Skupština izvan Skupštine

Deluje logično: ako je već, nedemokratskim izbornim uslovima i zloupotrebom institucija, opozicija isterana iz parlamenta – odnosno, postojeći parlament uzurpiran od strane predstavnika jednog dela društva – drugom delu podeljene Srbije i ne ostaje ništa drugo nego da napravi svoj parlament. Moglo bi se to, recimo, uporediti sa aktuelnim pravljenjem paralelnog sistema pomoći zdravstvu. Dok vlast tvrdi da su nam „bolnice bolje nego u Nemačkoj“, građani se, širom zemlje, samoorganizuju i nabavljaju sve što se može nabaviti – od lekova, preko zaštitne odeće i posteljina, do respiratora. Ali, nije baš sve uporedivo. U slučaju pokušaja sprečavanja kolapsa zdravstvenog sistema, motivacija je jasna – mrežom uzajamne pomoći najdirektnije se brane životi. A koliko su ljudi spremni da se angažuju u pravljenju novog sistema koji bi, jednog lepog dana u budućnosti, mogao da postane okvir u kome živimo? Ideju o pravljenju Skupštine slobodne Srbije zvanično je, prošle nedelje, promovisala grupa beogradskih intelektualaca – profesori Biljana Stojković i Čedomir Čupić, akademik Dušan Teodorović i predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti Savo Manojlović, svi zajedno predstavljeni kao Organizacioni odbor Skupštine slobodne Srbije. Oni su najavili da će skupština biti sastavljena od „profesionalno ostvarenih ljudi i dostojanstvenih građana koji su radom i ponašanjem dali doprinos razvoju demokratije“. Cilj će im, kako su rekli, biti „pravljenje okvira za promenu sistema i transformaciju Srbije u slobodnu, demokratsku, civilizovanu i socijalno odgovornu zajednicu ravnopravnih građana“. Rečeno je i da bi, u narednim danima, tek trebalo da bude formiran Organizacioni savet skupštine koji će definisati način rada, izbor članova i funkcionisanja tog tela i da je u planu da u sastav skupštine u nastajanju budu pozvani ljudi iz svih delova političkog spektra. Ideju su odmah podržali Stranka slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa i Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke, a vlast je uzvratila na uobičajen način, ovog puta kroz usta (saopštenje) Nebojše Stefanovića, odlazećeg ministra unutrašnjih poslova. Stigao je ceo paket: skupština je nazvana „Đilasovom“, pomenuto je „nasilje“, „dolazak na vlast po svaku cenu“, „narod koji je jasno rekao šta želi“ , „zakon koji važi za sve“. Navedeno je i nekoliko istorijskih primera, među kojima najveći potencijal za dalju eksploataciju verovatno ima poređenje sa Prizrenskom ligom „koju su formirali čelni ljudi albanskih porodica sa teritorije KiM, sa ciljem da ponište odluke Berlinskog kongresa o teritorijama Kneževine Srbije i Kneževine Crne Gore i ujedine sve Albance u jednu albansku državu“. Za Biljanu Stojković, takav odgovor vlasti je „znak da su se uplašili“, takoreći dobra vest – iako je došla u momentu u kom čak ni sami inicijatori ne znaju tačno kako će se njihova zamisao razvijati. Ne žele, kaže, da mala grupa ljudi zapečati strukturu, već čekaju rezultat razgovora sa intelektualcima iz „desnog“ dela političkog spektra, nakon čega bi, svi zajedno, definisali način rada. U trenutku razgovora za NIN, profesorka Stojković nije mogla da kaže ništa konkretnije od toga da su stigli pozivi brojnih zainteresovanih pojedinaca, organizacija i strukovnih udruženja, da cela ideja nije ideološka („jer živimo u pretpolitičkom društvu“) ali i da nisu dobrodošli razni ekstremni teoretičari zavera i slični. Nije baš da su vlastima potrebni argumenti da nešto povežu sa mrskim im Đilasom, ali, ovoga puta jesu od njega lično dobili razloge za tvrdnju o „Đilasovoj skupštini“ – ideju o formiranju alternativne skupštine lider SSP-a izneo je u nedavnom gostovanju u Utisku nedelje, što je, prema rečima sagovornice NIN-a, malu grupu ljudi koja je o tome razmišljala od januara, dovelo u nepriliku. Lakše im je, kaže, bilo kada su saznali da je i na