Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   10.08.2020. 10:18
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
In memoriam
Лидија Пилипенко (1938-2020)

Са дипломом балетске школе Лујо Давичо добила је ангажман у Народном позоришту где је играла од 1957. до 1981. године. На почетку је низала солистичке улоге, брзо преузела главне роле из класичног репертоара, а под будним оком великог кореографа Димитрија Парлића и улоге неокласичног драмског опуса. Постала је врхунска примабалерина која је каријеру завршила као успешан кореограф. И била успешан директор Балета.
По повратку са светског балетског фестивала у Осаки и Токију, 1965. године одлази на студије код Нинет де Валуа у Лондону. Пре десетак година ми је сведочила:
„У подземној железници седео је прекопута мене човек, дугих ногу, качкета набијеног до носа, непримећен од околине. Био је то велики Рудолф Нурејев. Леп као Бог, човек и уметник, и ја сам кроз пола сата била у сали и гледала пробу Дон Кихота Рудолфа Нурејева и Маргот Фонтен.“
Играла је главне улоге у балетима Лабудово језеро, Кармен, Даринкин дар, Чудесни мандарин, Дон Кихот... а гостовала је на позорницама Лондона, Петрограда, Пекинга, Барселоне, Токија, Рима...
„Имала сам среће да је моја каријера била толико богата да сам одиграла силне улоге. Није ми се више дало да будем толико послушна, јер у балету морате бити послушни. И када сам то осетила као стегу, прекинула сам. Димитрије Парлић је наслутио да бих могла да се бавим кореографијом. Шансу ми је пружио диван човек, управник Народног позоришта Велимир Лукић.“
После првог либрета за балет Бановић Страхиња, са којим је на Балетском бијеналу у Љубљани освојила награду за балет, кореографију и режију, уследио је Самсон и Далила којим је отворена реновирана зграда Народног позоришта 1990. године и који је остао на репертоару пуних 14 година! Гледаоци су потом уживали у балетима Дама с камелијама, Јелисавета, кнегиња црногорска, Вечити младожења, Прича о коњу, Кавез, Песник Чајковски, Охридска легенда, Нечиста крв и у многим мјузиклима, телевизијским емисијама и филмовима који су бележили њен кореографски опус:
„Бити успешан може бити велика мањкавост у животу. Тачније, то је веома напорно, јер изискује велику снагу да живите са тим. Научила сам да се неуспеси много лакше праштају од успеха.“
Мање је познато да је Лидија имала уметничке гене наслеђене од својих предака аустријско-чешке крви по мајци, и украјинске по оцу. Мајка Валерија је била кћер Ота Вајкерта који је завршио конзерваториј у Бечу, био оргуљаш и композитор који је писао реквијеме. У књизи о њеном прадеди Јосипу Вајкерту забележено је све о тој породици, од њеног грба да богатства.
Лидијин отац Константин Константинович Пилипенко живео је у Черњигу, 200 километара од Кијева, био је богат, свирао је клавир, говорио неколико језика, али је избегао после Октобарске револуције у Србију. Када је Београд ослобођен уз помоћ Руса после Другог светског рата, мама Валерија је сведочила Лидији како је њен муж, као уништен човек, одузео себи живот. Лидија га се није сећала.
Била је у браку са Арсенијем Арсом Јовановићем, редитељем, потом са критичарем и писцем Мухаремом Первићем, а њен трећи муж био је Миленко Матерни, електроинжењер. Са Мухаремом је имала сина, глумца Игора Первића, а са трећим мужем сина Андреја, економисту.
Ретке су жене које су биле лепотице као што је то била Лидија Пилипенко, а да су живеле са мање сујете и мање подсећања на дане своје велике славе:
„Нешто је било, па прошло, нећу се ваљда стално освртати за оним што је било. Ја рачунам на будућност док сам жива.“
Нажалост, њена будућност је прекинута оног тренутка када је умро Игор (април 2019) и све што је успела да каже било је неколико реченица и порука: „Памтите га по доброти.“ После његове смрти тешко је оболела.



Радмила Станковић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вучић, председник Србије

Мислите да би требало да будемо у диктатури још шест месеци? Да пет година траје мандат уместо четири? Ја мислим да је демократија нешто што је најбољи облик политичког режима или још увек нису измислили бољи. Понекад, каже мени Бојко Борисов: „Ацко, теби је голема грбина…“

Прочитајте све мисли
bg