Od Kulina do Crvenog bana

Dlanovi se još nisu ni ohladili od silnog aplauza delegata koji su pozdravili reizbor Dragana Stanića/Ivana Negrišorca na mesto predsednika Matice srpske, a predsednik se već našao u jednoj od najvažnijih bitaka koja se na ovim prostorima vodi sa različitim intenzitetom poslednjih tridesetak godina. Razume se da stvar ima backstory koju ni najbolje Netfliksove ekipe ne bi umele da snime, ali baš zbog toga je ova epska fabula dobila još jedan nastavak na prekograničnom terenu, i to u paskvilama koje su pisane na latinici i ćirilici, dostojno časnih producentskih kuća kakve su Matica hrvatska i Matica srpska. Za sve ovo najzaslužniji je akademik Miro Vuksanović, koji je u Matici srpskoj pokrenuo kapitalni projekat dostojan zidanja Hrama Svetog Save čija se izgradnja, kao i božja egzistencija, ne može izmeriti zemaljskim merama, jer niko ne zna kada je zapravo počela a još manje kada će se završiti. Isto tako, Vuksanovićev književno-politički projekat Deset stoljeća srpske književnosti nema kraja ni početka, ali zato ima stabilno finansiranje iz budžeta, pa Stanić i Vuksanović mogu da planiraju stvar zaista široko. Naravno, u takvim planovima, kada je (kulturna) politika u pitanju, uvek se dođe i do Dubrovnika, kao što se došlo i 1991. Samo, tada se gruvalo sa topovnjača, a sada se to radi proizvodnjom masivnih tomova u kožnom povezu sa zlatotiskom. Vratimo se sada vojevanju Stanića/Negrišorca, koji je otposlao svoju ćiriličnu paskvilu preko granice sa Hrvatskom, na ruke Đuri Vidmaroviću, predsedniku Matice hrvatske, koji je još tokom koronskog maja optužio svog srpskog kolegu za „prisvajanje hrvatske baštine u izdanjima Matice srpske“. Stanić/Negrišorac se, razume se, poneo džentlmenski u prvom paragrafu svog pisma, gde je prihvatio pravila dvoboja, objasnivši da će i on svoju paskvilu najpre slati medijima, pa tek onda preko pošte. Takođe, najavio je i svoj borbeni tekst u starovremskom Letopisu Matice srpske, u kome će objasniti neke stvari, ne bi li malo smirio „napetost koja, tradicionalno već, postoji u odnosima Srba i Hrvata“. Da je neko kojim slučajem zaspao u biblioteci u jesen 1991. i probudio se u leto 2020, i da su mu pod ruke poturili najnoviji broj Letopisa Matice srpske, otvoren na strani 121, na kojoj počinje Negrišorčev tekst pod naslovom „Matica srpska i književnost starog Dubrovnika: između srpske potrebe za razumevanjem i hrvatske strasti za posedovanjem“, taj putnik kroz vreme bi nesmetano mogao da nastavi svoje čitanje tamo gde je stao u oktobru 1991, možda baš u vreme pogibije dubrovačkog pesnika Milana Milišića. Naime, Negrišorac je u svojih dvanaest teza o srpskom poreklu, poetici, smislu i besmislu, renesansi i nehumanizmu dubrovačke književnosti uspeo da oživi jedan davno uspavani žanr, koji je na srpskoj književnoj sceni bio doveden do savršenstva u vreme Politikine rubrike „Odjeci i reagovanja“. To se može osetiti već u štimungu samog naslova, koji sugeriše da srpski filolog gospodski traga za razumevanjem poezije Šiška Menčetića, dok hrvatski filolog, s druge strane, i ne može ništa drugo osim da ga ljubomorno poseduje i zaključava, na način kako to radi recimo Golum sa prstenom u Tolkinovom romanu. U „dvanaest konstitutivnih teza“, Stanić/Negrišorac pokazuje suvereno vladanje žanrom paskvile, koja podrazumeva vređanje, podmetanja i ponižavanje protivnika, te procentualno prebrojavanje Hrvata i Srba u Boki i Dubrovniku, a sve u nameri da ospori optužbu za velikosrpske pretenzije. On polazi čak od Kulina bana, ne bi li pokazao kako je „ideja Velike Srbije postojala samo u glavama nekih manje uticajnih političara i ideologa“ i to pre svega onih „čija je delatnost bila neprijateljski raspoložena prema Srbima“. Ovim stavovima, Stanić/Negrišorac je nehotice uvredio najuticajnijeg političara našeg doba, predsednika Aleksandra Vučića, koji je kao gensek SRS-a godinama bio glavni i odgovorni urednik glasila Velika Srbija, a svakako je naljutio i Mira Vuksanovića, autora projekta, kao i većinu akademika iz borda Matice srpske koji su na pomenutim idejama izgradili svoje književne i političke karijere. Međutim, kako nas istorija podučava, u rukama matičara će na kraju, umesto dubrovačke književnosti, ostati samo Crven ban kojim već decenijama mlate unaokolo, predstavljajući to kao vrhunski izraz srpske filologije.