Vučić je od navijačkih grupa napravio svoje falange

O tome kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre prvog sastanka sa upravom Partizana ušao prvo u kancelariju vođa navijača, kakav je dil sa njima postigao i kakva je bila njihova uloga u delovanju Vlade i Vučića, kao i u nedavnim protestima protiv vlasti, o tome kako je jedan, sada visoki funkcioner Žandarmerije, pozvan da bude telohranitelj tadašnjem vođi navijača i kako je Novaku Nediću, generalnom sekretaru Vlade i visokom funkcioneru SNS-a napravio konekciju sa navijačkom grupom Janjičari, za NIN između ostalog govori Duško Vujošević, bivši trener Partizana. Ko su ljudi koji su demonstrirali protiv vlasti? Običan svet. Bili su to spontani protesti, izazvani besom. Zbog svih laži i manipulacija o broju mrtvih i zaraženih i sve to samo zbog izbora. Gledali smo šta se dešavalo u časovima vanredne situacije, nije to samo bila borba za zdravlje, nego demonstracija apsolutne kontrole svega i svačega. I u jednom momentu ljudi su izleteli na ulice, a tamo su ih dočekali Srđan Nogo i njegovi. Nikada do sada od 90-ih nije bilo toliko mladih. Da li je zato vlast morala da zatraži pomoć ne samo od SAJ i Žandarmerije, nego i od huligana sa tribina? Da bi ih diskreditovali? Prvo da razjasnimo da je sport nezamisliv bez navijača. Oni su sastavni deo. I samo pojedinci među njima su huligani, zbog ostalih igramo. Nose naše fotografije, drže ih u kućama, slave nas. Od perioda Slobodana Miloševića, situacija sa Arkanom i delijama, vlast sarađuje sa vođama navijača, koji zauzvrat imaju privilegije koje koriste za sebe i grupu. Oni su korišćeni i u građanskim ratovima, a ta praksa nastavljena je i posle pada Miloševića. LJudi iz SPS-a navijali su za Partizan i pomagali. Bilo je jasno da je uvek morala da se ima veza sa ljudima na vlasti da bi sportska društva opstajala, jer kod nas nikada nije izgrađen sistem finansiranja vrhunskog sporta. Zato finansiranje zavisi od konekcija sa vlašću i od ćefa ljudi koji su na vlasti. Sada se to najviše vidi. Vučić je bio veliki navijač Zvezde. Sećate ga se kao navijača? Ne, nije on bio taj koji je za neko veliko sećanje. Zna se ko su tamo bili navijači, ko vođe, a on je radio sa tim navijačima, čak i Partizanovim, po zadatku radikala. Prepoznao je njihovu snagu u novim vremenima i njihov značaj i na perfidan način to usavršio do kraja, postavio svoje vođe i od navijača napravio svoje falange. Bio sam predsednik Jugoslovenskog sportskog društva Partizan i trener KK Partizan kada je on i kao prvi potpredsednik Vlade faktički imao najveću moć. Došao je da poseti Partizan, ali nije došao ni u sedište Sportskog društva, ni u kancelarije FK, KK, nego kod navijača Partizana, u njihovu kancelariju. Branko Ružić je ispred Sportskog društva Partizan preko Ivice Dačića zakazivao sastanak delegacije JSD Partizan sa Vučićem, da vidimo šta može da se učini da se popravi odnos sponzora prema Partizanu. Nema u sportu toliko novca od reklama, nego se sve svodi na to da firme koje posluju dobro, na mig političara na vlasti, deo novca uplate sportskim klubovima. U svakom slučaju, iako je zakazan taj sastanak, dvojica vođa navijača, mislim da su to bili Kimi i DŽoni, koji su se desetak dana ranije sastali sa Vučićem, dolaze i traže sastanak sa mnom, Danilovićem, Šilobadom. Rekli su nam da su od Vučića tražili, pošto su bili u ratu sa fudbalskim klubom, na čijem je čelu tada bio Dragan Đurić, da obezbedi da KK Partizan može da funkcioniše i da su oni obezbedili taj sastanak. To su tvrdili iako je Vučić zakazao isti sastanak, u isto vreme i preko Ružića i preko vođa navijača. Pre nego što je Vučić došao na sastanak, jer je kasnio pola sata, Ivica Dačić mi kaže: „Dule, bre, mi smo svi ovde prijatelji, vidiš kakva je situacija nategnuta, ovaj misli da te ja palim da daješ takve izjave.