni da pobegnemo od opasnosti niti da se sa njom izborimo, strah nas preplavi i zaledimo se. Ta „zaleđenost“ nas parališe, prestanemo da osećamo, ne možemo da se pokrenemo i ako to potraje može nam se desiti da završimo u stanju apatije, sa doživljajem beznadežnosti i bespomoćnosti. Nasuprot tome, ako se ne povučemo i ne odustanemo već dopustimo sebi da osećamo sve, i strah, i ljutnju, i tugu, i razočaranost, i bes, to nas može podstaći na promenu. I dobro je za nas da budemo i zabrinuti i ljuti što nas lažu, što nas vređaju i ponižavaju i što se ponašaju kao da su im njihovi lični interesi važniji od naših života. Uverena sam da većina građana i građanki ove zemlje to oseća. Ako neko na čelu države odluči da usred epidemije organizuje republičke izbore, a pre toga i fudbalski derbi kome prisustvuje skoro dvadeset hiljada ljudi, protivno svim preporukama Svetske zdravstvene organizacije, zaista se čini da tu razum nije na vlasti. A ako razum nije na vlasti, nameće se pitanje šta onda upravlja Srbijom. Mene kao psihološkinju, ali i građanku ove države, to pitanje brine daleko više od korone. Veoma je loše za naše kolektivno mentalno zdravlje da održavamo i podržavamo vladu koja sistematski radi na tome da se osećamo uplašeno, poniženo, bespomoćno i, na kraju, sasvim nebitno. Dakle, povoda za zabrinutost ima, no dobra vest je da, iako je situacija zabrinjavajuća, ona ne mora biti zastrašujuća za nas. Iako je epidemija zahvatila skoro čitav svet i utiče na gotovo sve aspekte našeg života, svet se najverovatnije neće promeniti do granica neprepoznatljivosti, kvalitet života nam se neće smanjiti ni drastično, ni nepovratno i iako se kraj epidemije još uvek ne nazire, sasvim je izvesno da će kraj doći. Slično je i sa političkom situacijom u zemlji. To što smo zabrinuti ne znači da treba da ih se plašimo. Baš naprotiv, možemo da ih smenimo, a u toj borbi strah nam nije saveznik. Svaka vlast se može promeniti, pa i ova. Možda nam se nekada čini da će Aleksandar Vučić zauvek ostati na vlasti, ali racionalno, znamo da to nije moguće. Kao što imamo razloga da verujemo da ćemo se jednog dana ponovo grliti i ljubiti i hodati gradom bez maske, isto tako imamo razloga da verujemo da ćemo se jednog jutra probuditi u Srbiji a Vučić i Ana Brnabić više nisu na vlasti. Umiruje me i raduje misao da će taj dan kad-tad doći.