Strašno je što je kultura uginula

Koštana Banović, rođena Sarajka, sada građanka Holandije, mnogo je putovala tokom svoje umetničke karijere. Najlepše prizore iz Brazila pretočila je u dvokanalnu video-instalaciju Containing the Sacred (Sadržavajući sveto), predstavivši je u okviru nedavne postavke Atlas čestica - Da li si predvidljiv/a? u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Iako po vokaciji slikarka, ona se mahom bavi eksperimentalnim dokumentarnim filmom, proizašlim iz performansa, pa je svoje iskustvo sa afro-brazilskom kandoble religijom saopštila ostvarenjem May I enter (Mogu li ući), prikazanim u sklopu izložbe Inicijacija/Buđenje promena 2018, u istom prostoru Paviljona. U selu Orah na hercegovačkom Bilećkom jezeru, Banovićeva je osnovala međunarodnu rezidenciju Kamen, gde dolaze i autori sa Balkana. Jer, ona nije ni htela, ni mogla da prekine vezu sa korenima. Nezaobilazna tema je korona, pa Banovićevu pitamo o stanju u Holandiji: „Sve je obustavljeno, ne ide se ni na kakve skupove i sastanke, već se sve dogovara preko zuma. Strašno je to što je kultura nekako uginula, bioskopi su zatvoreni, uz mogućnost da od septembra krenu nove mere sedenja na odstojanju u salama, što se na primeru filmskih festivala kao što je Eastern Neighbours, za koji ja radim, a bavi se promocijom filma iz južne i jugoistočne Evrope, svodi na 25 gledalaca u najboljem slučaju. U slučaju onlajn prikazivanja opet smo na gubitku, pa, kad se odbiju svi troškovi, malim festivalima ostaju dva evra po korisniku. Uz to, veliki festivali poput čuvenog IDFA, u mogućnosti su da besplatno prikazuju odlične starije filmove iz arhive, pa je pitanje ko će plaćati za ostvarenja manje poznatih autora i manjih festivala. Ali ta materijalna strana i nije najvažnija – festivalska atmosfera je to što nedostaje: autori nisu u mogućnosti doći i predstaviti film, porazgovarati s publikom i družiti se, što je zapravo draž tih manifestacija.” Otkud vi u Holandiji? Amsterdam je bio jedna od stanica na proputovanju zapadnom Evropom interrejlom tokom leta 1978, kada sam u Sarajevu završila gimnaziju. Način holandskog života mi se veoma dopao, pogotovo u umetničkim skvotovima, pa sam se zapitala zašto ne bih upisala studije u Holandiji. Vrativši se kući, pokupila sam stvari i dokumente i ponovo otišla u Amsterdam. Naše je obrazovanje tada bilo na ceni, pa sam mogla odmah da nastavim studije engleskog na Univerzitetu u Utrehtu. Istina, morala sam da falsifikujem dokument da će me finansirati majka. Zapravo sam radila u kafiću, pre i posle predavanja, sve do noćnih časova. Po završetku prve godine, dobila sam stipendiju i završila prvi stepen studija. I tek je onda došla umetnost? S umetnošću u kući nisam imala nikakav kontakt, osim jednog japanskog postera sa motivom proleća. Holandija me je u tom pogledu preobratila i jedan od glavnih razloga mog ostanka je to što ovde možeš da vidiš nove trendove, fantastične radove, da provodiš dane po raznim muzejima. Zašto ste onda izašli iz slikarstva koje ste diplomirali? Slikarstvo me nije posebno interesovalo, više sam crtala i to olovkom na ogromnim formatima. Onda je izbio rat u Jugoslaviji, pa mi je delovalo licemerno da nastavljam u tom smeru. Imala sam nagon da zađem u publiku, kroz performanse iz kojih se razvio i interes za video-rad i film. Da li Holandija pomaže takve projekte? Postoje razni grantovi, kako za početnike, tako i za dokazane umetnike. Radi se o sasvim pristojnim iznosima, za koje apliciraš portfolijem i idejom kako ćeš svoju produkciju dalje da razvijaš. Međutim, dobijanje stipendija je sve komplikovanije s obzirom na višegodišnji staž desničarske vlade koja u cilju štednje prvo smanjuje budžet za kulturu. Po aktuelnoj politici, finansiraju se većinom najuspešniji umetnici i institucije, a sve je manje prostora za eksperiment. Takođe, Filmski fond koji je finansirao sve moje