Trgovina u naturi

Po izlasku iz kabineta na Andrićevom vencu, teme koje je Ivica Dačić pomenuo da su bile na stolu uglavnom su se poklopile sa svim ozbiljnijim motivima Aleksandra Vučića da socijaliste zadrži i u sledećoj vladi - predsednički i beogradski izbori za dve godine i razgovori sa Prištinom od septembra. Na konsultacije o mandataru za sastav vlade, koalicija SPS-JS pozvana je pretposlednja, shodno izbornom rezultatu koji bi, tvrde istraživači, danas bio drastično drugačiji, na štetu socijalista. Marko Uljarević, direktor sektora za istraživanje javnog mnjenja Ipsos stratedžik marketinga izjavio je na RTS-u da je prema najnovijim podacima rejting SPS-a pao na 8,8 odsto i za dva procentna poena je manji od rezultata na izborima. U tom saznanju mogao bi da se izgubi prvi Vučićev motiv da Dačića drži uz skute. Jer njemu, naravno, ne treba pravi oponent Dačić, da se iz Skupštine formira jezgro opozicije i to oko stranke sa najozbiljnijom infrastrukturom, koja ima više od 10 odsto mandata. Ali, ako kratkoročno ne mora da bude teška opozicija, još je bolji partner u vladi kojoj jedino fali da ne bude jednopartijska. Pad rejtinga SPS je više nego jasna posledica javne kavge, koja se posle izbora vodi između dva prvoplasirana. Prvo su na protestima ispred Skupštine „ulovljena“ dva člana, ne čak ni funkcionera, iz Inđije. Statutarna komisija SPS hitno je isključila Milorada Savića i Miroslava Višnjića „jer su naneli štetu ugledu SPS objavljivanjem neprimerenih sadržaja na Fejsbuku sa učešća na nasilničkim, anarhističkim protestima i pozivanjem na iste na društvenim mrežama“. Da dokaže privrženost zajedničkom cilju Dačić je čistku morao da nastavi razrešenjem savetnika u Vladi Petra Škundrića, jer je na protestima bio i njegov 40-godišnji sin Miloš. Spekulacije o načinu na koji je mlađi Škundrić priveden, njegovim vezama s Rusijom, koje se, zapravo, decenijama već uzimaju kao stvarni izvor stranačke moći njegovog oca, danima su trajale u medijima, a oni najprivrženiji vlasti nisu štedeli sinonime za izdaju na račun obojice. Ulje na vatru doliva Vučić koji ih naziva tajkunima u živom programu jedne televizije. Kulminaciju drame omogućava nekontrolisani, ali apsolutni vladar surduličkog kraja Novica Tončev, koji je i nakon minulih izbora u tom delu Srbije održao SPS na dosadašnjem nivou, ponovo pobedivši SNS. Tončev se požalio na revanšizam naprednjaka i navodno zapretio blokadom auto-puta, ali je pod pritiskom predsednika partije, ipak, morao da se izvini predsedniku države. U defanzivi SPS prednjačio je funkcioner čija se istorijska uloga u saradnji sa demokratama 2008. toliko duboko urezala u dušu Vučiću da je i u ovoj predizbornoj kampanji bila tema za sukob rogova u vreći. Čuveni koalicioni sporazum o saradnji, na osnovu kojeg je posle tadašnjih lokalnih izbora generalni sekretar Srpske radikalne stranke trebalo da postane gradonačelnik Beograda, potpisao je, i pogazio, donedavni ministar energetike Aleksandar Antić. Zato potpredsednik SPS neposlušnost u stranci strogo kritikuje ističući u prvi plan važnost odanosti koalicionim partnerima. Dačić se za tu prevaru veka, u kojoj je posle mesec dana negiranja ipak podržao kandidata demokrata, debelo iskupio u nekoliko navrata koji su mogli skupo da ga koštaju u stranci, kao što je odustajanje od kandidature na predsedničkim izborima da bi otvorio put Vučićevoj pobedi u prvom krugu. Sve do poslednje kampanje u kojoj je učinio veliki napor odrekavši se dve važne teme u korist Vučića. Obe bi mu izvesno donele poene, ali se ni odnosima s Crnom Gorom, kao ni kampanjom povlačenja priznanja Kosova upadljivo nije bavio. Akciju, koja se s pravom smatra i jednom od najboljih diplomatskih poslednjih decenija, ni Vučić ni Dačić nisu pominjali iz istog razloga - da ne bi odali višak priznanja Dačiću. „Ja predlažem da idemo zajedno na izbore da ne bi bilo problema i da bi se videlo da nema razloga da me iko sumnjiči da idem sa opozicijom“, branio se od sumnje na nelojalnost čak s kraja 2019, ali je u predizbornoj kampanji Dačić izgubio živce samo kad su ga ponovo podsetili na promenu dogovora iz 2008, sasuo da je to pitanje aktuelno još samo Vučiću i zapretio - samo tako nastavite, pa ćete dobiti SPS u opoziciji. U do sada nezabeleženoj snishodljivosti socijalista, ta