Izvesno samo novo zaduživanje

Za predviđanja se jedino sigurno može reći da su sklona revizijama, i da su na samom kraju - ma koliko zvučan i stručan bio onaj ko iza njih stoji - pa upravo to, samo predviđanja, za koja se može ispostaviti i da nisu bila tačna. Ono što je za Srbiju, doduše, tačno jeste da trend predviđanja ovogodišnjeg bruto domaćeg proizvoda neumoljivo vuče naniže. Predizborni rast od „5,1 i 5,2 odsto, a da ovoga (virusa korona) nije bilo imali bismo rast od 6,2 odsto“, o kojem je „davno“, još u maju, govorio predsednik Aleksandar Vučić, Svetska banka je u junskoj prognozi oborila na minus 2,5 odsto za ovu godinu. Da uvreda za ovdašnje kreatore ekonomske politike bude još veća, u trci za „najveći rast, odnosno najmanji pad“ u 2020. Srbiju je pretekla Severna Makedonija, kojoj Svetska banka predviđa pad od 2,1 odsto! Ako uzmemo u obzir da se sve ovo desilo pre jula - u kome bi država trebalo da isplati poslednji od tri obećana minimalca za zaposlene u mikro, malim i srednjim preduzećima i nakon što je istekao tromesečni moratorijum na otplatu bankarskih kredita, a da je drugi talas, ili „drugi pik prvog talasa“ (ko će ga više ispratiti o čemu se radi) naterao Vladu da donese nove restriktivne mere, koje će opet najviše škoditi već razorenim sektorima ugostiteljstva, transporta, turizma, kao i slabije plaćenim kadrovima - željeno šampionsko mesto po stopi rasta BDP-a počinje sve više da nam izmiče iz ruku. Kada se ima u vidu da će u 2020. svi spoljnotrgovinski partneri Srbije doživeti značajan udarac, da se procenjuje gubitak od oko milijardu evra zato što će ove godine stranih turista biti mnogo manje nego ranije (u maju je broj njihovih noćenja bio za 94,4 odsto manji nego 12 meseci ranije), da će verovatno i doznake biti manje za nekoliko milijardi evra, te da se i štete od skorašnjih poplava procenjuju na nekoliko desetina, ako ne i stotina miliona evra, nema baš mnogo razloga za optimizam zvaničnika. Da je makar deo od 100 evra datih svakom punoletnom uoči izbora (a 100 plus kamatu ćemo morati da vratimo) iskorišćeno da se kanali reka očiste, a brane ojačaju, tračka nade bi možda i bilo. Ali avaj, ko je tako nešto mogao očekivati, predvideti ili isplanirati?! Iako je građevinski sektor, koji ima širok multiplikativni efekat na ostatak ekonomije, ostvario rast, ovako usko orijentisana infrastrukturna ulaganja, i to gotovo isključivo samo na teritorije dva najveća grada u zemlji, ne mogu se smatrati kao neto korisna ulaganja. NJihov efekat na kvalitet života građana je negativan. U momentu kada je i sam model rada u periodu velike tranzicije ka znatno većem učešću rada na daljinu, i kada najveće svetske kompanije značajno smanjuju izdatke na zakup poslovnih prostora, u Beogradu konstanto raste broj stambeno-poslovnih jedinica. Na sve to, novi šoping centri rastu po višestruko većoj stopi od vrtića i parkova zajedno. Osim prenatrpanosti, buke, zagađenja, problematično pitanje je - i pored rekordno niskih kamatnih stopa koje podstiču zaduživanje - ko su to dominantni kupci gradskih objekata, kada je u Srbiji izuzetno nizak nivo primanja stanovništva, a postoji i trend masovnih odlazaka mlađe populacije, koja bi logično i bila kupac velikog dela stambenih objekata? Sa druge strane, o razvoju vitalne infrastrukture – putne, železničke, vodovoda, kanalizacije, tretmana otpadnih voda – više izveštavaju mediji nego što se na tome stvarno radi, a ta ulaganja u periodima krize imaju najveći potencijal da održe standard ljudi i predstavljaju neophodnu bazu za bilo kakvu dalju modernizaciju države. Srbija je, takođe, izuzetno spora u implementiranju inovacija i praćenju globalnih trendova, što će se u ovom vremenu pokazati kao pogubno. Doduše kroz nekoliko godina, decenija i posle promene nekoliko vlada. Ni u naznakama se ne vidi pokušaj primene telemedicine kao novog pravca koji bi umanjio potrebu dolaska pacijenata kod lekara, što bi u uslovima povećanog rizika zaraze značajno doprinelo i bezbednosti pacijenata i smanjenju pritiska na zdravstvene radnike, koji će tek posle ove „epizode“ i odnosa vlasti prema njima nastaviti još brže da odlaze iz zemlje. Kreatori politika su još jednom pokazali kratkovidost i propustili da iskoriste trenutno idealan momenat i pojačanu polugu moći, koju su sve države dobile u uslovima krize, da uz pruženu pomoć privredi zahtevaju uvođenje promena i poslovnih praksi koje bi ekonomiju Srbije učinile otpornijom na buduće neizvesnosti i održivijom sa aspekta ekologije, radničkih prava i pravednije raspodele kolača. I dok EU, kojoj Srbija bar deklarativno teži, putem projekata kao što je 750 milijardi evra vredan NextGeneration EU krizni fond, ubrzano nastoji da transformiše ekonomije u skladu sa održivim i digitalno orijentisanim principima, Srbija sve više služi kao mesto za skladištenje otpada prljave tehnologije (Kine i drugih zemalja), čiji bi neto doprinos društvu bio negativan, kada bi se ukalkulisali i troškovi dugoročnog zagađenja životne sredine, nepoštovanje radničkih prava, zakonskih propisa, neopravdane subvencije za niskokvalifikovanu radnu snagu, i sve ostale pogodnosti koje strani investitori po automatizmu dobijaju. Sa sigurnošću se može očekivati da će sve države koje gledaju dugoročnije, u narednim godinama pojačati fokus ka tome da njihove ekonomije budu u sve većem stepenu samodovoljne; rekordno brzo pucanje globalnih lanaca proizvodnje i snabdevanja ih je tome brzo naučilo. Ostaje nam da vidimo da li će se robna marka Made in Serbia takođe širiti domaćim i stranim tržištima robe i usluga, ili ćemo od uvoza zazirati samo od uvoza civilizacije. Za kraj, nije sve, ipak, tako crno, niti negativno. Ukoliko se privreda EU, kao glavni partner Srbije, ne oporavi u planiranom toku, a drugi talas virusa nastupi na jesen u jačoj formi od očekivane, ne treba biti zabrinut za mogućnosti Srbije da se dodatno zaduži kod međunarodnih kreditora radi novog paketa pomoći. Nijedna međunarodna institucija ili strana zemlja neće odbiti da pozajmi novac po ultrapovoljnim uslovima. A autokratski režimi su oduvek bili tu kao pouzdani i rado viđeni partneri.