Populizam opasan po život

Prilično je neizvesno da li ćemo, kada i uz koju cenu preživeti aktuelni i nekontrolisani nalet korone s kojim vlast baš nije računala, ali je sasvim izvesno da bismo to bar mentalno lakše podneli kada bi predsednik na trenutak prestao da nam postavlja za zdrav razum uvredljivo pitanje - da li znate nekog ko se zarazio na izborima? Recimo, nekog ko nije jedan od sedam članova RIK-a, ko nije predsednica parlamenta, ko nije ministar vojske, ko nije naš frizer ili prodavac i ko nije jedan od 82 preminula u poslednjih nedelju dana? I kada ne bi bilo onih, pa čak i među članovima stručnog dela Kriznog štaba, koji mu udvorički odgovaraju – nikako, to su bili najbolje organizovani izbori na svetu, apsolutno bezbedni, baš kao i utakmice i sva narodna veselja upriličena nakon „veličanstvene pobede Srbije nad koronom“, koja je bila rezultat fantastičnih mera, a ne fantastičnog lažiranja brojeva. Sada smo tu gde jesmo. Po zvaničnim brojkama, u drastično nepovoljnijoj situaciji nego tokom prvog naleta i uz veliku verovatnoću da će biti sve gore i gore. Recimo, najveća smrtnost je zabeležena u osmoj nedelji epidemije (od 24. do 30. aprila) kada je preminulo 40 osoba, dok se u osamnaestoj nedelji taj broj popeo na 65, a za samo četiri dana u devetnaestoj nedelji su umrle 53 osobe. Prema podacima od 13. jula, situacija je i po ostalim parametrima alarmantna: broj ljudi na respiratorima je bio 154, što je osam više nego 12. aprila (najveći broj zabeležen tokom prvog pika), a broj hospitalizovanih (4.294) nadmašio je neslavni rekord od 19. aprila, kada se u bolnicama lečilo 3.900 osoba. Što se broja aktivnih slučajeva tiče (onih koji su trenutno inficirani kovidom-19 i koji mogu da šire zarazu) njih ne znamo, jer ih Batut i dalje uspešno krije (na zvaničnom sajtu Kovid-19 i dalje se lažno predstavlja broj hospitalizovanih kao broj aktivnih slučajeva), ali možemo grubo da izračunamo sabirajući broj onih koji su u bolnici i onih koji su u obaveznoj samoizolaciji prema podacima MUP-a. Tako stižemo do cifre od 12.445, što je dramatično više nego što je bilo 4. maja, kada je u Srbiji zabeležen najveći broj aktivnih slučajeva – 7.786. Da li su podaci MUP-a tačni možemo samo da nagađamo. Prema „Odluci o proglašenju bolesti COVID-19 zaraznom bolešću“ postoje samo dve kategorije ljudi koji se upućuju na samoizolaciju, o čemu se obaveštava MUP da bi kontrolisao pridržavanje te mere: potvrđeni kovid-pacijenti koji su se lečili bolnički i koji su pušteni kući nakon jednog negativnog nalaza PCR testa i oni koji su takođe potvrđeni, ali nemaju simptome pa im je propisana dvonedeljna samoizolacija do novog testiranja. NJima, odskora, možemo da dodamo i državljane Crne Gore kojima je pri ulasku u Srbiju određen dvonedeljni karantin, ali teško da se radi o broju koji bi se bitno odrazio na statistiku. Na osnovu te baze podataka možemo da vidimo rasprostranjenost virusa (trenutno samo na 12 odsto teritorije nema zabeleženih slučajeva), što je informacija koju nam je Batut uskratio još od 10. juna, ali i da procenimo ukupni broj zaraženih. Tako bar piše na sajtu otvorenih podataka MUP-a, što nije smetnja Ani Brnabić da ih negira. Na prvoj konferenciji za medije Kriznog štaba koju nam je vlast upriličila nakon dva meseca, i na kojoj smo očekivali da ćemo konačno saznati ko je i šta muljao sa statistikom, premijerka je rekla da nam je informacioni sistem loš, da nema razloga da iko ikoga laže (ručno se računa, pa se pogreši), ali i da ne možemo da znamo koliki je broj aktivnih slučajeva jer nemaju podatke koliko je ljudi na kućnom lečenju, pošto do tog podatka ne mogu da dođu dok „nemamo vanredno stanje“. A onda je još jednom poentirala: „Ne može da se izrekne mera samoizolacije bez vanrednog stanja.