Rat svih protiv svih

U prvih pet dana protesta, uglavnom ispred Narodne skupštine u Beogradu, ali i u drugim delovima zemlje, oko 30 novinara, snimatelja i foto-reportera bilo je napadnuto, povređeno, ometano u radu ili zastrašivano. Medijski radnici brzo su postali prve žrtve nasilja na protestima, sve dok nije počelo da se čini da su, ipak, veće žrtve slučajni prolaznici kojima se izgleda, ovih dana, napunio Centralni zatvor. Od svega nad čim se srpska javnost do pre neki dan zgražavala gledajući brutalnost američke i crnogorske policije prema demonstrantima, ostalo je da se oprobamo još samo u jednom - u hapšenju novinara u živom prenosu. Do noći kada se dogodio do sada najteži među tim incidentima - napad policije na novinara agencije Beta Žikicu Stevanovića, koji je mirno primajući udarce pendreka uzvikivao da je novinar na zadatku - do tog, drugog dana protesta, incidenti su se rapidno nizali i hvatali zalet. Vesti o razbijenim glavama, opremi, zaplenjenim telefonima, opendrečenim rukama, pljuštale su naročito prva tri dana demonstracija, kojima, ispostaviće se, mediji, od početka do ovog momenta, nisu bili ni tema ni motiv, kao što su bili dobrom broju skorijih protesta. U ovom kratkom momentu činilo se da su mediji nasilnicima kolateralna šteta za kojom ne vredi plakati. A u skladu sa odnosom i statusom koji se sistematski gradio godinama. Mediji su prva meta vlasti i prvi zahtev opozicije. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično je osmislio nekoliko etiketa koje su lako ušle u upotrebu, postale deo slenga. Kritika medija svakodnevno dolazi iz najviših izvora moći i sa pozicija vlasti. Umesto obrnuto. Odavno je vlast obrnula tu igricu, ali tako su mediji postali i prioritet opozicije. Uvek u vrhu liste problema i zahteva. Jedino što bi i danas, sudeći po njegovim tvitovima, zadovoljilo Boška Obradovića, koji je predvodio nasilni upad u RTS, jeste podela uloga u REM-u, javnom servisu... Ako u svakom zlu ima malo dobra, u ovome, ma koliko izgledalo beznadežno ovo političko poimanje medijskih sloboda, to otimanje je istovremeno dokaz da je, uprkos svemu, moć još uvek i u medijima. I da, ako žele, uz malu pomoć integriteta redakcije igricu mogu ponovo da vrate na mesto. Počelo je sa snimateljima Tanjuga koje su, u dva odvojena incidenta, demonstranti napali prve noći protesta. Zapravo, počelo je slučajevima koji su ostali neistraženi i nekažnjeni i koji su napade na novinare učinili mogućim, prihvatljivim, a samim tim i masovnim. Pretraživanje opovrgava tezu da je i ranije bilo protesta, ali da mediji nisu bili takva meta ili barem ne među najvećim žrtvama nasilja. Doduše, dubinsko pretraživanje, jer su takvi slučajevi mahom zataškani i zaboravljeni, toliko da ih danas čak ni mediji ne uzimaju kao argument da je kažnjivost neophodna. Kao za inat, jedan od poslednjih takvih bio je takođe novinar Bete Miloš Đorelijevski na protestima 2008, a čiji slučaj policijskog prebijanja nikada nije rasvetljen, niti je za njega ikada iko makar i disciplinski kažnjen u policiji. Izlišno je i podsećati na nikad neistražen slučaj ubistva Milana Pantića i mogućnost vraćanja sudskog procesa na početak 20 godina posle ubistva Slavka Ćuruvije. Tempo ni sad ne obećava ništa. Identifikovan je svega jedan od nasilnika nad svega jednim novinarem - Petrom Gajićem sa N1 i to zahvaljujući snimku incidenta koji je napravio Pink. Ni u tom jednom, od ukupno dvadesetak incidenata nad novinarima i drugim medijskim radnicima, nije reč o situaciji u kojoj je učestvovala policija ili lica koja su se tako predstavila. Portal Nova.rs izvestio je da je policija pretukla njihovog novinara Marka Radonjića, a njegovim koleginicama je izbila telefon i legitimaciju iz ruku tokom izveštavanja. Novinarki Insajdera, iako je bila vidno obeležena oznakom „pres“ lica koja su se predstavila da su pripadnici bezbednosnog sistema su otela telefon. Mobilni telefon su i Vuku Cvijiću, novinaru NIN-a, otele osobe koje nisu bile u uniformi, ali nisu bili ni demonstranti. Obrisali su snimak koji je tog trenutka pravio i vratile