desnom spektru postojalo slično razmišljanje - što vidi kao siguran pokazatelj da je reč o pravoj ideji u pravom trenutku. Tvrdi da nema mesta spekulacijama o „novom pakovanju“ iza kog se krije Savez za Srbiju i da se stranke koje podrže Skupštinu neće mešati u njen rad. Istovremeno, Biljana Stojković kaže i da nema reči ni o pokušaju „preuzimanja“ politike od stranaka, u skladu sa trenutnim „čudnim većinskim stavom građana“ da nam partije nisu potrebne. „Niko od nas nema želju da se bavi politikom“, kaže, ali uz mali dodatak – osim, eventualno, u slučaju formiranja na godinu dana oročene tehničke vlade koja bi pripremala uslove za demokratske izbore. Profesorka Stojković ne krije strepnju kad razmišlja o realizaciji velikih želja: da, kroz umrežavanje teritorijalno i profesionalno različitih aktera, Skupština omogući pravljenje zakonskih rešenja u raznim oblastima. I da, istovremeno, formira aktivističke krugove širom Srbije, gde bi se tražila rešenja za lokalne probleme - koji bi, potom, bili inkorporirani u zakone. Nije ta strepnja baš ni neosnovana, bez obzira na entuzijazam: gledali smo, još od devedesetih, brojne pokušaje formiranja vlada u senci i drugih paralelnih institucija - doduše, uvek kao stranačkih projekata. I uglavnom su se, podseća politikolog Vujo Ilić, svodili na sredstvo za uticanje na birače putem medija koji su izveštavali o njihovim namerama. Drugim rečima – bili su vest, a ne motivacioni faktor koji bi mogao dovesti do nekog konkretnog rezultata. Ilić ne veruje mnogo u mogućnost da će, u postojećoj atmosferi, inicijativni odbor istomišljenika moći da privuče ljude drugačijih stavova. Ako bi postojale ozbiljne ideološke razlike među ljudima koji se okupljaju, to bi bilo zanimljivo, kaže, ali, ako se to ne desi, pretvoriće se u elitni klub, o čijim aktivnostima će izveštavati samo mediji koje, takođe, prate ljudi sličnog opredeljenja – kritička javnost koja je već sada dobro informisana i nema preteranu potrebu za još jednim prostorom za debatu. Ilić kaže da je svaka inicijativa vredna i da nije loše da postoji forma organizovanja prijemčiva antipartijski raspoloženim ljudima. Ne veruje ni u procene da bi skupština mogla dovesti do još jednog rasipanja energije - ali ne vidi ni veliku šansu da se realizuje „dobra namera“ povezivanja građana cele Srbije. I to ne samo zato što, bar za sada, nije jasna organizaciona forma na terenu, već zato što je reč o zahtevnom poduhvatu, koji podrazumeva resurse za putovanja i aktivnosti. On podseća da su, recimo, devedesetih, kada su nastajali sindikati, asocijacije i razna strukovna udruženja, postojali grantovi iz inostranstva, ali i saradnja sa partijama koje su imale vlast u pojedinim opštinama. Entuzijasti koji prave Skupštinu slobodne Srbije, za sada, osim mnogo dobre volje, aktivističkog iskustva i svesti o stanju u kome se zemlja nalazi, imaju, prema rečima profesorke Stojković - ponude za besplatno korišćenje prostorija za sastanke. Pojavili su se, kaže, i potencijalni donatori „koji nemaju veze sa strankama ali jesu društveno važni“, a o eventualnom stranačkom finansiranju nema ni govora – mada se to gotovo i podrazumeva, s obzirom na odsečenost opozicionih stranaka od državne kase. A što se tiče podrške iz inostranstva, finansijske ili bilo koje druge – i dalje je jasno da se svaka takva nada nalazi u domenu utopijskog razmišljanja. Ništa bitno – još uvek – nisu promenili stavovi većine evroposlanika o stanju demokratije u Srbiji. Niti su do promene doveli navodi u pojedinim dokumentima, kao što je recimo, upravo završena analiza Istraživačkog servisa EP o uticaju pandemije na izbore širom sveta u kojoj se, još jednom, Srbija navodi kao krajnje problematičan primer. Uverenje da će Vučić dati ustupke vezane za Kosovo možda nije tako čvrsto kao ranije, ali i dalje je ključno za formulisanje politike Zapada prema Srbiji. Naša zemlja, naš problem, uostalom.