“ Ja mu odgovorim: „Pošto ništa ne pomažeš, neka tako i misli“. Pola sata kasnije dolazi Vučić, Ivica govori da probamo da se tenzije prevaziđu, da smo svi mi prijatelji… „Nismo mi prijatelji, mene svaki dan napadaju bez razloga, da vidim u čemu je problem i šta po zakonu može da se promeni“, kaže Vučić. Rekoh: „Pre no što počnemo, da vas pitam jednu stvar.“ On kaže: „Da?“ Pitam ga ko je zakazao ovaj sastanak? Bane Ružić ili vođe navijača? A pre ovog sastanka oni su, tako osokoljeni, posle jedne utakmice, nezadovoljni igrom fudbalera Partizana, sišli na teren i skinuli kapitensku traku sa ruke Šćepovića. Reagovao je histerično. Problem sa Partizanom je krenuo sa ubistvom Brisa Tatona. Do tada je tih 12 momaka koliko-toliko kontrolisalo južnu tribinu stadiona, a zauzvrat su imali određene pogodnosti i materijalne interese - otvarali su menjačnice, imali su neke privilegije, odlagane su im kazne zatvora, ali u osnovi su bili navijači Partizana. Kada su se oni razbežali da ne bi bili uhapšeni posle ubistva Tatona, nastao je interegnum i u prazan prostor se ubacila navijačka grupa Janjičari. Čak je jedan od sada visokih funkcionere Žandarmerije pozvan da bude telohranitelj tadašnjem vođi navijača - DŽoniju. Predsednik FK Partizan Dragan Đurić, koji je loše stajao sa DŽonijem, rekao je: „Je l` si ti taj telohranitelj?! Uzmi kontrolu na jugu.“ I on je uzeo kontrolu na jugu. Ko je on? Vučko (Nenad Vučković), sada zamenik komandanta Žandarmerije. On je Novaku Nediću, koji je za generalnog sekretara Vlade Srbije postavljen 2014, kada je Vučić postao premijer, napravio konekciju sa navijačkom grupom Janjičari, čiji su pripadnici iskoristili interegnum i osvojili jug. Obećano im je odlaganje zatvora, mogućnost da rade sumnjive poslove, neka vrsta zaštite, a za protivuslugu na stadionima su obezbeđivali navijanja bez uvredljivih reči „Vučiću, pederu“. Ušli su među navijače i napravili s njima dogovor. Kažete „oni“, na koga mislite? Na SNS, na ovaj ili onaj način, preko Novaka Nedića koji je bio osnovni izvođač radova, najpre kao zamenik, a potom kao generalni sekretar Vlade u kojoj se Vučić pitao za sve. Kada su iskontrolisali navijače, sledeći cilj osvajanja bio je FK Partizan. Pomešali su se sa navijačima, sledeći korak im je bio da organizuju smenu uprave FK Partizan. Mile Jovičić i Bane Ružić nisu bili za ulazak naprednjaka u FK, ali s obzirom na to da je za Skupštinu bilo dovoljno da imate člansku kartu duže od šest meseci, jednoj grupi napravljene su antidatirane članske karte. Kada sam sa Ružićem i Jovičićem dolazio na Skupštinu, prišli su mi ti momci, Janjičari, s kojima sam privatno imao dobar odnos, iako ne podržavam to što oni rade, a neki od njih su to i skupo platili – životom. Pitam ih, ljudi, je li moguće, a oni meni kažu da su čuli da mi je Bane Ružić dao 300.000 evra. Ja se nasmejem, svestan da pokušavaju da kažu da pričama ne treba verovati, pa ni