“ Da li to znači da MUP kontroliše mimo zakona više od 8.000 ljudi? I da to radi a da ne obavesti premijerku i Krizni štab? „Nije tačno da ne možete da ograničite kretanje mimo vanrednog stanja, jer je još uvek na snazi Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji po članu 50. i 51. to omogućava. Na osnovu njega smo radili i u vreme variole, tada smo samo u Beogradu preko 1.000 ljudi stavili u karantin, a u kućnu izolaciju kontakte drugog reda. Kada je u pitanju zarazna bolest, postoji zakonska obaveza da oboleli ne mora da se leči, ali ne sme da širi zarazu. Po takvoj logici ne bismo mogli da uvedemo ni obavezu nošenja maski. Premijerka ili ne zna zakon, ili zna pa to svesno radi da bi pokrenula raspoloženje u masi da se uvede vanredno stanje – nemoćni smo, umire se, hajde vi sada tražite vanredno stanje, a mi ćemo vam uslišiti molbu“, kaže prof. dr Zoran Radovanović. Teško je proceniti da li se radi o uvodu u vanredno stanje (ono će se na dnevnom redu sigurno naći tek kada broj novoobolelih budu mogli da pripišu demonstrantima, a ne sopstvenim proslavama), ali je izvesno da se radi o pokušaju skidanja odgovornosti sa sebe zbog katastrofalne epidemiološke situacije. „Stojimo iza svih brojeva i svega što smo radili. Ovo nije naša greška, dešava se svuda u Evropi“, lakonski je objasnila Ana Brnabić, uz opasku da je ceo svet iznenađen jer se virus nije povukao pred visokim temperaturama. Pa, ne dešava se baš svuda i nisu se baš svi iznenadili – pratili su situaciju oko ekvatora i u Australiji u kojoj je bilo leto na početku pandemije, pa su se na vreme pripremili ili, preciznije, nisu ni odjavljivali od borbe protiv virusa. I da, Evropa jeste iznenađena, ali ne ponašanjem korone već ponašanjem Srbije koja postaje jedno od najvećih žarišta u ovom delu sveta i zemlja čije građane niko ne bi voleo da vidi u svojoj zemlji. Ili, kako to objašnjava Zidojče cajtung: „To nije bila odgovorna politika, već populizam opasan po zdravlje. Ne čudi onda što su mnogi građani izgubili poverenje da rukovodstvo zemlje sa dužnom pažnjom kormilari kroz krizu. No to nije riskantno samo za Vučića, već za sve. Jer od besne demonstracije građanskog nepoverenja prema vlastima na kraju bi mogao da profitira najopasniji protivnik: virus.“ Nema sumnje da će virus profitirati nakon demonstracija, baš kao što nema sumnje ni da bi profitirao bez njih. Nakon dva meseca ignorisanja i relativizovanja opasnosti od epidemije, uz stalno fingiranje brojki, stvari su otišle previše daleko i cena će biti više nego visoka, samo što nas ovog puta vlast neće plašiti italijanskim i španskim scenariom ( u Španiji je u poslednjih nedelju dana ukupno zaraženo 2.085 osoba, u Italiji 1.450, a u Srbiji čak 2.229 ), već realnošću u kojoj živimo. „Kao neko ko živi u Italiji i ko je bio u jednoj od najteže pogođenih regija, nikad nisam razumela do kraja šta znači ’italijanski scenario’, budući da su i druge evropske zemlje slično prošle, neke čak s većim letalitetom od Italije. Trenutna situacija u Srbiji se poredi s Bergamom, ali je u suštini još gora. Iako važi za najveću tragediju epidemije u Italiji, treba napomenuti da je hitan prijem u Bergamu imao svu opremu za zaposlene i sve vidove respiratorne podrške za pacijente - s različitim maskama za kiseonik, pa čak i neinvazivnu ventilaciju, dok Srbija definitivno nema dovoljno ni opreme ni koordinacije sa vrha kako bi ovome adekvatno odgovorila. Uz Bergamo je bilo pogođeno još nekoliko provincija, petnaestak je bilo srednje opterećeno, uz efikasno praćenje kontakata i dobro sprovođenje kućne izolacije, a ostatak zemlje je imao potpunu kontrolu nad epidemijom. Pored toga, masovno testiranje je od početka pa do sada na snazi. Srbija trenutno ima potpuno nekontrolisanu epidemiju u kojoj nije moguće testirati ni sve pacijente sa jasnim simptomima, a o kontaktima da ne govorim. Srbija deluje kao ratna zona, zajedno s neredima na ulici. Sve kolege s kojima sam u kontaktu