opaska zaličila je na očekivanja birača SPS, ali nije bila na nivou rečenice koja je obeležila zaokret u odabiru partnera u vlasti, kada je zahvaljujući najvećem uspehu od 2000, SPS posto jezičak na vagi nakon izbora 2012. i u situaciji da promeni tok politike u Srbiji. Tada je u naponu snage saopštio: „Možda se u Srbiji ne zna ko će biti predsednik, ali mislim da se dobro zna ko će biti premijer“. Za razliku od predizborne bitke u kojoj je borba za izvestan broj birača, ali i cenkanje za broj mesta u unapred poznatoj vladi, koja je između naprednjaka i socijalista već mnogo puta viđena, ova postizborna traumatizacija je novina koja bi mogla da se nastavi do jeseni (do novembra, zakonskog roka na koji se i Dačić pozvao). Ako ne dok se rejting socijalista ne spusti ispod pet odsto što bi, naravno, broj njihovih ministarskih resora smanjilo na najviše tri, među kojima ne bi bio i njima najvažniji - energetika. Dobri poznavaoci prilika unutar SPS ne stavljaju ruku u vatru da slučaj Tončev nije zapravo osmišljen kod naprednjaka. Ne samo zbog inače dobre poslovne saradnje Tončeva sa koalicionim partnerom, nego i zbog toga što prethodna dva incidenta jednostavno nisu bila dovoljna za zacrtani efekat stezanje zagrljaja. Sav taj napor bio bi besmislen ako se jednostavno SPS želi ostaviti u opoziciji. Jer ako već nije dogovoreno masovno preletanje poslanika, koalicija SPS-JS imaće 32 poslanika naredne četiri godine, bez obzira na trenutni pad popularnosti. A socijalisti su, kaže Dačić, državotvorna, stranka za vlast i ne žele da budu opozicija. Vučić zna da je Dačić u tome uspevao uvek, sem od 2001. do 2004, i da će brže od drugih u tome ponovo uspeti bude li ga ispustio iz vida. Postoje teorije prema kojima se, dakle, bitka na suženom političkom polju vodi zbog dometa spoljnih uticaja, pre svega ruskog i pre svega preko tržišta energenata. U dugoj istoriji na vlasti socijalisti nisu upravljali energetskim sektorom samo od jula 2012. do aprila 2014, kada ga je vodila Zorana Mihajlović, ali je čak i tad Dušan Bajatović, potpredsednik SPS-a, rukovodio Srbijagasom, svim povezanim firmama i projektima poput Južnog i Turskog toka, koji su proizašli iz aranžmana sa Gaspromom. Taj sporazum potpisan je 2009, a godinu dana ranije Bajatović je imenovan za generalnog direktora Srbijagasa i tamo je već 12 godina. S obzirom na to da je reč o jedinoj koliko-toliko decentralizovanoj stranci, iz koje je moguće čuti drugačije mišljenje, taman koliko je teško i predvideti reakcije pojedinaca koji su uticajni u svojim sredinama u odnosu na zvaničnu politiku partije, postizborni sukob sa SNS-om, ali i socijalista među sobom deluje moguć i realističan. Istovremeno je i dobro zagrevanje pred start eventualne nove - stare vlade SPS i SNS, jer bi jedino takvim sukobima mogla da se održava iluzija pluralizma i sučeljavanja različitih mišljenja u budućoj, suštinski jednoličnoj Skupštini i vladi. Koalicija SPS-JS saopštila je nakon ponovljenih izbora da je na njima ostvarila još bolji rezultat nego 21. juna, što bi moglo da znači da je pad njihovog rejtinga počeo kasnije i bio, dakle, strmoglav. Poruke o tome koliko se njihovih glasača klati između njih i naprednjaka i zapravo očekuje nastavak saradnje, Vučiću, takođe, daju prednost. Ali ga ne raduje podatak da je sam Dačić drugi najpopularniji političar u zemlji sa svega 10 posto manje visokih ocena u odnosu na njega. Prvog preko 60 odsto građana ocenjuje najvišim ocenama, a drugog oko 50 odsto. Status Dačićevog rejtinga, dakle, ne prati u stopu pad rejtinga stranke. Za razliku od prethodnih trendova, SPS je nešto bolji rezultat postigao u urbanim sredinama, a na lokalnim izborima svakako bolji od republičkih. Sam Dačić i tu „prednost“ pretvara u poruku o zauzdavanju kadrova pa kaže da će se i o tome razgovarati, jer ispada da su se više trudili za lokalnu vlast. Suptilnim neprihvatanjem da uđe u otvoren sukob šef SPS, na koncu, ipak, šalje opomenu Vučiću kroz upozorenje da je važno šta će se desiti u naredne dve godine, pa da li će se plan za Srbiju 2025. ostvariti ili ne i mogućnost da Srbija krene „lošim putem“. Poručujući - znam ti mane, Dačić upozorava - iskoristiću ih. Ukoliko, s obzirom na „državotvornu prirodu“ svoje stranke, u njoj ostane i u prilici da bude u opoziciji.