pričama o njima. I kažem im – više bih voleo da ste opljačkali banku! U stvari, jedno su pričali o meni njima, a drugo o njima meni. Tako su ušli u Partizan. A znam i da grupa navijača Zvezde ima velike materijalne interese, da dobija privilegovane poslove, da firma Ultra kop, čije je sedište na Marakani, dobija velike građevinske poslove, pa onda po potrebi angažuju podizvođače. Ova vlast kupila je vođe i određene grupe navijača i Zvezde i Partizana, prema kojima se odnosi i koristi ih kao svoje falange. Ne znam da li su i oni bili pod fantomkama u noći kada je rušena Savamala, ali sasvim je moguće da su tamo bili i neki od njih. Da li su učestvovali u razbijanju demonstracija? Moguće je da su neki od njih bili u grupi koja je gađala policiju. Stali bi kod fontane, a policija ne ide na njih, nego bije studente. Protesti su neplanirani i nisu oni mogli biti ubačeni odmah. Na početku je grupa oko Srđana Noga iskoristila priliku da uđe u Skupštinu. Ne znam šta znači taj ulazak u Skupštinu. Šta to znači? Šta se time dobija? Pitate mi i da li huligani znaju šta rade. Ti koji su ubačeni, znaju vrlo dobro - oni rade ono što im je rečeno. Ko im je rekao? Vlast. Ne znam kako je tačno tekla komunikacija, ali znam da ovde o svemu odlučuje jedan čovek - Vučić. I da vam kažem, još jedna stvar se desila Partizanu. Unutrašnji sukobi u Srpskoj naprednoj stranci, koji su se u međuvremenu desili između Nebojše Stefanovića i Vučića, proizveli su i podele kod navijača i rukovodstva klubova, takođe. Jedni su Stefanovićeva „vojska“, ali oni ne smeju do kraja da se suprotstave Vučiću. Komplikovane su to stvari. A ako me pitate ko su ljudi koji su neorganizovano izašli na proteste, to su oni kojima su manipulacije i laži prelile ne čašu, nego bure. I prvi put se Vučić uplašio. Znate, protiv mladosti ne možete. Znam u košarci, ako krenete protiv mladih, talentovanih – gotovo je, izgoreli ste. Pobediće snagom talenta i mladosti. S druge strane, slogan SNS-a je „za našu decu“. Za koju decu? Je l` se tako radi za tu našu decu? U Ribarima ljudskih duša Đuro Šušnjić kaže da mi možda nećemo da se bavimo politikom, ali politika se bavi svima nama. Čovek u ovim okolnostima mora da je idiot da se ne bavi posledicama te politike. Uticaj politike u sportu prepoznao sam možda među prvima, a ubrzo sam shvatio da je to model ponašanja Vučića i vlasti i u svim drugim oblastima. Bilo je to vreme razvijanja Vučićeve strahovlade, kada je retko ko smeo da ukaže na mane vlasti. Partizanovci su to prihvatili, ali zvezdaši su mislili da pričam u interesu Partizana i tumačili su to kao moj lament nad Partizanom, kome su došle na naplatu navodne privilegije za vreme prethodnih vlasti. Ne znam za Mirka Marjanovića i prethodni period, ali od 2000. finansije i simpatije svih vlasti su bile na strani Zvezde. Kroz probleme Partizana prepoznavao sam i upozoravao kuda idu država i društvo, ali je, nažalost, sve to tumačeno u zavisnosti od toga da li neko navija za Partizan ili Zvezdu. Oduvek nam je malo potrebno za podele? Čitao sam svojevremeno pre više od 20 godina u Republici, koju je uređivao Nebojša Popov, tekst u kome se navodi da je ovaj prostor predviđen da migrante zaustavi da ne dođu do srca Evrope, za nuklearni i otpad svake druge vrste, za tržište jeftine radne snage i za robu slabog kvaliteta. Pri tome na loš pravac dešavanja u regionu i danas