govore mi da je ritam neizdrživ, a da je priliv pacijenata konstantan. Pacijenti čak umiru u prijemu, čekajući na pregled. Lekari na Infektivnoj klinici, kojih ima dvoje u noćnoj smeni, pregledaju po 50 pacijenata. Na sanitet koji treba da preveze pacijente iz jedne u drugu bolnicu čeka se i po nekoliko sati, a nekad pacijenti nisu dovoljno stabilni da bi toliko dugo čekali taj transport. Sve u svemu, situacija u Srbiji je gora od ’italijanskog scenarija’, a Krizni štab sigurno ima još preciznije informacije, ali su svi odabrali ćutanje, uz okrivljivanje mladih za širenje infekcije“, kaže dr Jovana Milić, članica infektološkog istraživačkog tima Univerzitetske bolnice u Modeni. Nažalost, i vlast i Krizni štab su nastavili da ignorišu realnost i činjenicu da su izgubili poverenje građana u načinu na koji se bore sa koronom, a da su bez te vrste poverenja sve mere nemoćne da zaustave epidemiju. I tu ne može da pomogne molećivi ton premijerke, dok traži da se građani povuku sa ulica da ne bi rizikovali živote lekara, jer to govori ljudima koji su svesno odlučili da rizikuju čak i sopstveni život da bi svojim porodicama obezbedili veću sigurnost u pandemiji. A još manje može da pomogne potpuno odsustvo realnosti koje je ispoljio Vučić: „Bolnice su nam prepune, moramo da shvatimo da je protivnik opasan, u pitanju je vrlo opasna infekcija. zato molim ljude da veruju svojoj državi i svojim lekarima.“ Bolnice su nam prepune, to se vidi golim okom. Ali kako da veruju onima koji su do toga doveli? Uz pozitivan primer dr Predraga Kona, koji je najavio da će proveriti spornu dokumentaciju, bar na nivou Beograda (verovatno mu je samo ona dostupna s obzirom na to da radi u Gradskom zavodu za javno zdravlje Beograd) i koji je već obelodanio da je naišao na neka neslaganja, nijedan član Kriznog štaba nije shvatio da se poverenje ne može vratiti dok se svaka cifra koja je uznemirila javnost, opravdano ili ne, ne argumentuje. I to dokazima, a ne pitanjem – a koji bi nam bio interes da lažemo? Jer interesa za laž imaju napretek, od želje da se predstavi da smo bili najuspešniji u Evropi u borbi sa koronom da bi se zadovoljila Vučićeva iracionalna potreba da pobedi u svakoj imaginarnoj utakmici koju igra protiv svakog na svetu, do činjenice da je zarad izbora i ustoličenja jednopartijskog sistema ignorisana i prikrivana činjenica da je epidemija ponovo u uzlaznoj fazi. „Jasno je da skrivaju podatke, dovoljan je podatak da u Šapcu, gradu koji ima manju stopu obolevanja od Beograda, imamo 70 odsto zaraženih od ukupnog broja testiranih, a da prema zvaničnim podacima, na nivou Srbije imamo samo nekoliko procenata zaraženih. Recimo, 12. i 13. juna imali smo 90 odsto pozitivnih u ambulanti na Voždovcu, a u to vreme je situacija predstavljana kao idealna. U Nišu je za 38 dana u kapelu stiglo 360 limenih sanduka na kojima je pisalo ’zarazni’, što je više nego što je za četiri meseca bilo u celoj Srbiji. Baš grubo lažu i čak se mnogo i ne trude da laž ima smisla, ali mi onda nije jasno na osnovu čega donose mere – bez poznavanja situacije to je nemoguće. U ovom trenutku nikako ne bih mogao da pomognem u suzbijanju epidemije, čak ni kada bih imao mogućnost, jer ne znam podatke i ne mogu da dam preporuke. A da sam ih, recimo, davao na osnovu onoga što je Krizni štab objavljivao, sada bih se obrukao“, kaže dr Radovanović. Nema veze, onih koji su spremni da se brukaju ima sasvim dovoljno. Recimo Vučić koji je, kada je dr Radovanović odbio fotelju koju mu je dr Kon ponudio (obično se u demokratskim zemljama tako bira glavni epidemiolog), onako baš navijački i na „ti“ skresao: „Kakvo je to, najgore licemerje… Solićeš pamet svima, a kada kažu ‘povedi ti’, kažeš da nećeš.“ Šteta samo što je cena tih poput Vučića i tih sa Vučićem koji će da se brukaju, proporcionalna nekontrolisanom razbolevanju i umiranju nacije.