uređaj. Sumnjivi likovi nisu samo zastrašivali i otimali opremu. Vojislav Milovančević, takođe sa portala Nova.rs zadobio je teške povrede glave kada mu je jedan iz grupe od dvadesetak momaka sa kapuljačama i maskama prišao. Kamenice iz mase koja je gađala policiju su foto-reporteru Urošu Arsiću polomile nos... Ekipe RTS-a napadnute su u Nišu i Novom Sadu tokom izveštavanja. Niški snimatelj Ivan Stambolić pogođen je u glavu flašom ili limenkom, a u Novom Sadu je Lazaru Vukadinoviću polomljena ruka, kao i oprema. Zgrada RTV tokom druge noći protesta je demolirana. Demonstranti su bacali limenke, flaše i kamenice, a vrata na zgradi su razbijena. Javni servis je tokom prve noći demonstracija sa puna dva sata zakašnjenja izvestio o upadu u Narodnu skupštinu. To je za RTS bila samo jedna od sličnih situacija i profesionalnih procena koje su doprinosile nezadovoljstvu građana. Zbog toga su prvi izveštači RTS ispred zgrade Skupštine delovali poput deminera. Brzo se ispostavilo, međutim, da je, za razliku od serije protesta koje je predvodila opozicija, ovo bio protest kome meta po sebi nije bila i zgrada RTS, nadomak poprišta. Napadi su se nizali redom. Zbog čega se i Pink, posle dva dana, osmelio da pošalje kamere, jer je svaka druga odluka uredništva te televizije, nakon prvih napada na foto-reportere Tanjuga, mogla da bude igra životima njenih novinara? Meta demonstranata nisu bile samo one redakcije na koje se lepi etiketa režimskih ili prorežimskih, nego i „stranoplaćeničke“, „izdajničke“, „opozicione“... Od mase i u psihologiji mase - posebno one čiji jedan deo poziva na ekstremno neprijateljstvo – teško je očekivati razumevanje komplikovanih uzročno-posledičnih veza, ali ne i proste jednakosti - ako želite da vas RTS izvesti, morate ga pustiti da izvesti. Umesto toga, ovi protesti su raširili fenomen uskakanja u kadar. Budući da je posao javan, a najvećim ili najvažnijim delom se odvija i na javnom mestu, uvek je bilo takvih incidenata. Oni su ostajali na nivou anegdote i uglavnom na klipovima, koji internetom kruže godinama. Ali kad postanu masovni kao sad - gotovo da nema televizijskog kanala sa kog nismo videli uskakanje neplanirane glave ili drugog dela tela, čuli psovku, urlanje ili skandiranje - to govori ne samo o savremenom poimanju kućnog odgoja nego i o odnosu koje takvo društvo ima prema medijima. Taj odnos nije samo selektivan, ostrašćen i neosnovano prepisan sa Tvitera ili iz tabloida po liniji koju diktiraju političari. Niti podeljen linijama kojima je polarizovao društvo u celosti, iako se najostrašćeniji novinari sa svih strana te podele svojski trude da ostave taj utisak, posebno kad likuju nad nepriličnim ili nasilnim odnosom nad njihovim kolegama s druge strane, ali i retorikom koju jedni o drugima koriste. Mada jeste i jedno i drugo, takođe je najviše treće - nepoverljiv i nipodaštavajući odnos. Sva istraživanja u poslednjoj deceniji su pokazala pad poverenja u medije, kao i u ulogu medija u odbrani javnog interesa. Uz opšti trend neodgovornosti za javnu reč, sa statusom medija, srozalo se i razumevanje za ono šta i uslove u kojima novinari rade. Iz heterogene prirode trenutnog protesta rodila se, međutim, jednakost medija pred nasiljem, pa tako i pomalo solidarnosti. Novinari Južnih vesti, na licu mesta u Nišu, odbranili su svoje kolege iz ekipe RTS. Ali ništa manje važno jeste da je i u Nišu i u Novom Sadu deo demonstranata branio novinarske ekipe izlažući se riziku od nasilnika. Zato, dok još uvek, naročito među nezadovoljnim građanima, ima onih koji razumeju značaj medija za društvo, postoji i obaveza da se to razumevanje opravda. I to potragom za odgovorima na pitanja koja su proizašla iz ovih protesta. Zašto su građani sa umišljajem nasilni prema medijima? Kako su mediji od sluge javnom interesu postali krivci i meta nezadovoljstva? I zašto u svima njima, redom, građani personifikuju omražene politike? A na početku svih početaka, odgovorom na pitanje - da li smo, dozvolivši da nasilje nad novinarima bude institucionano nekažnjivo, dozvolili da postane i društveno prihvatljivo?