kao i pre utiče strani faktor. A tu je uvek i pitanje Kosova. Rusi Kosovo i Srbiju gledaju kao potencijalni materijal za ucenu oko rešavanja pitanja Krima, a ne razumem zašto Zapad insistira na našem priznanju, ako je ono nebitno. I danas sam Jugosloven, jer je ta Jugoslavija bila minimalni maksimum za prodor u veliki svet. U fudbalu su bili veliki Partizan, Zvezda, Dinamo, Hajduk, bilo je snage da se naprave selekcije i finansiraju toliki klubovi, a ne samo jedan. Bili smo prvaci sveta u svim sportovima, osim fudbalu, ali i ona Osimova generacija je imala fantastične rezultate - od jednog penala protiv Argentine na Svetskom prvenstvu 1990. zavisilo je da li prolazimo dalje. Ta zemlja je imala mane, ali nije stvorena iz komunizma, nego 1918. I tada su pobedili interesi Francuske, Engleske i SAD da se na ovim prostorima napravi neutralna država, na koju Rusija neće moći da utiče. Kada uporedim tu državu sa malim državama u kojima sada živimo, napravljenim da bi polusvet došao do para, i kada pomislim šta bi ta država bila da je krajem 80-ih pobedio program Ante Markovića, da je umesto u građanski rat Jugoslavija ušla u Evropsku zajednicu, da smo iskoristili sve privilegije koje je tog momenta ta Evropa nudila Jugoslaviji. Kakva bi ta zemlja bila danas bez građanskog rata. Taj raspad takve države smatram najvećom tragedijom u svom životu. Radite u Rumuniji. Kada su u toj zemlji hteli da smene tužiteljku za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala Lauru Koveši, koja je oterala u zatvor najviše državne funkcionere, na ulice je izašlo nekoliko stotina hiljada građana. A gde je naša tužiteljka Zagorka Dolovac? Svi se sećamo da su ljudi iz Rumunije dolazili u Jugoslaviju da ceo dan rade za jednu „črvenu“, za tadašnjih 10 dinara. A gde su sada oni, a gde smo mi? Da, i pitanje je gde je ta naša tužiteljka. I još značajnije, gde su stotine hiljada ljudi koji bi je podržali kod nas da krene da se bori sa korupcijom i organizovanim kriminalom? Rumuni su trpeli, trpeli i trpeli, sve do jednog momenta, kada je njihova reakcija familiju bivšeg diktatora Čaušeskua koštala glave. Od tada narod je shvatio da ima moć da se svojim protestima izbori za vladu kakvu oni žele i kakvu zaslužuju. NJihov 5. oktobar nije bio kontrolisan, tu nije sarađivala tajna služba. Narod je za nečiji ukus i previše brutalno i preagresivno postupio, ali je s jedne strane izazvao strah svake nove vlasti da može to isto da joj se desi, a kod naroda je probudio svest da svojom reakcijom, u situacijama kada je ta reakcija opravdana, mogu da utiču na vlast i na njenu smenu. Rumuni su razbili sopstveni strah, a usadili strah svakoj budućoj vlasti da bude odgovorna za pozicije koje zauzima i poslove koje obavlja. Šta je u Srbiji, u Beogradu nateralo narod, mahom mlađi svet, da u jeku epidemije izađu na proteste? Ovaj put je u pitanju život svakog pojedinca. Studentima su rekli da moraju kući, da moraju na napuste studentske domove i da su oni žarište zaraze. Studenti su odbili da odu kući i zaraze svoje roditelje. Sve što su nam ljudi iz vrha vlasti govorili, pokazalo se netačnim. Govorili su da će virus nestati tokom leta, iako su imali primer da u Australiji, gde je toplo i leto je, takođe vlada epidemija. Naš narod isterala je na ulicu laž vlasti, manipulacija podacima o epidemiji, a sve zbog predizborne kampanje. Policijski čas