filmove, nije podržao poslednji Na vodi i hlebu, protumačen kao religijski. May I enter je prošao jer je vrsta filmskog performansa, baziranog na istraživanju rituala koji me najviše zanimaju, a najzastupljeniji su upravo u verovanju. Ali, i verovanje se promenilo, posebno na području bivše Jugoslavije... Jeste. Odjednom, svi idu u hramove, svi su pobožni, religija je veoma vidljiva u javnosti. U mom detinjstvu, svemu se tome pristupalo krišom i bilo rezervisano za starije, što me je nagnalo da dalje istražujem islam, katolicizam i pravoslavlje na eks-Ju prostorima. Moj fokus je bio na materijalnosti religije, vrsti čulnog znanja najprisutnijeg, po mom mišljenju, u pravoslavlju. Ovde je važan dodir: mi ljubimo ikone koje predstavljaju drugi svet, ili ruku sveštenika kao simbol pričešća, primamo evharistiju jednom kašičicom i iz jednog putira. Potraga za tom vrstom nasleđa dovela me je do Beške, ostrvceta u Skadarskom jezeru koji nastanjuje zajednica od 15 monahinja, i gde je nastao film Na vodi i hlebu. Na čemu ste u njemu insistirali? Film ima naglašeno vizuelni pristup religiji, ne toliko da bi se ona razumela, koliko da bi se njena materijalna praksa doživela iskustveno. Takođe, film ne razmatra veru kao ideju ili instituciju. Umesto toga, posmatramo zvuke, boje, ukuse, dodire i mirise, svojstvene obredima. Zahvaljujući saradnji sa srpskim rediteljem i producentom Vladimirom Šojatom, Na vodi i hlebu je ušao u uži izbor Filmskog centra Srbije za postprodukciju, a rezultat će se znati krajem jula. Šta je suština kandoble religije koju posmatrate radom Containing the Sacred, izloženom u Cvijeti Zuzorić? Kandoble je spoj katolicizma portugalskih kolonijalista, afričkog animizma robova iz današnjeg Benina, Nigerije, Angole i Konga, i autohtonih verovanja američkih Indijanaca. Ta sinteza je vidljiva u svakom ritualu, pa i onom koji sam snimila – slavi svetog Lazara nazvanog Abaluae, kada vernici dolaze na svetu planinu i skupljaju vodu koja curi iz pukotina, a preko listova banane. Prizor je prekrasan estetski, ali još više zadivljuju koncentracija i strpljenje hodočasnika, što je najpribližnije ritualu u beogradskoj crkvi Svete Petke. Ista pasija vas je dovela i u Orah? Dugo sam boravila u Hercegovini povodom umetničkih istraživanja, i obilazeći manastire upoznala mnogo sveštenika i monaha. Tako sam čula da postoji zgrada i imanje za koju eparhija Zahumsko-hercegovačka i primorska traži neprofitni projekat, po mogućnosti umetnički. To se fantastično pogodilo sa mojim snom da osnujem umetničku rezidenciju na tako zanimljivom mestu. Napisala sam i priložila projekat koji se svideo vladici Grigoriju i tako je program rezidencije počeo 2019, u odličnom sazivu od devet internacionalnih umetnika i jednog sa područja bivše Jugoslavije. Na čemu je zasnovana interdisciplinarnost? Na saradnji umetnika i stvaralaca iz drugih oblasti – antropologije, teologije, biologije, geografije... Recimo, umetnica i pejzažna arhitektkinja DŽenifer Doudel iz SAD radila je projekat o biodiverzitetu akumulacionog Bilećkog jezera sakupljajući priče seljaka koji su nekad živeli u potopljenim selima, razgovarala sa istoričarima iz Bileće, a u Muzeju Trebinja sa ekolozima, etnolozima, arheolozima, kao i sa Brajanom Livornom, na čelu Proteus prodžekta koji istražuje čovečiju ribicu. Opišite nam to mesto... To je jedno od najčarobnijih mesta koje sam ikad videla, mada sam toliko putovala. Radi se o malom selu sa četiri porodice i manastirom Dobričevo, preseljenim nakon izgradnje akumulacionog Bilećkog jezera 1968. i potapanja pet sela i dva manastira, od kojih je drugo Kocijerovo sada na crnogorskoj obali. Potopljeno je i kulturno blago – groblja, mlinovi, bunari građeni hercegovačkim kamenom, koji izbijaju na površinu padanjem nivoa vode. Atmosfera je stoga krajem leta fantastična, kao da vam se preci javljaju dok se šetate između tih drevnih objekata.