uveden je dominacijom jednog čoveka, samovoljom, bez Skupštine, u intonaciji predsednika - ja sam taj koji sam donosi teške odluke. Taj osećaj nebrige prema njihovim i životima njihovih roditelja, kod tih mladih ljudi izazvao je veliku količinu besa protiv te vojske od 750.000 članova SNS-a, koji glasovima održavaju Vučića na vlasti. Određeni ljudi imaju velike sinekure, napravili su ogromno bogatstvo, neki su članstvom u stranci obezbedili da ne budu proganjani… Većina njih je oženjena, imaju makar jedno dete, roditelje, braću, sestre, i to je već blizu milion i po glasova. Ovde je politika biznis i to najbolji biznis. Svi mi koji smo mislili da tu ima malo ideologije, gadno smo prevareni. SNS je ustrojen kao vojska, disciplinovani su, tako da i kada im pogine prijatelj koji radi pored njih … Kao u Lučanima? Da, kao u Lučanima, kada oni podrže direktora fabrike zbog straha da će u suprotnom dobiti otkaz. Ne pronalazim reč kojom bih mogao da kvalifikujem takvo ponašanje, sem prezira prema tim ljudima. Kod njih mora biti nekog osećanja gubitka samopoštovanja, ali i agresije prema onome ko ih je prisilio da se tako ponašaju da ne bi izgubili posao, jer ih sve drže u v. d. statusu, od direktora do radnika. A takve ljude lakše je ucenjivati. Da se vratimo na proteste. Kako bi se sportskim žargonom reklo kada na studente pošaljete konjicu, pse, SAJ, Žandarmeriju, oklopna vozila i bacite im ogromne količine suzavca? Je li to fer-plej? Nema to veze sa fer-plejom. To je bila demonstracija moći, srazmerna psihozi i strahu ljudi na vlasti, a pre svega Vučića lično. I bilo je puno otpora i u policiji posle tog prvog dana zbog toga što su im bili dodati i huligani. Svi smo mogli da vidimo strašne snimke na kojima policajci šutiraju momka koji bespomoćan leži na asfaltu. U toj koloni skoro da nije bilo nikoga ko se nije vratio da ga šutne. To govori o čojstvu tih ljudi. O čojstvu ili možda i o pokušaju ubistva? O odgovornosti za prekomernu upotrebu sile policije? Za to se odgovara, zar ne? Je l` to treba da ustanovim ja?! Država ima svoje institucije. Ali, Vučić u svom sistemu vlasti odlučuje ko će da bude predsednik mesne zajednice, bira ljude od poverenja, ko će da bude selektor, kapiten, predsednik saveza, u svemu on vodi kadrovsku politiku. To su često ljudi koje drži na kratkom lancu, jer imaju masla na glavi. E, zbog toga su nama na ključnim mestima kvalifikovani kelneri, keramičari… Uz to su po dolasku na vlast abolirali zatvorenike. I sada imaju takvu tehnologiju vlasti da ih je teško skinuti. Platili ste mnogo zbog kritičkih reči. Da se vratimo decenijama unazad. Da li se sećate kada ste prvi put videli Danilovića? Bilo je to u Sloveniji ili Hrvatskoj, na turniru Bratstva i jedinstva, na kojem su učestvovale reprezentacije svih republika SFRJ. Igrao je za reprezentaciju BiH. Imao je 15 godina, odlične predispozicije i talenat. Bili ste njegov mentor? Jesam. Imao sam sreću da vodim jako talentovane igrače Divca, Paspalja, Obradovića, Sašu Đorđevića, Nakića, Savovića, Grbovića… Imali su 18, 19 godina. Ali Danilović je bio u neku ruku najviše moj projekat u koji nisu svi verovali i bilo je dosta otpora, ali bilo je i mnogo radosti. Jer je krajnji rezultat da je Danilović postao veliki igrač. Kada ste napuštali Partizan, nije vas pratio. Da li vas je to pogodilo? Lagao bih kada bih rekao ne. Naš odnos sada je ravan, ali u nekim situacijama ekstremnim on je bolji. Volim njegovog sina Vuka, njegovu decu, roditelje i ne može ono što je bilo između nas da poništi taj događaj. Bilo jednom u Americi. Da li ste videli kako je Dino Rađa stao u odbranu Đokovića? Oduševio me! Novak je najsjajnije i najbolje što Srbija ima i počinje da smeta nekima, pa i ljudima iz politike, jer ga vide kao potencijalnu opasnost zato što ga, za razliku od nekih, narod voli i slavi. Vučić je obelodanio da bi voleo da bude košarkaški trener kada se povuče iz politike? Ako to stvarno hoće, ako mu jednog momenta treba stručna pomoć, spreman sam da mu pomognem, bez obzira na to koliko je on meni „pomogao“. To mi je jedina simpatična njegova izjava za ceo ovaj period od kako je na vlasti. Inače, kritikovao sam njegovo favorizovanje Zvezde. Tu se vidi njegova diktatorska narav, on raspoređuje sredstva ne prema pravilniku, nego prema trenutnom ćefu, raspoloženju, reaguje na mahove i direktno se meša u finansiranje klubova. Na taj način u određivanje ko će biti šampion. Tako je 2011. u svim sportovima Partizan bio prvak, a prošle godine samo u kuglanju. To nije slučajno. Zato sam reagovao. Osim fudbala, u Evropi sport nije profitabilan i država ima razloga kao i za školstvom, zdravstvom, kulturom da ulaže u sport zbog vitalnosti nacije. Svi se osećamo bolje kada Nole, na primer, dobije meč. Potreba je svih nas da se igramo i gledamo igru. Pristali biste da mu sutra budete „posilni“? Mene za posilnog niko nije mogao da uzme. Ne može to ni sada kada je on predsednik. Ja sam platio cenu zbog izjava. Ni zbog čega drugog. Pričamo o slobodi govora, ali njemu je jako važno da kontroliše sve, pa i navijače. Menjao je uprave, sklanjao neke ljude da postavi svoje iz SNS, koji će kontrolisati masu na stadionu. Smeta mu neko ko nije u funkciji njegove vlasti i kontrole. Nama je život prošao, do 1990. je bilo lepo, a onda su počeli ratovi, sankcije, potom i ubistvo premijera Đinđića. Ja sam rođen 1959. Od moje 30. godine sve neke nenormalne turbulencije. Živeo sam u državi u kojoj je svima plata stizala u dan, sigurna kao smrt. A onda jednog dana sve se promeni i kada vidiš helikopter, tamo iznad Senjaka gde sam živeo, ne znaš da li će da prska komarce ili da baca bombe. Slomio se svima tako potrebni osećaj da kada se probudiš čini ti se da je sve u redu. To je izlomljeno. Eto. Neki imaju privilegiju da se prave glupi ili su glupi pa to ne priznaju. U svakom slučaju, reakcijom na ove proteste Vučić je pokazao da on sa vlasti neće mirno sići. Ja stvarno nisam za rušenje Beograda, niti za paljenje Skupštine, ni za krađu slika 5. oktobra, ali neke stvari ne mogu da se urade u rukavicama. E sad, on ima potrebu da ga svi vole, a mogao je od Tita da nauči kako da se ponaša, jer je on 1968. na jedan način pričao na plenumu, a na drugi u TV programu kada je pričao o studentima. I još jedna stvar, nije lako biti opozicija danas. Provlače te kroz blato, ženi ti dolaze pokazujući pozive s mobilnog, rade ti na razvodu. Nije komotno biti opozicija, ali ne znam ni šta je njima, bre! Te sujete! Zar ništa nisu naučili od Đinđića, koji se podredio timu i odigrao za Koštunicu, samo da bi pobedio Miloševića. Ima li bar toliko pameti i zajedništva da u opoziciji prevaziđu suprotnosti i da shvate da svi moraju da se podrede jednom cilju, a to je promena vlasti mirnim putem.